КОФЕР 2 (тридесети наставак)



Доста силикона!

Израстите мишиће у грудима!

Моделујте полипе у брадавицама!

Зграбите и сисајте истовремено!

Стегните и задавите!

Не будите округласти!

Артикулишите саме своје груди!

Подојите дете у колевци... На пипак!

(наставиће се)

КОФЕР 2 (двадесет девети наставак)

7.

Плазмичка мама

Пре ће бити – мама.

Јер, деца су гладна. А то да их је Бог с две рибе и три хлеба нахранио, чиста – лаж.

И још захтева да му се пре сваког обеда захвале...

Не, не подижем глас.

Али, та болест је стара, много стара. И битка изгубљена, веома, веома давно.

И нико, баш нико од сила, нема намеру да исправља кривду.

И нема се коме смиловати.

Треба само да погледате, очима туђинки, на себе. Одмах би вам било јасно.

Ни дервиши-купе, који су ту само накратко, пре него што се распрше по својим апстрактним сингуларитетима, не одвајају ни секунду времена да нешто поправе. Не може се поправити, кажу, све је то завршено пре стотину хиљада година. Ми смо лептонска бића, не знамо шта су то срце и џигерица.

Још је неколико слика стигло, али без коментара.

А и чему коментари? Док гледам набубрели Јупитер и његове беле зраке, урнисани Марс и мастиљави рој на месту Земље, немам више ни страха, нити какве наде. Савршено миран...

Седим.

О, да су туђинке барем заразне!

А с генима се не може преговарати. Вируси су у праву.

Гледам Карла Пита. Ко зна о чему мисли... Вечерају, њих двоје.

Слушао бих рокенрол.

Нешто се замајавам око кофера. С њим се није играти, али... гурнем главу у њега. Тишина.

Хоћу да видим, могу ли да мислим. Отварам и затварам очи. Очи се невероватно напрежу, хтеле би да гледају, било шта, али ничега нема – то је мрак. Да је бљесак светлости, макар само то, видело би се. Али – ништа.

Па исто тако, ни мисли нема. А ум би да мисли. Да „буде“.

Изроним, као из воде.

И удахнем – назад у слике и представе!

А онда „сећање“ или – стварност. Која чврсто стеже и не може се из ње. Има ноге и гега по тлу, пут који је прешла.

Помера се, живо ли је? Хаотични мрак. Замахне крилима, црним опнама. Замахује, и ветар ме отпирује. Тле је метално и нагрижено, да не буде клизаво. Одлучим се да потрчим, а нада мном пролети лепећући и мазећи ваздушним ударом. Не могу да намиришем шта је. Опажам да сам двоножан, али руке – немам. Шта имам, још? Климам се, необично, дијагонално, трчим. Небо је слојевито, попречно-пругасто, сива трака на сиво. Иза мене је нешто, опуштено, струја ваздуха га једва придиже. Уз болни пробод из стомака напиње се и отвара, лепезасто. Моја крила, утрнула од ућућурености. Отварам уста да крикнем. Имам кљун.

Двострука решетка лепеће лево-десно, везана је нечим и подивљало млати, клати се. Снажно замахујем и полећем. Врат ми је укочен. Сад схватам, ширим прсте, који су веома дугачки, с опном између, правим пируету високо изнад... крошања? Светлост се појачава, пруге разлажу, небо се просветљава ту и тамо.

„Ох, шкљоц, шкљоц...“ чујем га како се примиче и поздравља. Трне ми кост око очију, из ње зраче нити поруке. Гломазно, тело, је његово, притисак ваздуха се појача кад се смести поред мене, здесна. Трља кљун о груди. Бели се трбух.

Свет испод мене нестаје у вртлогу. Јуримо. Растварамо крила, широко, шире, сливамо се. Бледуњаво небо заостаје...

Замах расте.

Из даљине, зора, бљештава маглина.

Струја ватреног ветра нас напухне и понесе.

Наше тело се множи. Добија главе. Главе зевају округлим устима. Протежу се телашца, очи су стиснуте, непрогледале. Дрека.

Дрека је сноп уститралих струна.

По њима напредује плазма, из космоса.

Бебе пију.

Хранимо, хранимо бебе.

Протуберанца шикне и запљусне. Слије се у потоке и врати у корону. Тела удахну, задрхте, нарасту. Претворе се у ватрена вретена. Сјуре се у звезду. Врат се раскрави, оживи, покрене. Погледам у пламенове. Прожме ме врелина, напоји. Десна рука, или крило, стегне шаку. Нешто се сломи.

Вратићу се у ту главу.

Машем и слећем, брже. Усковитла се плаво, и бела, водена пара.

Трепћем. Стресам широку кожу која је краткодлаки, обријани плиш. Уврће се и савија око мене. Крила су склопљена, метаморфована.

Кљун је метаморфован.

Кожа је затегнута, глатка.

Плазмичка икра пуцкета, порађа се.

Закашље се.

Заспао сам. Бејах заспао.

Халуцинирао сам. Бејах халуцинирао. Или се, сећао.

Колико знам...

...нисам био ја.

Замисли црвени круг. У њему је бели круг. А у њему – црни. То је око.

(наставиће се)

КОФЕР 2 (двадесет осми наставак)

6.

„Као што је наше виђење детаља на даљину ограничено, слично томе је и наше сагледавање паралелног догађања у реалном времену – различите тачке гледишта су заправо субјективне. Управо та ограниченост и везаност за позицију нас и чини појединачним субјектима.“

„Ово је опит,“ додајем. „Рецимо, да говорим о твом експерименту транспортера, с оваквог полазишта. Шта би значило премештање једног субјекта на другу локацију у простору – али неконвенционалним транспортним средствима? Тренутна релокација за разлику од путовања у времену и простору. Обично кретање је увек релативно у односу на нешто. А ви сте хтели да остварите кретање на начин апсолутног. То је неминовно парадокс у просторчасу.“

„Не. Одвија се и у времену и у простору, као таласно кретање, само у веома кратком интервалу и уз потрошњу приличне количине енергије, коју треба некако произвести. Квантна физика ипак није метафизика. С твоје тачке гледишта, која је донекле слична нашој, експеримент није успео. Нешто друго се догодило. Извукли смо биће из велике дубине на површину и оно је ту остало. То „биће“ може лако да буде и чудовише.“

„Објасни.“

„Тамна сфера која је остала после експеримента је заправо неутрино. Који је, знаш, изузетно „мали“, маса му је веома мала, скоро ништавна. Али, недавно је откривено да запремина неутрина варира и она може да буде заиста огромна, величине читаве галаксије, или још већа. Шта то практично значи? С обзиром на његову масу и енергију, што је већа његова запремина то је већи вакуум који она обухвата. А вакуум има негативни енергетски потенцијал у односу на материју.“

„И, та енергија вакуума је практично енергија неутрина?“ Упаднем.

„Па, могло би се и то рећи, и, када је у питању манипулација таквим неутрином, свакако се мора рачунати на ту разлику у потенцијалу.“

„Ви као да сте микрокосмос учинили да постане „макро“.“

„Баш то. И то је парадокс о којем говорим. Мере виђења су се побркале, заправо пореметиле, или раздвојиле, како год.“

„Што је немогуће, осим ако се субјект који мери – поделио надвоје...“

„Па, да. Значи, последица експеримента је мешање паралелних димензија које имају исте или сличне особине, али је временски период на неки начин фиксиран и једна ситуација се понавља... То смо већ закључили. Експеримент је створио барем још једног „мене“, а највероватније безброј таквих истих.“

„А црни неутрино је тачка пресека? У њему сте сви „ви“ један те исти, али излазиш из њега у свим могућим правцима.“

„Можда, а можда и више од тога. Не знам. Сада треба то испитати.“

„Уколико је то одувек било могуће, само изван наше свести, сада је барем постало „видљиво“.“

„А та видљивост несвесног мења све. Као људска бића сада имамо на располагању још једну или више особина, више простора и времена, али смо као бебе које не знају за моћ ходања...“

„Аха, требају нам тата и мама...“

„Пре свега мама,“ радује се Азиза.

А можда и Бог, кажем сам себи. Опет...

(наставиће се)

КОФЕР 2 (двадесет седми наставак)

Погон уметности

„Ако је заиста крај овакав...“

„Да, и то близак!“

„Како? Па то је катастрофа космичких размера! Потребан је незамисливо велики поремећај!“

„А шта ако је распад наше перцепције узрок овакве визије-стварности? Зар мислиш да ту не постоји узрочност?“

„Па добро, твој пријатељ фотограф има овакве визије и ти верујеш, хоћеш да верујеш, да оне на одговарајући начин одражавају будуће догађаје? Зашто? Какве доказе имаш за то?“

„Фотографије су сачињене на лицу места, и времена.“

Карл је уверен да је то немогуће, али пред њим је анахрони тродимензионални пројектор који приказује слику такву-и-такву.

„Питам се, уметност..., по каквом принципу функционише, шта гарантује да је њена порука релевантна?“

„Уметност је стварање. Мора да буде релевантна.“

„Чекај, чекај, да расправимо... То је као нека врховна власт? Ма, хајде...“

„Стварање мимоилази, правила. Не говорим о техници или материјалу који се користи, већ о поруци, о значењу, о систему тумачења који је изворан у сваком уметничком делу.“

„Слушај, не умањујем значај уметности за људску цивилизацију, али она ипак није главни покретач. Урођене потребе и способности, стечено знање, диктирају развој људске врсте.“ Ућути. Ваљда је и сам схватио какву је глупост рекао.

Само га гледам. Још нисам изгубио стрпљење.

„Експеримент је ипак испао наопако...“ процеди Карл на крају. Сад морфинг његовог лица постаје занимљив. Пребледео је.

„Па, није,“ тешим га.

„Али, ово је катастрофално...“

„Нешто друго је узрок.“ Смејем се, као да је то смешно. Али, није то. Него, срећа у несрећи.

„Уморан сам,“ каже он.

„Ствари се убрзано дешавају, не можемо све да испратимо с довољно пажње. Али, твој експеримент, овај кофер, туђинке-незнанице, киб-вируси, и ко зна шта и ко још, изазвали су, не само један, него читаву серију помака који се у времену преклапају, гомилају... Проблем је, као што смо закључили, освешћивање током минималног периода које нам је још на располагању. Мислим да је то тек почело и да ћемо имати довољно прилика да похватамо конце. Или да их испредемо. Конце из ове визије. Ти би боље од мене могао да знаш шта је то.“

„Конци око планета, и даље, читавим Сунчевим системом... Не знам.“

„Тамна материја? Ви, научници, тврдите да је она посвуда, да превлађује у свемиру.“

„Али ми ништа не знамо о њој!“

„Е, видиш, то није тачно...“

Мало после га питам: „А шта сте хтели да постигнете тим вашим експериментом?“

„Транспорт материје с једног на друго место, али не на начин кретања, него уништењем и појављивањем. Али, како ствари стоје, још увек је то научна фантастика.“

„Па, да ли је?“

„Створили смо, и фиксирали, дисконтинуитет, што јесте, можда, на неки начин то, али дешавањем у њему не може се управљати ако си изван њега. Није „медијум“ који смо прижељкивали. Ја ни сада не могу да сагледам све последице. Нисам то уопште овако замишљао. Требало је да преместимо неколико честица у контролисаном пољу, ништа више од тога. Да на једном месту нестану и на другом се појаве, регенеришу, свеједно. Па онда полако да развијамо технологију. Али ово...“

„А ММВ, како си умео да га направиш?“

„Мало сам блефирао, знаш. Више као да сам се играо идејом. А оно што сам открио играјући се том справицом, нисам умео научно да до краја објасним. Па сам решио да то задржим за себе. Када сам га донео овде, код Азизе, схватио сам шта се дешава, тек кад сам се нашао у њеном сну – било ми је јасно да је то њен сан. То је препознатљива реалност, у неку руку - утисак. Мислио сам да сам пропао, заувек заробљен...“

„Али она није била тога свесна?“

„Не. Само сам чула његов глас, рекла сам ти већ,“ упадне она.

„Ни сада не знам. Јесмо ли успели да то објаснимо?“ Пита Карл мене.

„Као редослед догађаја?“ Насмејем се. „Не. Никако. Видиш, наша способност праћења догађаја заостаје за количином догађања, око тога смо се сложили, зар не? То је у зони мрака, или, барем, сумрака.“

„Превелика количина информација изазива слепило. Амнезију.“

„Већина људи бежи од тога. Уплаши се. То је космофобија...“ Ни сам не знам због чега сам то рекао.

„Управо си открио узрок глупости,“ каже Азиза. А ни сама не зна због чега је то рекла.

(наставиће се)

КОФЕР 2 (двадесет шести наставак)

4.

Показујем Карлу кофер.

„Одакле ти ово?“ пита.

„Не знам.“ То је истина. „Одувек је ту, а то „одувек“ је граница иза које се ничега не сећам. Што не мора ништа да значи... Ја имам своју теорију, али она је песничка и теби ће изгледати као чисто булажњење.“

„Можда неће.“

„Можда хоће.“

Питање парадокса...

„Ако је парадокс овде, а тамо се не поништава – можда тамо заправо и настаје?“ Сугеришем.

„Према мојим прорачунима, сâмо настајање јесте парадокс. Материја и енергија не морају се посматрати одвојено, као различите. Разлика је последица две врсте перцепције.“

„Хоћеш да кажеш да се могу просто превести једно у друго прелажењем из једног у други перцепцијски систем?“

„Да, то јест... Трудио сам се да, иако сам научник, не размишљам као научник...“ признаде. „Али, схватио сам парадоксалност свог положаја.“ Направи „кисели“ израз лица. „Уплашио сам се. Видео сам велику несрећу, уколико експеримент пође наопако.“

„Несрећа, је... релативна...“

„Људски род...“

„Небитан!“ шапнем.

„С тим се не бих могао сложити.“

„Аха, а дисконтинуитет?“

„Истовремено и излаз и улаз.“

„Да, да. Али, настанак нове врсте је катастрофа за стару. То питање је у више наврата обрађивано у литератури.“

„Па, јесте. Ту сам блокиран. Признајем. Не знам шта да мислим.“

„Не,“ кажем ја. „Не смеш да мислиш. Е, видиш. То је парадоксално. Програмиран си да не мислиш парадоксално.“

„Али, гледај шта сам урадио,“ погледа у заспалу Азизу. „Укључивши ММВ, створио сам поље у којем смо обоје прешли у „сан“, или у „подсвест“ – „под-свет“, и тамо наставили да живимо, док је у „овој“ реалности све то трајало неизмерно кратки тренутак времена. Искрено, уопште више нисам сигуран да ли сам се вратио у своју „праву“ реалност.“

„И, сећаш се тога?“

„Сећам се „нечега“, неког-овог живота, који се сам на себе или по себи надовезује, али не могу да будем сигуран да се надовезује на било шта што није моје сећање. Могуће је да је низ повезан дисконтинуитетом, да још тога постоји између логично повезаних епизода живота. Да је живот препун невидљивих, необјашњивих, неупамћених доживљаја. Моје сећање је више као „увид“ у оно што је могуће или вероватно. А ту престаје наука...“

„Могао си у том мраку, на једном месту да умреш, а да на другом и даље будеш жив...“

„Можда. Вероватно.“

„Али, ако си у дислоцираном свету умро, онда, очигледно, твој корен није ни у овом или било каквом свету који има одредиву локацију.“

„Није. Једини стварни проблем је та амнезија која не дозвољава сагледавање читаве слике.“

„Што је парадокс који се превазилази, увидом...?“

Карл наставља:

„А само сам хтео да избегнем несрећу, да је спречим. Она се можда догодила, или ће се догодити. Тамо или овамо, свеједно.“

„Па, кажем ти да је небитно. Та врста контроле је немогућа.“

Тродимензионални пројектор кврцне. Нова слика.

Азиза се тргне. Промрмља: „Боемски разговори... Опустите се мало.“

Слика: Тамне линије, нити, премрежују простор око планете која изгледа као да јој покорица прска и да из напрслина кипи, а Месец је некако преблизу...

„Да ли верујеш,“ питам га, „да је путовање свемиром могуће на неки други начин, без свемирских бродова, како се то обично замишља?“

„У енергетској, таласној форми...“

„Рецимо, да се суштина човека сведе, убаци, у микроскопску чауру, налик вирусу, или, боље, још мању, на нивоу лептона, па да се на тај начин савладају незамисливе даљине...“

„Шта би људи у том облику радили? Па, све би било нељудско!“

„Али, преживела би врста!“ Вала, баш.

„Мислиш да је то на овој слици?“

„Шта је то?“ пита Азиза. „Некакво расуло?“

„Да, Расуло,“ кажем, намигујући сам за себе.

(наставиће се)

КОФЕР 2 (двадесет пети наставак)

Овако беше на почетку времена...

3.

Слика: Човек се скида, закорачује, лепо се види... у отвор велике машине која подсећа на машину за млевење меса. Иза њега је дугачак ред људи. Стрпљиво чекају.

Сад је на мене ред да питам, Карла.

„Ако се појави нова галаксија ниоткуд, она се пакује у простор, који се непрестано растеже... је л' да... као жвакаћа гума...“

„А како се „пакује“ у времену?“ довршава Карл Пит моје размишљање. „Па лепо...“

„Само, да бисмо тога били свесни...“ настављам, слутећи већ и сам...

„Треба да закорачимо... искорачимо...“

Погледам у слику. „Овде?“ и покажем кажипрстом на машину.

Карл ћути. „Можда је то – то, за некога. За мене није.“

„Боже, спаси нас патње!“ кажем полуозбиљно.

„То је, вероватно, једна од варијанти... алтернативних будућности...“ каже Карл.

„Ја мислим да није,“ гледам га упорним погледом.

Схвата да само покушава да изврда. Настављам:

„Илијине слике су прецизно с краја Т-0 времена. Ту нема грешке. Ја њему верујем.“

„Не знам одговор...“ признаје.

Прогања ме осећај дежа ви...

Али, ничег се не сећам.

Сећам се...

...часовника. И секундаре у коју пиљим. А, онда, губим свест. Нестајем у мрак. Тамо, где нема ничега. Опажања, јер нема онога ко опажа...

То није било болно. Ваљда...

„Искрсава?“

„Галаксија? Мислиш, из простора, кад се... због тога што се... довољно растегне?“

„Па, не, баш, то ми звучи сувише просто...“

„Не.“ Карл Пит звучи одлучно.

„Онда, значи, стварање?“

„Бах, то је само реч...“

„Шта ти знаш о речима, физичару један!“

„Следе ли речи физичке законе?“ пита Азиза. Труди се да не звучи наивно. Питање и није наивно.

„Логику...“ несигуран је Карл Пит.

Пази се, пази се, мислим...

„Афазију,“ не могах да одолим.

„Фазни помак, то је оно што мислим да се дешава.“ Каже Карл. „Признајем да не разумем до краја све последице, али предвидео сам нешто слично.“ Застане, оклевајући.

„Причај!“ Викнемо обоје на њега.

„Замислите,“ погледа мене па њу, „да стално проживљавамо исти временски период, али увек на другачији начин. Наравно, тога нисмо свесни. Постоји ли начин да, ипак, освестимо и та паралелна искуства?“

Чекамо...

И он чека.

„Шта би се ту акумулирало?“ питам ја. „Да ли се нешто акумулира?“

„Дан мрмота,“ каже она.

„Па, слично томе. Само, у том филму Бил је свестан да се један те исти дан понавља. А ми нисмо.“

„Или јесмо...“ упаднем.

„Јесмо. Свесни... несвесно.“ Прсне у смех.

„То би био тај искорак,“ одлучим се. „Из свесног, које смета да се сагледа несвесно...?“

„Сваки пут када ударимо у зид, ми се посувратимо и поново проживљавамо исту ситуацију док не успемо да прођемо кроз њега. То је реално тако, мада се не може опазити са сигурношћу. Зови то усудом, ако хоћеш.“

„Зид је усуд. Или је усуд наша упорност да га прескочимо?“

„Ја то друкчије видим. Рецимо, искорак у подсвесно, мрачно, није регистрован чулима, али се објављује као изненадно освешћење, упали се сијалица...“

„Али не одмах,“ готово сам сигуран.

„Свеједно је кад.“

„То значи да је кретање у времену могуће једино у тој области, у мраку. Тамо се парадокс поништава, јер се ту акумулира искуство.“ Набадам.

„Не, парадокс се догађа у нашем свету, стално. Али је његово разрешење изван. Кључна ствар је да нађемо „пролаз“ која би нам увек био на располагању, да умакнемо.“

„Од логике... Разумем. Лепо речено, мада мало „уметнички“.“

„Ето, то смо направили јутрос у лабораторији.“

„Јутрос?“ Кажем ја.

„Да.“

„Па, да. Тако смо се и срели. Готово сударили. Јутрос.“

Сад ме он гледа, али није му баш све најјасније.

„Твојој причи недостаје један делић. Битан делић.“ Е, сад ја правим значајну паузу.

Они чекају.

„Идеја да је то могуће, тај фазни искорак, потиче отуд, а не одовуд.“

Да видим, да л' ће да се досети.

„Све тамо почиње...“ каже Карл, помало несигурно.

Азиза је задремала.

(наставиће се)

КОФЕР 2 (двадесет четврти наставак)

И изградићемо, населићемо, Марс...

2.

Морам да се уздржавам од логике, пошто је она гора од најгоре заразе.

„Чин стварања, драга моја, понекад предухитри себе.“

„Мистификујеш.“

„Али ти знаш да су на почетку били митови.“

„И, шта то значи?“

„Значи, сад, кад је све објашњено – свет се изненада, и сасвим необјашњиво распада!“

„Неко вероватно зна...“

„Аха, ти што знају, због чега ћуте?“

„Због панике?“

„Сопствене...“

Ћуте и раде, мислим ја...

Запева помични. Поново Илија...

„Имам нове слике, с краја Т-доба...“ Шкљоц.

„Стигле су нове слике,“ кажем и гледам у њене тамне очи.

„Како? Су стигле...?“

„Већ су у пројектору.“

„Је ли то неки регистровани уређај?“ пита она. „Мислим, постоји ли нека мрежа преко које се повезујеш? Је ли то део Интернета?“

Много питања, а логичног одговора нема...

„Није. Рекао сам ти да је у питању анахронизам.“

„У, реду, анахронизам. Али како...“ Одустане од питања, пошто је то већ питала и није добила одговор.

„Ако би знала да ћу ти на то питање одговорити у будућности, да ли би сада била задовољна... спокојна?“

Посматра ме опрезно благонаклоно, али ћути.

„Не знам, али свеједно користим се тиме.“ И пустим пројектор. Појави се нова тродимензионална слика. Пејсаж је готово пустињски, пут који се губи међу брежуљцима и неке просте и невелике грађевине. Небо је тамно, хоризонт близу. Очигледно...

„Необично...“ каже Азиза.

„Ово је Марс!“ узвикнем.

„Откуд куће на Марсу?“ викне она и угризе се за језик. Онда се насмеје. „Наравно, то не знамо...“

„Да видимо,“ кажем ја и зумирам слику. Хоћу да уђем кроз прозор... киоска за брзу храну? Ово је тако бредберијевски, паде ми на памет... Можда је ипак монтажа?

У маленом ресторану нема никог.

„Изгледа као филмска кулиса,“ примећује она.

„Кулиса јесте...“

Изненада се узбудим... адреналин ме преплави.

„Па, ово није кулиса! Ово је...“

Азиза ме, зачуђена, посматра.

„...макета.“

А онда је упитам: „Чиме се бави тај твој пријатељ?“

„Карл? Он је... научник.“

„?“

„Мислим да је, физичар... Рекао је оно, нешто, о „дисконтинуитету“... Ваљда, физичар.“

„Да су створили дисконтинуитет?“

„Како се ствара „дисконтинуитет“?“ пита она.

„Мислиш, пошто није „ствар“?“

„Да.“

„Рецимо, као пауза у музици. Када не би било паузе, све би се слило, можда у тешко разлучиву какофонију.“

„А у физици?“

Уф...

Како размишљају физичари...?

„Он вероватно мисли на то да догађаји нису, више, логични, повезани... То се знало од раније, на нивоу елементарних честица, које се изненада појављују ни из чега – трансформација енергије у материју... отприлике...“

„И читаве галаксије,“ зачује се глас.

Неко је на тераси. Окренем се.

„Је ли ово он?“

Она погледа и одмах устане. Пође према њему. „Дођи да видиш, ово је занимљиво. Управо смо разговарали...“

„Ма знам,“ хукће он. „Требало је да се удаљиш од ММВ да бих могао да се вратим.“

„Од чега?“

„Од „Мог Малог Вибратора“.“

„Али, искључила сам га...“

(наставиће се)