Приказ књиге "Језик и неизрециво" Мирољуба Тодоровића

СИГНАЛИЗАМ ОТВАРА БЕСКРАЈНЕ ВИДИКЕ

Мирољуб Тодоровић, Језик и неизрециво, Алтера, Београд 2011.

Суочавање с фрагментованом књигом је изазов нарочите врсте али Мирољуб Тодоровић се одлучио баш за овакав силовит и непосредан приступ теми, која је сама срж његовог сигнализма, авангардног покрета/начина који је стекао своје бројне поштоваоце и саучеснике у Србији и Југославији, као и широм света. Сигнализам, који је настао крајем шездесетих прошлог века, и дан-данас активно уобличава искуство авангарде на надмоћан, а чини се све више и на одлучујући начин.

Оно што читаоца вреба у овој књизи јесте неисторијско, а због многих антиципација и анахроно, немилосрдно разбијање самог појма времена, и у њему виђене еволуције свести и мисли, сваког привида да се у промишљену књижевност може ући поступно и лагодно, тако што се следе одређени кораци, од лакшег и једноставног ка тежем и сложеном. Језик и неизрециво није књига за почетнике, али истовремено, не знам ни која би књига боље од ове, некога увела у уметнички начин поимања стварности,.

На самом почетку, у поглављу Жудња за немогућим, доводи се у питање сам језик, значај његове структуре, порекло и сврха. Већ на првој страни отвара се толико питања да одмах постаје јасно да заиста није могућ поступни приступ и да су струјни удари такви да ће прегорети сваки осигурач уграђен у уобичајене обрасце размишљања и промишљања.

Овде се заиста на експресан начин читалац уводи у један сасвим другачији свет. Ко је имао било каквих илузија о поезији, као о некаквом емотивном пражњењу и прежвакавању уобичајених људских драма, мораће да их се под хитно отараси.

Уствари, ту се говори и ради о ослобађању енергије (из) језика. Да ли је у поезији језик тај који преноси или производи енергију, или енергија постоји независно од језика? Језик неминовно пада под вивисекцију из које ће, ако и преживи, изићи препорођен, нов. У сигнализму, налажење нових, другачијих начина изражавања, ослобађа речи од језика или, пак, језик од речи. И, шта се дешава?

Да ли је језик просто исказ тумачења, која су, опет, претходно саздана, или језик може да искаже и нешто што није унапред уређено?

Главно усређење је, одмах је то јасно, на неприкосновеност тумачења.

У сигналистичкој песми истовремено се обликује више зона значења.¹

Већ ова тврдња поништава сваки претходни ауторитет. Онемогућује законе које би требало следити. Поезија није уређени свет, она је слободна игра.

Сигнализам претпоставља активно стварање језика, а не само његово коришћење.²

Док је историјска (рецимо државотворна) пракса усређена на објаву поретка, што је суштина закона, сигналистички метод разобличује те „законитости“, не тако што просто испретура речи у реченици, него јасно показује, у структуру језика, уграђене мотиве власти. Традиционалистичка поезија, користећи се квазипоетским исказом, у себи чува законе (традицију), и представља скуп ограничења која моделују психу и дозвољену област постојања као и начин мишљења и делања у њој. Сигналистичка поезија за свој предмет има управо супротно – она истиче парадокс потпуног непоклапања између оног у законима објављеног и друштвене праксе.

Разлика између поезије и традиционализма је управо у томе: традиционализам је рабљење садржаја, поезија је провера каквоће тог садржаја.

Али, није сигнализам само о указивању на очевидно. Ударна ствар у сигнализму је стваралаштво. Ако се и релативно лако докаже да је стварност на коју смо навикнути, и у њу утерани, у највећој мери фалш, какву то стварност нуди сигнализам у замену?

Када се изврши вредновање оно је нужно и превредновање. Сигналистички превреднована стварност је станиште за једну другу врсту бића. То биће је неизрециво, неухватљиво као облик, али оно својом динамиком, као игром успева да себе итекако одреди. Мирољуб Тодоровић је управо ово видео као знак, signum, и то му је, од свега, било најважније. Знак стваралачке силе – то је сигнализам. А тај знак је поезија, као игра.

У суштини, сигнализам је метод стварања који разара садржај. Ово је већ довољно да се неко уплаши. Али, само неко ко себе доживљава као довршен облик, при чему се биолошко трајање (живљење) схвата као део тог створеног савршенства. Уствари, та загледаност у себе представља оно чега се највише треба плашити. За сигналисту, гледање у себе подразумева гледање око себе. Оваквим отварањем, бекством из нарцизма, руши се лажни ауторитет представе о себи као о коначном садржају. Сигнализам отвара бескрајне видике.

Отварање и сагледавање себе као делатног чиниоца света, за разлику од пасивног слеђења правила која су, наводно, некакви преци из своје превелике мудрости осмислили, ствара кризну ситуацију. Од самог настанка, сигнализам Мирољуба Тодоровића постоји као криза, па и дан-данас, након више од четрдесет година. Криза идентитета, може се слободно рећи, не његовог, него културног, а у вези с тим неминовно и личног. Ова криза се такође пројектује на етнички супстрат, народ, јер је њено бојно поље – језик.

С једне стране налази се оно изрециво, заправо речи уклесане у камен које треба просто научити напамет и редовно понављати, а с друге оно – неизрециво. Ово прво биће трпи промене, и оне су непријатне, болне. Из тог бића допиру јадиковке... Од овог другог, неизрецивог, допире поезија, надмоћ над недаћама, радост.

Невероватно је колики је отпор био пред новином коју је Тодоровић увео, када је експериментисао с компјутерима, још када су ове машине биле у повоју. Управо заклети традиционалисти, који заговарају понављање записаног и реченог, след некакве неупитне логике, оптуживали су га за оно што сами чине!

Ствар је у томе што је, помоћу сигналистичког метода, Тодоровић показао како тај механизам обликовања људске свести ради. То је било много опасно.

Компјутер ради оно што му се наложи. Али, шта уколико се компјутеру призна слобода да ради оно што сам хоће? Значи ли то крај човека?

Оваква лажна дилема у више наврата је коришћена као аргумент против новости које је сигнализам унео у српску књижевност. Није у питању просто неразумевање онога шта Тодоровић ради, већ намерно обезвређивање, углавном ad homineм, али из оправданог страха – они који су навикли да слушају глас господара, нису истовремено били способни да импровизују на сигналистички начин. Тодоровић је подигао летвицу, али и улог, на много виши ниво.

Но, критичари су остали тамо где су и били, а сигнализам је отишао даље, пробивши све барикаде, стекавши притом бројне присталице, поричући тврдње да је поезија „мртва“ јер више нема ни „правих“ песника ни „праве“ публике. Напротив.

Дошло је ново доба информатике, компјутери су постали основно средство споразумевања, класични језик се преобликовао у нове варијанте, добио нову ортографију. Интернет је омогућио међуљудско повезивање у мрежу неслућених размера – једино је необуздани песнички полет могао то да предвиди. Па ипак се догодило. Одједном, то биће које је једва успевало да пружи гласа од себе, међу окамењеним ауторитетима и заводиоцима реда, почело је да се гласа широм планете.

Пробијање говора, из језичких ограничења, у звук, слику, покрет, конкретну ствар, догодио се, не просто као и до тада, само кроз различите видове класичних уметности, него управо на онај сцијентистички начин, какав је Тодоровићу био увод или предигра у сигнализам. Визуелна поезија, комбинација слике и речи, данас је масовно прихваћен вид комуникације. Управо је компјутер и његове усавршене алатке омогућио свакоме да се поиграва смислом и значењем, а повезаност с другима преко дигиталних мрежа, омогућила је и размену оваквих порука. Оно што је до пре двадесет година могло једино путем мејл-арта, данас је могуће тренутном интервенцијом у компјутерском, информатичком окружењу.

У самој основи Тодоровићевог напора лежала је жеља да се песнички поступак прошири и на друге језике, пре свега на језик науке. Наука је посебно фасцинантна јер се бави експериментом, истраживањем, откривањем и стварањем новог. Наука је створила свој сопствени језик, и поставило се питање у којој мери је он заиста одговарајући с обзиром на све оно још увек тајанствено, али и нарастајуће, које је у самој претпоставци науке. Овај очигледан изазов је у Тодоровићевој песничкој пракси довео до пооштравања критеријума којим се означава стварност. Напон између владајућих догми и свакодневно настајућих хипотеза и теорија, неминовно захтева поетски приступ научној материји, приступ који се пре свега одликује потребом да се створе нова мерила, нови препознатљиви облици стварности, нова значења. Можда се овом песнику учинило да је наука у том часу отишла даље од поезије – то је вероватно и тачно. Традиционална поезија је одавно исцрпла своје садржаје, јер је сама себе ограничила на њих.

Излаз из те монотоније, уз помоћ других језика, учинио се као вредан покушаја. Из тога је произишло много више него што се у први мах могло наслутити. Сцијентизам је убрзо замењен свеобухватнијим и еластичнијим сигнализмом.

У књизи Језик и неизрециво, пажљиви читалац ће пронаћи многа блага. Ово је једна од оних књига која се никада не може прочитати. Не због тога што је у њој неограничен број речи, већ због неумитног преобликовања свести спознајом која извире из сваке реченице. Читалац на тренутак појури понесен открићем, затим се врати и поново чита већ прочитано, али из сасвим другог угла и с наново изграђеним ставом.

1Језик и неизрециво, стр. 10.

2Исто, стр. 14.