O MARINI ABRAMOVIĆ

Esej je objavljen u "Signalu" ("Savremenik") 2007.


Egzistencija i umetnost Marine Abramović

„…biće to umetnost koja uznemiruje i postavlja pitanja.“
M.A.

Telo i dublje u nasilje

U eseju „Nago telo kao savremeni masmedijum“ Ljubiša Jocić [1] je meditirao o znaku, o silogizmu, o tome kako slika usana na koje se nanosi ruž deluje jer se nalazi na tragu potrebe da se subjekt identifikuje s osnovnom potrebom – da se bude potreban – sebi ili drugome. Dalje se objašnjava veza između manipulacije, odnosno manipulatorâ – pokazuje se da je manipulator (onaj koji reklamira proizvod) takođe izmanipulisan – jer potrošač manipuliše njime tako što ovaj mora da mu ugađa. Znači, kada je u pitanju reklamiranje, manipulacija je obostrana, odnosno, sama manipulacija je ono što se pre svega troši, a konkretan proizvod, u ovom slučaju ruž, može biti i nešto drugo. Interesantno je da, kada je posredi konkretan proizvod, on uopšte ne mora da se troši, važno je samo da se on poseduje. Posedovanje jeste potrošnja, ili još bolje – trošenje.

Čitav ovaj proces manipulacije je kodiran – kôd u ovom slučaju jeste komunikacija. Kod je znak prepoznavanja, identiteta – potrošač prepoznaje sebe u proizvodu, zato mu je proizvod potreban, on teži da ga prisvoji, kako bi imao (potrošio) sebe. Reklamni kôd insistira na tome da je subjekt raskomadan, slično Ozirisu iz staroegipatskog mita razasut je svuda okolo, i potreba je da se ti delovi ponovo sakupe u jednu celinu – u ličnost koja troši samu sebe. U ovome je suština potrošačke civilizacije, ona funkcioniše kao perpetuum mobile, kao samoinduktivna manipulacija.

Ali, hteo bih da se malo više pozabavim tim osnovnim potrebama i načinu na koji se one uklapaju u silogizme, odnosno psiho-automate koji reaguju na određene generičke protokole. Dakle, koji su to mehanizmi koji pokreću jednog savremenog potrošača, odnosno koji ga istovremeno i čine, pošto je perpetuum mobile stalno u pokretu, uroboros stalno proždire sebe.

Nije dovoljno reći da se radi, recimo, o prirodnoj nuždi da se bude potreban, to previše miriše na tautologiju. I dete ima potrebu da se drži za majku, da ne bude samo, čitav ljudski sistem trpi od te potrebe i ukoliko potreba nije zadovoljena, sistem se raspada, iako za to možda, objektivno gledano, i nema nekog naročitog razloga. Zašto bi se neko osećao napuštenim, zanemarenim, otuđenim, samo zato što ne poseduje neku konkretnu stvar ili osobu, na primer – ruž ili majku?

Sam potrošački mehanizam nije teško uočiti i opisati. On je vrlo očigledan, način delovanja na potrošača razlaže se na više lako uočljivih, paralelnih komponenti. Apeluje se ne samo na golu potrebu za određenim proizvodom, već i na čulnost potrošača, i sâmo pakovanje privlači, označavaju se status, (alternativno) starosno doba, različite čulne ili psihološke asocijacije – sve su to podsistemi ljudskog bića koji zahtevaju stalni upliv energije kako bi mogli da funkcionišu. Subjekt se stalno reanimira.

Ideja perpetuum mobile izgleda kao da je skoro realizovana, ali samo zato što se nije pošlo korak dalje, ka samoj egzistenciji ljudskog bića, koja je zapravo jedini izvor energije iz koga se ova mašinerija napaja. Ona potreba da se ima sebe može se psihološki objasniti, odnosno pre će biti da se može opisati, ali psihologija može da posluži i za dublju analizu. Ako neko dolazi do sebe tako što poseduje određene predmete ili status, očigledno je da se tu radi o samoobmanjivanju – takav subjekt koji se sastoji od delova ne može zaista biti subjekt, već samo agregat – ono što se obično naziva ego. U psihologiji se uočava i id kao sastavni i motivacioni (pošto mu je istovremeno i suprotstavljen) deo ega, a upravo iz razumevanja ovog mehanizma postaje jasno da se čitav subjekt projektuje u predstavu, koja zauzima mesto subjekta. Id, dakle, zauzima mesto subjekta kao aktivni princip koji projektuje samog sebe u agregat i teži da se reprodukuje uz stalno narastanje zapremine – otuda ta nezajažljivost, ta neutoljiva potreba. Zbir ovakvih mehanizama u dobroj meri sačinjava i projektuje „subjekt“ savremenog potrošačkog društva.

No pravo pitanje do kojeg dolazi analitičko mišljenje jeste otkud je ta samoobmana zauzela mesto subjekta? Lak odgovor bio bi da je to posledica vaspitanja, treninga, povratne sprege na nivou društva, ali tu se opet zaglavljujemo u perpetuum mobile. Pokušaćemo zato da damo teži odgovor, i to pre svega na terenu filozofije, pošto iz egzistencijalnog iskustva proizlazi da je uzrok obmane afekcija, dakle neznanje – a afekcije se najčešće javljaju kao emocije, odnosno osećanja. Možda je potreba da se bude potreban prosto izraz jedne slabosti, jedne psihološke himere?


Umetnost tela

Ponovo se vraćam Ljubiši Jociću koji elaborira o signalističkoj umetnosti tela.[2] On kaže: „Sami signalisti, uzimajući svoje telo za svoja istraživanja, rukovodili su se isključivo istinskim duhom istraživanja. To ispitivanje [...] došlo je [...] kao otpor izvesnim savremenim pojavama istovremeno kada je bilo i traženje novog jezika. Reč je o nasilju, o stavljanju tuđeg tela u procep bolesnog sadističkog istraživanja, u procep nasilja nad nemoćnim i onima koji su se mogli učiniti nemoćnim, svakako, opet preko sile.

Nasilje treba shvatiti u najširem obliku, od urbanog stanovanja po betonskim pregradama, do ishrane tih stanovnika hranom zatrovanom hemikalijama.“

Da čovek vrši nasilje sam nad sobom nije nikakva novost, svako je svestan te činjenice makar u najmanjoj meri, makar u simbolu. Marina Abramović je izvršila takvo nasilje, veoma efektno koristeći kompresor koji je kroz cev izduvavao vazduh orkanskom snagom na njeno telo, ali i eksperiment u kome je svoje telo, uz repertoar sprava za mučenje, stavila na raspolaganje publici. Iako se njen performans pre svega shvata kao umetnički čin, mislim da je ovde u pitanju i egzistencijalistički čin, istovremeno eksperimentalan i autentičan. Stavljanje na raspolaganje publici jeste izazivanje i autentične ali isto tako i posredne komunikacije – onakve kakvu ljudsko društvo jedino i poznaje, rastvorenosti u mediju (sredstvu), što je zapravo negacija komunikacije (učestvovanja), pa samim tim i ličnosti – manipulacija jeste nasilje. Ovde je umetnica izložila sebe potencijalnom dejstvu psiho-mehanizama koji pokreću neke individue, a ti mehanizmi, pre svega, podrazumevaju baš manipulaciju.

Šta se konkretno dogodilo na njenom performansu biće ukratko opisano kasnije. Međutim, najvažnije što se dogodilo jeste da je Marina Abramović dovodeći sebe u pasivni položaj, dovela i druge do one tačke na kojoj je neophodno da se jasno i glasno izjasne – umeju li oni da komuniciraju ili ne. U društvu ovakav izazov ne postoji, to jest, društvo insistira samo na posrednoj komunikaciji, i ako se u društvu javi delatnost koja insistira na ličnoj, neposrednoj komunikaciji, onda je to samo umetnički čin, umetnost – upravo ovaj konkretan slučaj označavanja ličnosti na način nagog tela – simbola beskrajne ranjivosti i nedostatka u umetnice upravo onog činioca, za kojim u ovom ogledu tragamo, a ispostaviće se – osećanja samosažaljenja. Ovakav stav umetnice, kao slobodne od inhibicija, slobodne uopšte, društvo nužno shvata kao provokaciju.

To da je telo ranjivo proizlazi samo iz situacije u kojoj etos ne upravlja ljudskim delovanjem. A u takvo stanje dospeva svaka individua i takva situacija važi, dakle, za svaku osobu. Pitanje etike ne rešava se na društvenom nivou, već na ličnom. Dovoljno je da samo jedan čovek u publici ne poseduje etos pa da se dogodi nasilje. Marina Abramović ne kaže uzalud: „Umetnost bez etike je kozmetika“. Da je njena umetnost kozmetika, ne bi ni bilo provokacije, niko se ne bi osetio ugroženim.

Osećanje samosažaljenja najčešće se izražava (prikriva) kao neko drugo osećanje, recimo kao osećanje ugroženosti. Uzrok ovome osećanju može biti i sama pomisao na neki nedostatak, i upravo je to karakteristično za id, njemu uvek nešto nedostaje. Id nije u vezi s umom, id ništa ne razume, id ništa ne zna. Id jedino sagledava uzročno-posledični niz i sebe u njemu, njegova delatnost je strogo uslovljena – id je upravo antonim za slobodu, za neuslovljenost. Pošto sebe postavlja u kontekst od koga potpuno zavisi, id se nužno samosažaljeva. To je i definicija ovog osećanja: bespomoćnost – otuda ta glad za moći, volja za moć. Ne volja za slobodu, već volja za laž.

Volja za moć projektuje se kao izvesnost u kojoj je svako dejstvo sile postavljeno u jedan centar moći, i to u vremenu i prostoru (ne u ličnosti) – a koliko je to nemoguće ostvariti nema potrebe da se dokazuje, pa ipak čini se kao da je čitav svet zgrčen u naporu da baš to nemoguće i ostvari. I ona priča o usnama i ružu samo govori o obećanju moći – žena koja lepo izgleda ostvariće uticaj koje garantuje kontrolu okruženja. Sve se svodi na to dominantno osećanje samosažaljenja koje putem transfiguracije, slično stoglavoj hidri, goni ka nemogućem podvigu – da se unutrašnja, lična slabost zameni za konkretnu moć prema drugome. Da se budućnost učini izvesnom, zapravo da se ukine. Da se ostvari jedno sada u kome je sve pod kontrolom, lišeno volje da bude kreativno.

Ono što Marini Abramović polazi za rukom, jeste upravo živi dokaz da se istinska moć događa mimo tog osećanja – jer njeno stavljanje na raspolaganje onome što je izvan nje potire osećanje samosažaljenja, i to delatno, ne samo u ideji. Bez obzira na to hoće li ona trpeti ili ne, njen stav je takav, ona se suočava podjednako i sa trpnjom i sa indiferencijom, njoj nije potrebno da je nekome potrebna. Ona ima sve, svoju slobodu i moć neophodnu da se ta sloboda ostvari. Ona čak nije ni to telo, i telo je, kao zbir ili agregat čulnosti, lišeno ida, deaktivirano, nema onog povratnog dejstva telesnih potreba ka ličnosti.

Kako se može uz pomoć psihologije doći do ovakve situacije, gde je psiha potpuno umirena, baš kao i telo? Psihologija pretpostavlja i priznaje postojanje metafizičkog – to je ono nesvesno u psihologiji, i tom nesvesnom, takođe, pripada subjekt. Zapravo psihologija nužno dolazi do ovog neobičnog dualiteta, ona prepoznaje dva subjekta, dva delatna principa. Jedan je čulni, osvešćen kao takav, materijalizovan kao izvor potreba, kao pokretač-demijurg u svetu razmene materije, pa i one psihološke materije, a drugi je ono nesvesno, prepoznatljivo isključivo kao delatno, i pošto nije pristupačno čulima i razumu, takođe i kao stvaralačko.

Stvaralački princip u psihologiji se ne razlikuje od stvaralačkog principa u religiji ili filozofiji. I mada je psihologija u ogromnoj meri zloupotrebljavana, ona ipak čuva tu sposobnost da prihvata metafizičko kao činjenicu.

U umetnosti performansa često se udara upravo na ovu tačku iz koje proizlazi dualitet ljudskog bića, bića koje je istovremeno deo pojavnog sveta ali i ukorenjeno u neshvatljivoj sili koja ga tvori. U performansima Marine Abramović nedostaje onaj česti, spekulativni momenat, a upravo taj momenat dovodi u sumnju i sam umetnički čin, pošto ga tek traži, a još češće i ne nalazi. Marina Abramović već u samu najavu performansa ulazi s pozicije ovog metafizičkog subjekta koji u sebi podrazumeva znanje, po čemu se suštinski i razlikuje od ida, utonulog u afekciju. Njeno ukoračivanje u performans nije zasnovano na spekulaciji, na proračunu – svaki ishod njenog eksperimenta je već sadržan u njenom stavu, ona ne bi postala žrtva čak i kada bi je neki ostrašćeni učesnik eksperimenta iz publike ubio.

Ovde naglašavam reč učesnik, jer je, zapravo, svako spoljašnje učešće u performansu Marine Abramović isključeno već njenom autentičnom neuslovljenošću. Posredna interakcija s publikom nije njen performans, to može važiti samo za one individue koje se uključuju u njega kao u sopstvenu projekciju, u kojoj je i umetnica samo deo te projekcije. Marina Abramović ne projektuje – a to je upravo karakteristika ličnosti koja je i razlikuje od ida. Ona nema libido, ostrašćenost. Njena je strast jedino sloboda.

Sam performans jeste eksperiment utoliko što se reakcija publike ne može predvideti, publika, kao metafora društva, je ta kojoj se otvara jedna, možda do tada, neosvešćena mogućnost – da pokaže ili ne pokaže da poseduje iskustvo ličnosti. A sama umetnica izaziva tu situaciju upravo pokazivanjem svoje ličnosti. I toj ličnosti nije potrebna izvesnost.


Odnos ličnosti i osećanja samosažaljenja

Neobično je raspravljati o odnosu ličnosti i osećanja samosažaljenja, pošto takav odnos po definiciji ne može da postoji. Ali činimo ustupak jeziku kako bismo pokazali kako sam jezik nema u sebi prevaziđen dualitet. Jezik ne bi ni postojao da nema dualiteta, jezik je igra-skrivalica u kojoj se traži ono što je ili već pronađeno, ili se prosto veruje da nema ničega što se može sakriti – oku ili razumu.

Opasno je poverovati da je ličnost, kao aktivni princip, tvorac jezika, jezik je samo odraz raznovrsnosti čulnog sveta, on je samo organizam, uređeni skup koordinata koji postoji na način treptanja. Ličnost ima u sebi prevladanu svaku čulnost, svako mnoštvo, svaki uređeni skup. Ali upravo zbog toga jedino ličnost može i da sagleda tu oblast bivanja u telu, jer svaki drugi subjekt se mora shvatiti kao rastvoren, zaronjen u tu oblast, nesposoban da sagleda celinu.

Postavlja se pitanje u vezi s već pomenutim subjektom koji se samosažaljeva, može li takav subjekt da razreši svoju ambivalentnu suštinu – naime on teži da ispuni sebe, pri tome zapravo pokušava da konzumira čitav svet, da ga prevede u sebe, a istovremeno teži da ne shvati suštinu, čime bi logično i ostvario svoje nastojanje. Dakle, da li je ovde u pitanju subjekt koji sam sebe obmanjuje, i ako je tako, zbog čega se to dešava?

Možda će nam Marina Abramović pomoći da dođemo do odgovora.

Čini mi se zanimljivim da ovde umetnem i jednu tezu, koja tvrdi da ne samo da se privlače suprotnosti, nego i kvalitet privlači kvalitet. Ovaj prvi polaritet može se shvatiti i kao fizički, biološki, psihološki. Ali kako shvatiti ovaj drugi – kako ono što je isto privlači samo sebe, i do koje mere – je li to privlačenje bezmerno, je li ta sila bezmerna? Marina upravo to i radi u svom performansu, njeno nago telo možda i privlači nekoga muškarca, slučajnog posmatrača, ali sila koja se ispoljava kao njena ličnost mnogo jače privlači istu takvu ličnost, koja se od nje razlikuje samo prividno, po imaginarnim prostorno-vremenskim, istorijskim ili statističkim koordinatama. Zar se u ovom slučaju ne uspostavlja neposredna veza koja upravo svojom neposrednošću ukida potrebu, težnju ka nečem izvan, pošto je to nešto već dosegnuto. I to nešto zaista ne pripada koordinatnom sistemu. Iskustvo moje i tvoje ličnosti je isto, razlike između ličnosti nema. Marina to savršeno dobro zna.

Sila gravitacije je patnja koja nastaje odvajanjem od suštine – ali šta se odvaja? Odvaja li se Marina od svoje suštine kada joj posmatrač – učesnik performansa žiletom nanese povredu na vratu? Ili je upravo taj nasilnik otpadnik? Kakvi su njegovi razlozi, opravdanje za taj čin? Drugi su joj sekli odeću, gađali je trnjem, a jedan posmatrač je stavio metak u poštolj-eksponat i pokušao da je natera da izvrši samoubistvo[3]

U intervjuu datom Oku,[4] Marina Abramović kaže: „Ovdje je uključena ideja o iskustvu performansa, kada publika mora ići na to da samu sebe mijenja, da se ne nalazi u stanju potčinjenosti pred umjetničkim djelom kao u strukturi performansa do sada. Zato se i služim materijalima kao što su kobalt ili kvarc, koji kondenziraju energiju. Ja ih zovem objektima prijenosa jer vjerujem da je umjetnost našeg stoljeća nematerijalna. Nije potrebno da postoji objekt kao prepreka između publike i umjetnika.“ Ovde je reč o performansu u Centru Žorž Pompidu u Parizu, i tu je umetnica između sebe i publike postavila objekte „prijenosa“, za razliku od onih iz već opisanog performansa, gde su objekti bili sprave za mučenje. Moguće je da su ovi objekti prijenosa veća prepreka nego žileti ili klešta, jer, kondenzovana energija – šta je to? Kako će publika izaći na kraj s tim?

U intervjuu datom Politici,[5] Marina Abramović izjavljuje: „Stvaramo previše, a sve manje je novog. Samo umetnici koji mogu da promene svet ili da utiču da se promeni bar način mišljenja, oni će ostati. ... Moja vizija umetnosti 21. veka je da će umetnik biti bez ikakvog objekta, samo direktna transmisija energije između prirode i onoga koji radi. ... Verujem da će to biti ravnomerna razmena energije između publike i umetnika, biće to umetnost koja uznemiruje i postavlja pitanja.“

Umetnost igra po jednoj veoma tankoj liniji, s jedne strane je provalija metafizičkog, tu vlada nedostatak reči, ta strana se ne može opisati, s druge strane je mnoštvo simbola, ali oni ne mogu preći na drugu stranu – ova dva sveta se prepliću u umetnosti i umetnik mora da svojom igrom stvori vezu između njih, sjedini ih.

U listu Danas od 20. jula 2005. Marina Abramović kaže sledeć[6]: „U običnom životu svi se plašimo bola i umiranja. Najbolji način da se oslobodimo toga jeste da se suočimo sa tim strahom. Radeći stvari samo zbog uživanja, stalno ponavljamo iste obrasce, i stalno pravimo iste greške. Ako, pak, odaberemo da radimo stvari koje ne volimo, kojih se plašimo, onda ulazimo u 'novu sferu realnosti', u kojoj se suočavamo sa neizvesnošću koja nam jedina pruža mogućnost transformacije.“ U Danasu dalje piše (autor napisa „Biografija kao spektakl“ je Jovana Stokić): „Francuska štampa nije mogla da odoli ovakvoj energiji – Liberasion ne može da obuzda divljenje prema energiji, duhu i privlačnosti umetnice, koja tako snažno može da zaokupi pažnju publike, da ova sat i po ne skida oči sa nje. Ovakva predanost i vera, po kojoj umetnost može da promeni banalnost života prevazilazi puku narcisoidnost. Marini se ne može zameriti da je samodopadljiva, iako govori o sebi, jer ona u svojoj biografiji ne veliča sebe – naprotiv, elegantna auto-ironija dolazi do izražaja.“

Autoironija – baš jedna od sposobnosti koju id ne poseduje. Neko ko se samosažaljeva ne može se smejati samom sebi. A ako neko iz publike oseti sažaljenje prema Marini čije telo trpi bol, nije li to zbog toga što sažaljeva samog sebe? Signal koji odašilje umetnica upravo upućuje da se pređe međa koju uspostavlja to osećanje. Potrošač bola treba da iskorači iz njega i pridruži se umetnici. Možda ne doslovno na sceni, dovoljno je da shvati. Ali bol nije nešto od čega treba bežati, njega treba jednostavno prevazići.

Umetnost ili nešto drugo?

Već posle ovog kratkog uvida moguće je izvesti određene zaključke. Pre svega u vezi sa samom umetnošću, a posebno i o doprinosu Marine Abramović u smislu prožimanja umetničkog dela i publike, koje je omogućeno, između ostalog, i primenom novih, savremenih tehnologija. Ali i njenim izuzetnim naporom da učini utisak na ljudsku svakodnevicu i praktično se projavi kao u mandorli[7], slično mesiji koji sobom donosi opipljivu onostranost. Umetnost bez ikakvog objekta, čista transmisija energije – hoće li to i dalje biti umetnost? Ne dovodim u pitanje umetnika – ali to je samo naziv. Nije li ovde zaista reč o transfiguraciji umetnika u svetitelja, u nekoga ko neposredno obasjava svoje bližnje istom onom energijom za koju znamo da zrači iz umetničkih dela? Jer svetitelj upravo to radi, svojim dodirom, možda samo simboličkim dodirom, uspostavlja komunikaciju.