Приказ књиге "Језик и неизрециво" Мирољуба Тодоровића

СИГНАЛИЗАМ ОТВАРА БЕСКРАЈНЕ ВИДИКЕ

Мирољуб Тодоровић, Језик и неизрециво, Алтера, Београд 2011.

Суочавање с фрагментованом књигом је изазов нарочите врсте али Мирољуб Тодоровић се одлучио баш за овакав силовит и непосредан приступ теми, која је сама срж његовог сигнализма, авангардног покрета/начина који је стекао своје бројне поштоваоце и саучеснике у Србији и Југославији, као и широм света. Сигнализам, који је настао крајем шездесетих прошлог века, и дан-данас активно уобличава искуство авангарде на надмоћан, а чини се све више и на одлучујући начин.

Оно што читаоца вреба у овој књизи јесте неисторијско, а због многих антиципација и анахроно, немилосрдно разбијање самог појма времена, и у њему виђене еволуције свести и мисли, сваког привида да се у промишљену књижевност може ући поступно и лагодно, тако што се следе одређени кораци, од лакшег и једноставног ка тежем и сложеном. Језик и неизрециво није књига за почетнике, али истовремено, не знам ни која би књига боље од ове, некога увела у уметнички начин поимања стварности,.

На самом почетку, у поглављу Жудња за немогућим, доводи се у питање сам језик, значај његове структуре, порекло и сврха. Већ на првој страни отвара се толико питања да одмах постаје јасно да заиста није могућ поступни приступ и да су струјни удари такви да ће прегорети сваки осигурач уграђен у уобичајене обрасце размишљања и промишљања.

Овде се заиста на експресан начин читалац уводи у један сасвим другачији свет. Ко је имао било каквих илузија о поезији, као о некаквом емотивном пражњењу и прежвакавању уобичајених људских драма, мораће да их се под хитно отараси.

Уствари, ту се говори и ради о ослобађању енергије (из) језика. Да ли је у поезији језик тај који преноси или производи енергију, или енергија постоји независно од језика? Језик неминовно пада под вивисекцију из које ће, ако и преживи, изићи препорођен, нов. У сигнализму, налажење нових, другачијих начина изражавања, ослобађа речи од језика или, пак, језик од речи. И, шта се дешава?

Да ли је језик просто исказ тумачења, која су, опет, претходно саздана, или језик може да искаже и нешто што није унапред уређено?

Главно усређење је, одмах је то јасно, на неприкосновеност тумачења.

У сигналистичкој песми истовремено се обликује више зона значења.¹

Већ ова тврдња поништава сваки претходни ауторитет. Онемогућује законе које би требало следити. Поезија није уређени свет, она је слободна игра.

Сигнализам претпоставља активно стварање језика, а не само његово коришћење.²

Док је историјска (рецимо државотворна) пракса усређена на објаву поретка, што је суштина закона, сигналистички метод разобличује те „законитости“, не тако што просто испретура речи у реченици, него јасно показује, у структуру језика, уграђене мотиве власти. Традиционалистичка поезија, користећи се квазипоетским исказом, у себи чува законе (традицију), и представља скуп ограничења која моделују психу и дозвољену област постојања као и начин мишљења и делања у њој. Сигналистичка поезија за свој предмет има управо супротно – она истиче парадокс потпуног непоклапања између оног у законима објављеног и друштвене праксе.

Разлика између поезије и традиционализма је управо у томе: традиционализам је рабљење садржаја, поезија је провера каквоће тог садржаја.

Али, није сигнализам само о указивању на очевидно. Ударна ствар у сигнализму је стваралаштво. Ако се и релативно лако докаже да је стварност на коју смо навикнути, и у њу утерани, у највећој мери фалш, какву то стварност нуди сигнализам у замену?

Када се изврши вредновање оно је нужно и превредновање. Сигналистички превреднована стварност је станиште за једну другу врсту бића. То биће је неизрециво, неухватљиво као облик, али оно својом динамиком, као игром успева да себе итекако одреди. Мирољуб Тодоровић је управо ово видео као знак, signum, и то му је, од свега, било најважније. Знак стваралачке силе – то је сигнализам. А тај знак је поезија, као игра.

У суштини, сигнализам је метод стварања који разара садржај. Ово је већ довољно да се неко уплаши. Али, само неко ко себе доживљава као довршен облик, при чему се биолошко трајање (живљење) схвата као део тог створеног савршенства. Уствари, та загледаност у себе представља оно чега се највише треба плашити. За сигналисту, гледање у себе подразумева гледање око себе. Оваквим отварањем, бекством из нарцизма, руши се лажни ауторитет представе о себи као о коначном садржају. Сигнализам отвара бескрајне видике.

Отварање и сагледавање себе као делатног чиниоца света, за разлику од пасивног слеђења правила која су, наводно, некакви преци из своје превелике мудрости осмислили, ствара кризну ситуацију. Од самог настанка, сигнализам Мирољуба Тодоровића постоји као криза, па и дан-данас, након више од четрдесет година. Криза идентитета, може се слободно рећи, не његовог, него културног, а у вези с тим неминовно и личног. Ова криза се такође пројектује на етнички супстрат, народ, јер је њено бојно поље – језик.

С једне стране налази се оно изрециво, заправо речи уклесане у камен које треба просто научити напамет и редовно понављати, а с друге оно – неизрециво. Ово прво биће трпи промене, и оне су непријатне, болне. Из тог бића допиру јадиковке... Од овог другог, неизрецивог, допире поезија, надмоћ над недаћама, радост.

Невероватно је колики је отпор био пред новином коју је Тодоровић увео, када је експериментисао с компјутерима, још када су ове машине биле у повоју. Управо заклети традиционалисти, који заговарају понављање записаног и реченог, след некакве неупитне логике, оптуживали су га за оно што сами чине!

Ствар је у томе што је, помоћу сигналистичког метода, Тодоровић показао како тај механизам обликовања људске свести ради. То је било много опасно.

Компјутер ради оно што му се наложи. Али, шта уколико се компјутеру призна слобода да ради оно што сам хоће? Значи ли то крај човека?

Оваква лажна дилема у више наврата је коришћена као аргумент против новости које је сигнализам унео у српску књижевност. Није у питању просто неразумевање онога шта Тодоровић ради, већ намерно обезвређивање, углавном ad homineм, али из оправданог страха – они који су навикли да слушају глас господара, нису истовремено били способни да импровизују на сигналистички начин. Тодоровић је подигао летвицу, али и улог, на много виши ниво.

Но, критичари су остали тамо где су и били, а сигнализам је отишао даље, пробивши све барикаде, стекавши притом бројне присталице, поричући тврдње да је поезија „мртва“ јер више нема ни „правих“ песника ни „праве“ публике. Напротив.

Дошло је ново доба информатике, компјутери су постали основно средство споразумевања, класични језик се преобликовао у нове варијанте, добио нову ортографију. Интернет је омогућио међуљудско повезивање у мрежу неслућених размера – једино је необуздани песнички полет могао то да предвиди. Па ипак се догодило. Одједном, то биће које је једва успевало да пружи гласа од себе, међу окамењеним ауторитетима и заводиоцима реда, почело је да се гласа широм планете.

Пробијање говора, из језичких ограничења, у звук, слику, покрет, конкретну ствар, догодио се, не просто као и до тада, само кроз различите видове класичних уметности, него управо на онај сцијентистички начин, какав је Тодоровићу био увод или предигра у сигнализам. Визуелна поезија, комбинација слике и речи, данас је масовно прихваћен вид комуникације. Управо је компјутер и његове усавршене алатке омогућио свакоме да се поиграва смислом и значењем, а повезаност с другима преко дигиталних мрежа, омогућила је и размену оваквих порука. Оно што је до пре двадесет година могло једино путем мејл-арта, данас је могуће тренутном интервенцијом у компјутерском, информатичком окружењу.

У самој основи Тодоровићевог напора лежала је жеља да се песнички поступак прошири и на друге језике, пре свега на језик науке. Наука је посебно фасцинантна јер се бави експериментом, истраживањем, откривањем и стварањем новог. Наука је створила свој сопствени језик, и поставило се питање у којој мери је он заиста одговарајући с обзиром на све оно још увек тајанствено, али и нарастајуће, које је у самој претпоставци науке. Овај очигледан изазов је у Тодоровићевој песничкој пракси довео до пооштравања критеријума којим се означава стварност. Напон између владајућих догми и свакодневно настајућих хипотеза и теорија, неминовно захтева поетски приступ научној материји, приступ који се пре свега одликује потребом да се створе нова мерила, нови препознатљиви облици стварности, нова значења. Можда се овом песнику учинило да је наука у том часу отишла даље од поезије – то је вероватно и тачно. Традиционална поезија је одавно исцрпла своје садржаје, јер је сама себе ограничила на њих.

Излаз из те монотоније, уз помоћ других језика, учинио се као вредан покушаја. Из тога је произишло много више него што се у први мах могло наслутити. Сцијентизам је убрзо замењен свеобухватнијим и еластичнијим сигнализмом.

У књизи Језик и неизрециво, пажљиви читалац ће пронаћи многа блага. Ово је једна од оних књига која се никада не може прочитати. Не због тога што је у њој неограничен број речи, већ због неумитног преобликовања свести спознајом која извире из сваке реченице. Читалац на тренутак појури понесен открићем, затим се врати и поново чита већ прочитано, али из сасвим другог угла и с наново изграђеним ставом.

1Језик и неизрециво, стр. 10.

2Исто, стр. 14.

Широким оностазама

 

Широким оностазама

 

О роману „Шаманијада“ Слободана Шкеровића

Деветогодишњи Неандерталац је завирио у бунар будућег времена и сагледао последице које смо ми, модерни људи — сваки Мршавац којим владају Грабљивци — са собом донели у дане сутрашње, из бездана горњег палеолита.

Није ово видилаштво технички далеко од Павићевог прозорљивог Јелена Приамужевића из „Коња Светог Марка“, али је Павић писао геополитичку метафору, представљао је историјско лудило које племенски карактер намерно изазива. И то без намере да се, као господин-човек, упушта у патолошке корене таквог духа и менталитета.

Али Шкеровић није господин-човек, већ неретко демон, а у Шаманијади нам отворено ради знатно стравичнију ствар. Прича нам о човечанству каквим га гледамо, али недозрели одбијамо да видимо.

Ова приповест измешта спознају и виђење на раван где је дух врсте или појединца буквална физичка сила. Тамо где наша духовна сакатост уназађује Свемир.

Ако очистимо романтизовани, драмски и мисаони оквир овог јединствено сложеног дела, схватамо да је Шкеровић засновао роман и драмски сукоб две човечје врсте на научној чињеници да су Неандерталци имали већу запремину мозга него модерни човек. Али ту је и један научни табу: слутња да су Неандерталци имали и телепатских способности, науштрб звучног говора. И посебну склоност ка музици.

Ова тематска јединственост романа је некима од нас посебно драга. Српска култура скоро да нема прича о палеолиту, иако је поникла на балканском тлу, оном које је модерни човек прво населио у Европи. Очигледно, ментална условљеност коју смо повукли након 1945. — да се не смемо бавити причама старијим од XII века — још важи.

Али, чак и овакви какви смо, не можемо бити спречени да на данашњем згаришту свих новодобачких мисаоних поредака склопимо дивне корице ове књиге — два су их шамана радила, Зоран Туцић и Раде Товладијац — и пожелимо ходочашће у тек откривено пећинско налазиште у Сићевачкој Клисури или да тихо ослушнемо своје било, које можда дамара неким промилима неандерталског генома. Да слутимо пробијање опне и сопствени раст.

Шаманијада нам, дакле, прича о духовном разрастању, па и о његовој (не)могућности. Зазива Буду, Кастанеду, Јунга и Хокинга, напоредо сплиће најновија са најстаријим знањима о свемиру.

И чита се два пута, ако сте уопште предодређени да је схватите. Говори вам новостарим речима које дете-окаринаш, Вук своје расе, непосредно шаље у замрли српски језик преко Шкеровића.

Тако и Србљи добише књигу о шаманизму, али са преокретом да је шаманска сама по себи. Философско и приповедно у њој је безобзирно подређено мистичком и енергетском.

Данас, када се већ ближимо трећем десетлећу постојања едиције „Знака Сагите“, њена 59. књига нам показује да овај Кнежевићев мали континент и даље циклично порађа  мајушне преврате, не само у домаћој  фантастици, већ у целој српској књижевности.

Није мала дрскост штампати оваква штива и дражити гиковштину Југосфере.

Сâм Шкеровић (рођен 1954) је изданак нараштаја који је први код нас одгајан у хипермарксистичком, радикалном раскиду са локалном културом и цивилизацијом. Тај блистави нараштај је по много чему одређен глобалном поп-културом, и то као њен делатни чинилац. Међутим, у даљим личним духовним развојима (ко је уопште од њих имао такве среће), неки од њих су искрено полазили стазом будизма и кастанедизма, пресађени као семенке на небалканска и ваневропска тла, она које су мање осећали непријатељским по себе, и где се неки смисао за њих лично наслућивао.

Али то су биле привремене оностазе (пишчева новореч), успутне станице до саторија, просветљења и разбуђивања

Међутим, Шаманијада није ни Буда ни Кастанеда. Довикивања са поменутом двојицом, истина, има, али ћемо наједном — кроз сву повремену црногорску туробност — схватити и шта је крајња порука иза духовног поретка који нам, ретко подробно за нагло оплићани српски дух, нуди овај писац. 

Осетићете се радоснијим и разбуђенијим. И схватићете да је нагон/погон овог романа изворно шкеровићевски. Атавистички и пророчки. Синтетички моћан. Еп сада изниче из сопственог тла, кроз јаукање, бол и крв порађања другачијег опажања стварности, оног који је нама — урођеницима и Граветијенцима, Веригашима у потенцијалу — био и потребан и прирођен.

Проћи ћете кроз Шаманијаду лакше него сте мислили. Али ћете се вратити промењени јер је у питању (наглашавамо за оне који читају само закључке) шаманско, а не књижевно путовање. Истина, има ту драмске забаве и авантуре, сваковрсне страве, великих мудрости, антологијски написаних сцена, блиставих научних и фантастичних замисли, па и метода који је спроведен толико сигналистички да нам се чини као драгоцен прилог покрету који је велики Мирољуб Тодоровић нашем добу подарио...

Али је још и више онога што се баш нас, читалаца, лично тиче.

Већина потврђених путника ове књиге без сумње ће поново ићи на оностазе, да би видели јесу ли заслужили да их Киш убије, Каму–Пал удари мочугом по глави или да их мали Окаринаш зазове у Збориште, где се душе сабирају.

Ако тај трен поново дође, не имајте сумње, страхове одбаците, на силу узмите горки лек. Шкеровићева моћ разградње сваковрсне стварности разголитила је оне веће датости што се крију иза скраме чулних опажања.

Због тога ће, сматрамо, у временској перспективи овај писац остати као један од ретких истинских пророка које је наше доба имало, чак и када се враћа у архајске бунаре људскости у Шаманијади, том палеолитском епу над еповима.

Зоран Стефановић

холостен

у холостену плиостен је

резултирао шонактним

стопостеним

шварцкним шпиљком

Разумевање

Разумевање

Што је човек глупљи

То за њега има више

Разумевања

Forumski post

  

Forumski post

Srbi su nestudiozan narod, igraju na prvu loptu, ne umeju da planiraju unapred 100 godina, a to se u politici kažnjava porobljavanjem.

Govoriti o politici u srpskoj književnosti se može, ali ono što je tipično za srpsku produkciju je kuknjava i naricanje nad zlom sudbinom. Zbijanje šala na sopstveni račun i tako to. I pljuvanje drugih, što se onda etiketira kao šovinizam.

Film je mnogo bolje od književnosti (posle rata) pokazao pravo političko biće Srba (i ostalih Jugoslovena). Pre rata je to dobro radio Nušić, a danas Dušan Kovačević.

Srpski nacionalizam je obično gluvarenje (niš ne vidim, niš ne čujem, niš ne govorim) i nije ni čudo što se onda sve završi u banditokratiji i ljudožderstvu. A tu nema ni govora o levičarenju ili desničarenju.

Niko se ovde nije usudio da komentariše Bakićev rentgenski snimak situacije, prizemno stanje duha i bezizlaznost situacije. Kukavički se zaključilo da je to "mnogo teško i mučno za čitanje". Fipa se na lepršaviji način poigrao istim problemom, pa ispade da je Dragan R. Filipović lokal patriota...

Kod mnogih je očigledno patriozitam u vezi s religijom, pa se u okviru crkve traži srpski politički identitet, što je samo jedan oblik feudalnog morala i ropskog pristanka na položaj ovce u toru.

Kada neko pokuša da pruži dublji uvid u uzroke bezizlaznog stanja ljudskosti u današnjem svetu, zamera mu se da nije izvršio dovoljno dobru karakterizaciju likova i da je radnja nejasna i nelinearna, kao da radnja mora da bude po strogo zadatom šablonu razumljivom kao što su razumljive sapunice koje stižu iz Južne Amerike ili Severne Amerike.

Ne može to, da se, recimo na romane Dejana Stojiljkovića, naknadno kači nekakva političnost, kada je namera pisca bila da stvori recept koji će da mu proda knjigu, i ta knjiga govori samo o tome - kako naći slabu tačku nepismenoj publici koju jedino zanima socijalni aspekt čitanja knjige o kojoj se kasnije vode isprazne rasprave. Tu vrstu kvazipolitičnosti nećete naći u klasičnoj podeli levičar-centrista-desničar, jer je ona karakteristična za sve.

Idiotizam je glavna osobina takozvane "političke životinje", ali to je Aristotel zaboravio da napiše u svojim knjigama.

Kako se piše dobra politička drama, eto vam pa čitajte Šekspira. Tamo je sve na kao na tacni prikazano, na šta se svodi politika. Nema tamo ni levo ni desno, nego samo beskrupulozno manipulisanje i očaj čoveka koji je upao u tu bujicu nad kojom nema nikakvu kontrolu.

Književnost koja promoviše politička gledišta je obična plaćenička književnost i ide u rang pamfleta a ne umetnosti. Palp književnost može da ima politiku za temu, to je i najčešći slučaj, ali ona ne ulazi u političku analizu nego samo pomera figurice kao na pojednostavljenoj šahovskoj tabli od 9-16 polja. Tu je namera prosto zabava i razbibriga.

"Poslednji Srbin" Bobana Kneževića bi se mogao svrstati u egzistencijalističku književnost, pošto se bavi osnovnim problemom čovekovog identiteta, a političko u tom romanu je svedeno na pitanje pripadnosti izvesnom etnosu kao izvoru egzistencije. To je daleko od nacionalizma.

Period Miloševićeve i julovske vladavine karakterističan je po tome što je politika u potpunosti zbunila ljude i bacila ih u košmar u kojem se ni pisci nisu najbolje snašli i nisu izbegli da upadnu u površnost, kao u "Kandžama", na primer, gde je u prvom delu romana do izražaja došao nekakav anarhistički stav prema sistemu, a u drugom i lošijem delu romana, otvoren ali i dosta slabo književnim sredstvima izražen, pokušaj analize ljudske prirode i urođene korupcije.

A u sadašnjem trenutku, kada je svima jasno da je politika nešto veoma loše i neproduktivno u svakom pogledu, pisci traže nešto drugo, neki drugi oblik postojanja, pošto se više ništa dobro ne može očekivati od istorijskih recepata i tumačenja ljudskog postojanja.

I u "Oku za drugi svet" i "Rašanima", Radmilo Anđelković traži izlaz u drugi svet. Isto se dešava u "Poslednjem Srbinu". Isto to i u "Verigašima" Zorana Stefanovića, koji su takođe nastali skoro pre dve decenije, u ono najgore vreme. I kod mnogih drugih, na mnogo studionzniji način nego što je slučaj u običnom fantazijskom izbegavanju realnosti, postoji ta težnja da se iznađe rešenje za beznadežnu situaciju. Problem je u tome što većina ljudi nema petlju da se time ozbiljno pozabavi, nema se vremena da se čovek pozabavi sobom, da se iskoči iz kolotečine. Izgovora ima mnogo. Rasprava na ovom topiku je sasvim u skladu s tim. Samo se prevrće jedna te ista palačinka, potpuno pocrnela i istanjena od prekomernog pečenja, neokušena i nepojedena.

Kada neko, kao Ilija Bakić u "Novom Vavilonu", da presek trenutnog stanja čovečanstva, tu se zaista ne može tražiti levičarenje ili desničarenje, jer je jasno da je nešto sasvim drugačije u pitanju i da te političke floskule i kategorizacije služe samo za mlaćenje prazne slame. Koliko mi je samo ljudi reklo da nisu mogli da do kraja pročitaju tu neveliku knjigu, ne zbog toga što je loša, nego im je mnogo teško da se suoče sa stvarnošću. Pa, u pravu je Darko Suvin kada govori o eskapizmu. Politička definicija fantastike je upravo to - prazan eskapizam. Politički, ona je obična ispraznost. Druga je stvar što je taj eskapizam urođen čoveku, to je jedino mesto u glavi koje čovek ima da bi se sakrio od života, koji je po svemu sudeći mnogo loša stvar i izvor svakojakog zla. Fantazija ili dženet, to je normalna stvar, ali nije sasvim politička.

Хаику

Хаику

Из рерне искочи батак

Ко патак

У разнежену Силвију

Хаику

 

Хаику

Силвија меша брабоњке

У сарму с луком

Теду с љубављу