Forumski post
Srbi su nestudiozan narod, igraju na prvu loptu, ne umeju da planiraju
unapred 100 godina, a to se u politici kažnjava porobljavanjem.
Govoriti
o politici u srpskoj književnosti se može, ali ono što je tipično za
srpsku produkciju je kuknjava i naricanje nad zlom sudbinom. Zbijanje
šala na sopstveni račun i tako to. I pljuvanje drugih, što se onda
etiketira kao šovinizam.
Film je mnogo bolje od književnosti (posle
rata) pokazao pravo političko biće Srba (i ostalih Jugoslovena). Pre
rata je to dobro radio Nušić, a danas Dušan Kovačević.
Srpski
nacionalizam je obično gluvarenje (niš ne vidim, niš ne čujem, niš ne
govorim) i nije ni čudo što se onda sve završi u banditokratiji i
ljudožderstvu. A tu nema ni govora o levičarenju ili desničarenju.
Niko
se ovde nije usudio da komentariše Bakićev rentgenski snimak situacije,
prizemno stanje duha i bezizlaznost situacije. Kukavički se zaključilo
da je to "mnogo teško i mučno za čitanje". Fipa se na lepršaviji način
poigrao istim problemom, pa ispade da je Dragan R. Filipović lokal
patriota...
Kod mnogih je očigledno patriozitam u vezi s
religijom, pa se u okviru crkve traži srpski politički identitet, što je
samo jedan oblik feudalnog morala i ropskog pristanka na položaj ovce u
toru.
Kada neko pokuša da pruži dublji uvid u uzroke bezizlaznog
stanja ljudskosti u današnjem svetu, zamera mu se da nije izvršio
dovoljno dobru karakterizaciju likova i da je radnja nejasna i
nelinearna, kao da radnja mora da bude po strogo zadatom šablonu
razumljivom kao što su razumljive sapunice koje stižu iz Južne Amerike
ili Severne Amerike.
Ne može to, da se, recimo na romane Dejana
Stojiljkovića, naknadno kači nekakva političnost, kada je namera pisca
bila da stvori recept koji će da mu proda knjigu, i ta knjiga govori
samo o tome - kako naći slabu tačku nepismenoj publici koju jedino
zanima socijalni aspekt čitanja knjige o kojoj se kasnije vode isprazne
rasprave. Tu vrstu kvazipolitičnosti nećete naći u klasičnoj podeli
levičar-centrista-desničar, jer je ona karakteristična za sve.
Idiotizam je glavna osobina takozvane "političke životinje", ali to je Aristotel zaboravio da napiše u svojim knjigama.
Kako
se piše dobra politička drama, eto vam pa čitajte Šekspira. Tamo je sve
na kao na tacni prikazano, na šta se svodi politika. Nema tamo ni levo
ni desno, nego samo beskrupulozno manipulisanje i očaj čoveka koji je
upao u tu bujicu nad kojom nema nikakvu kontrolu.
Književnost
koja promoviše politička gledišta je obična plaćenička književnost i ide
u rang pamfleta a ne umetnosti. Palp književnost može da ima politiku
za temu, to je i najčešći slučaj, ali ona ne ulazi u političku analizu
nego samo pomera figurice kao na pojednostavljenoj šahovskoj tabli od
9-16 polja. Tu je namera prosto zabava i razbibriga.
"Poslednji
Srbin" Bobana Kneževića bi se mogao svrstati u egzistencijalističku
književnost, pošto se bavi osnovnim problemom čovekovog identiteta, a
političko u tom romanu je svedeno na pitanje pripadnosti izvesnom etnosu
kao izvoru egzistencije. To je daleko od nacionalizma.
Period
Miloševićeve i julovske vladavine karakterističan je po tome što je
politika u potpunosti zbunila ljude i bacila ih u košmar u kojem se ni
pisci nisu najbolje snašli i nisu izbegli da upadnu u površnost, kao u
"Kandžama", na primer, gde je u prvom delu romana do izražaja došao
nekakav anarhistički stav prema sistemu, a u drugom i lošijem delu
romana, otvoren ali i dosta slabo književnim sredstvima izražen, pokušaj
analize ljudske prirode i urođene korupcije.
A u sadašnjem
trenutku, kada je svima jasno da je politika nešto veoma loše i
neproduktivno u svakom pogledu, pisci traže nešto drugo, neki drugi
oblik postojanja, pošto se više ništa dobro ne može očekivati od
istorijskih recepata i tumačenja ljudskog postojanja.
I u "Oku za
drugi svet" i "Rašanima", Radmilo Anđelković traži izlaz u drugi svet.
Isto se dešava u "Poslednjem Srbinu". Isto to i u "Verigašima" Zorana
Stefanovića, koji su takođe nastali skoro pre dve decenije, u ono
najgore vreme. I kod mnogih drugih, na mnogo studionzniji način nego što
je slučaj u običnom fantazijskom izbegavanju realnosti, postoji ta
težnja da se iznađe rešenje za beznadežnu situaciju. Problem je u tome
što većina ljudi nema petlju da se time ozbiljno pozabavi, nema se
vremena da se čovek pozabavi sobom, da se iskoči iz kolotečine. Izgovora
ima mnogo. Rasprava na ovom topiku je sasvim u skladu s tim. Samo se
prevrće jedna te ista palačinka, potpuno pocrnela i istanjena od
prekomernog pečenja, neokušena i nepojedena.
Kada neko, kao Ilija
Bakić u "Novom Vavilonu", da presek trenutnog stanja čovečanstva, tu se
zaista ne može tražiti levičarenje ili desničarenje, jer je jasno da je
nešto sasvim drugačije u pitanju i da te političke floskule i
kategorizacije služe samo za mlaćenje prazne slame. Koliko mi je samo
ljudi reklo da nisu mogli da do kraja pročitaju tu neveliku knjigu, ne
zbog toga što je loša, nego im je mnogo teško da se suoče sa stvarnošću.
Pa, u pravu je Darko Suvin kada govori o eskapizmu. Politička
definicija fantastike je upravo to - prazan eskapizam. Politički, ona je
obična ispraznost. Druga je stvar što je taj eskapizam urođen čoveku,
to je jedino mesto u glavi koje čovek ima da bi se sakrio od života,
koji je po svemu sudeći mnogo loša stvar i izvor svakojakog zla.
Fantazija ili dženet, to je normalna stvar, ali nije sasvim politička.
Posts
