Било једном у Цариграду
1.
(Антрфиле)
Иде отуд Мехмед паша Соколовић, узјахао чађаву бедевију.
„Ухватише Бошњака! Ухватише Бошњака!“ Вичу, кличу, око њега.
„Шта ће сада с Бошњаком?“
„У Цариград, на Босфор!“
„На Босфор, на Босфор!“
„На колац!“
Котрљају се калдрмом фланелске главе.
1-а.
(einleitung)
У-град на Босфор стиже богумил Јово својим артефактом – „никоном“ у чијим се лећама исцртавају абиогенетски модели прошлосадашњости (што значи да су актери биолошки мртви, али су свеједно сила која се исцртава на заслону мрачне кутије.
У том никоновском сада-прошлом У-граду, на маленом полуострву које је претворено у историјски споменик par excellence, где су се једно поред другог угнездили чувени антички Хиподром, Света Софија, Топовска капија, Султан-Ахметова Плава џамија, Сулејманија, и још многобројна турбета и музеји, ресторани и хотели – налази се и један, истинским глобтротерима познат беочуг: експрес ресторан – Султан-Ахмет Пудинг шоп.
Баш ту, међу величанственим споменицима убицама које су ти исти убице сами себи подигли, сусрећу се (према ранијем договору) богумил Јово, репортер Анахроније, Хамза Бошњак Орловић, побуњеник против светског економског поретка, и Гејб, Њујорчанин-туриста, обучен у шарену кошуљу и кариране панталоне, гладан и жедан нових искустава.
2.
(Султанахмет пудинг шоп)
Хамза се чешка по ћупи...
„Имаш духана?“
Јово се мршти: „Знаш да је Порта забранила кафенисање и пушење...“
„Имаш у штеки...“
Јово има, не што је пушач, већ за поткупљивање.
„Ево ти, смотана.“
Хамза пали „малбора“ и прича кроз дим.
„Видиш, тај Мехмед који је пашеног турски, а Србин; кажу, одвели га у јаничаре, против воље, младога сокола од Соколовића, мазгари-јаничари... „
Хамза зајапурио, разгледа филтер.
„Ово се не да пушити...!“
„Не, па, то је... да ублажи љутину...“
„Забранили, кажеш...“
„Зарад здравља.“
Хамза отпљуне.
Јово петља око „никона“, хтео би да ухвати праву комбинацију праменова дима и усеклина по Хамзином лицу, које, авај, не беше довољно старо за једну такву нееродирану лунографију.
„Кажеш“, подстиче га Јово, „имали су инсајдера?“
„Ко? А! Ја! Имали су.“
„Ахам. А, тебе нису одвели?“
„Отишао сам у текију Јаребићку, на школовање.“
„Први пут чујем...“
„Међу јаребице, будало!“ Хамза се смеје: „Обуко сукњу!“
После мало: „Знало се то, ко оће а ко неће. Лажу да је било отимања и лелека, сем хињеног. Надали се ћару, то ти јамчим. Спремали се за тај догађај.“
„Поквареност људска безгранична је“, згража се Јово.
„А ко не би хтео света да види, нарочито града Цариграда или барем Једрeна! Ја сам за њима пошао, на домет ока, само не и конопца. Од своје воље, ампак мимо процедуре.“
„У сукњици?“
„Хаљи сукненој, ризи. Имао сам и препоруку.“
„Ко ти је дао препоруку?“
„Шејх Митар.“
„Јел дервиш?“
“Не него древни-дрвид.“
„Али, шејх је дервишка титула...“
„Дрвишка, будало! Шејх је мукти-Митар преобразни, слободан од зулума и зала. У шуми обитава, на обали реке Драве.“
„Та је река далеко горе на северу...“
„Дрина-Дрвина, Увац-Дрвац, Драва-Двина, Тара-Савина!“
„Нек ти буде...“
„А ти си јазавце мачкама ловио па знаш...“
И, ево, данас тек, мученик Хамза, док пијуцка „пишаћку-пилс“ у Султан-Ахмет-пудинг-шопу, доживљава прилику да исповеди своје мучеништво. Да не би Јова и његовог анахроног уређаја, не би ова прича угледала белога дана и не бисмо сазнали добро скривану историјску истину:
„Српско-Турско царство беше пало шака српским племићима-притворицама, вештим у ванисторијским мешетаријама замене идентитета и трговине белим робљем.“ Хамза издувава дим с великим озарењем, привиђајући маглу векова како се размиче пред каменом-говорником.
„У Босни је баш било агресивно рекламирање религија...“, више тврди него што пита Јово.
„Шта у Босни? Свугде! Прво су ћурани своје ћуриће посветили.“
Онда: „Поглај ову Муку-Софију, циглу на циглу црвену слагали до небеса да задиве пучину! Мало им је било, па сазидаше још и плаву! Ето ти разрешења тајне пирамида...“
А онда се нагне према Јову, ка да га ко не чује:
„Сакупљање моштију из гробова – то ти је та твоја анахрона трговина дехидрираним органима!“
„Па, уколико је ДНК остао нетакнут...“, вајка се Јово.
„Ма ДНК је свеж, гарант!“
„А овај, косовских јунака, колико је то реалистично?“
„Хрпа!“
„Али, како се зна јесу ли остаци од Србина или Турчина?“
„Они већи комати, то су српски – турски кирурзи имају дуже ножине!“
3.
(Мевлана)
Хамза прича о погрому мевлевија, којима је био гуру у Босни.
„Читао сам поезију Мевлане и дошао на идеју да спроведем његов светоназор дословце.
То је још и могуће, уколико гледаш своја посла и чиниш искључиво за себе, у мраку пећине далеко од касабе. Али ја, реко, да просветлим друге људе, да се спасу беде овоземаљске. Кренем по механама да одвраћам људе од шоме. А они, прионули за ибрике, обукли се у јастучнице. Играју у истом колу, добро пазе да се не нагазе. Ту и тамо севне чакија, проспу се црева, очерупа перје. Башибозук воли да пева...
Чим задобих пажњу гологузије, задобих и пажњу нагузије... „Мора то у текији, под шејховим надзором“, пријатељски ме саветују они, ал и шкргућу. „Не можеш то на своју руку. Такав је „дил“.
Који „дил“? Нисам подилканио!
Добро, ипак попустим. Након извесног времена, преобратим дервише у тарикату, почну мене да слушају. Шта сад? Опет им нешто смета. „Ниси за пејгамбером!“ Ту се станемо свађати. Свашта им ја кажем, и да нећу више да их слушам.
Елем, ш њима нема шале, не трпе кад си паметнији. Побисмо се, скочише дервиши да ме бране, убисмо Алију...
Е, сад сте најебали, поручују ми из Тузле.
Схвати, Јово, ко се одрекне своје памети, тај ће те прогањати по сваку цену и без обзира на све. А за сваког Билија Кида има по стотину Пета Герета!
Убице раде за новац, а који не прима новац – тај је лудак! Пошаље везир плаћенике да ме живог уфате. Морају да ми суде, јер то је верско питање – мора да се разреши речима. Тојест, прво речима – па онда гајтаном!
Зове ме Соколовић: „Дођи Орловићу, да поразговарамо, да се договоримо.“
Ја само треба да одредим час. То је све. Јесам ли спреман или не. О њиховој вери и не размишљам. Они је немају. Уместо душе имају опругу.
Отпевам песму, отпочнем пост. Предам се.
Још сам тада, између псовки и шутирања, проникао у тајне и порекло кадаифа. Колко брашна, колко јаја, толко шећера.
Не видех тада Проклету авлију, а баш сам се понадао. Тамо се разлаже јунаштво на рецептуре, мало која заиста ваља.
Уместо у Авлију, у дворску тамницу, Ебу Сууду ме одведоше. Инквизитору.
Ебу Сууд ме гњави, развлачи теорију струна... Шмрче бурмут и плаче. Слуга му приноси густу, лепљиву и мирисну течност у бочици, у њу умаче чачкалицу. Миришу клинчићи...
Зуб га боли!
Арабеске силазе са зидова и пенушају се око нас. На отоману, на јастуцима, Ебу Сууд се њише као трома лађа, трпи бол, отупљен.
„Да гледаш пред себе и говориш кумрански!“, деље Ебу Сууд свој чибук и продувава наргилу.
Након пропитивања, у тамници, тамничар ми даде хашиша. Хашиш ми отвори тајне пролазе кроз зидове смрдљиве од испарене мокраће и понесе ме над сиње, светлуцаво море Босфора...
Спопадоше ме визије: На броду који повезује Европу и Азију, накрцани јаничари, палуба се повија, валови им прскају надланице и лица. Нема краја обалама. Машу ми кришом. Радују се.
Или, мртва дечица по плажама задарским. О чему сам слушао приче, још као дечак. О погромима Диоклецијана...
Јављају ми се, Јово, те слике, у њима се, зачудо, добро осећам. Не због сивила и проклетства, хропца невиних, окрутности правоверних, немоћи праведних... Е, та немоћ, о томе ћу ти ја. О немоћи.“
Јово би више волео чињенице, имена, лица, датуме, места... А не овако апстрактно, из мртвачког ракурса.
„О немоћи“, понавља Хамза. „Она је бит живота, јест тако је.“
„Не разумем“, жали се Јово.
„Док сам био одметник, слободан, спремао сам се за ово. За окрутни стисак удава. За гњечење и гушење, за трпљење насиља. Али, најгоре је то њихово покварењаштво!
Одупреш им се, нећеш да слушаш, они полуде, похистеришу, даве те, кољу, једу ти џигерицу. Изричу пресуде. Мрзе те. Ућуткују. Изглађују. Варају, поткрадају. Трују.“
Кадрова је превише, простор у мрачној комори се исцртава, комеша, ври.
„Како се сада осећаш, овако призван мојим „никоном“?“
„Е, Јово, осећам!“ Хамза се насмеје.
4.
(Пресуда и извршење)
„Мехмед паша, би да ме убије, и све је то по закону – ал не сме! Него мора кришом, јер не воле сви закон, а он је плашљивац. Но, мора!
И тако мораде бити.
Има ли ироније у томе?
Нема.
Рекох ли ти већ, тамничар ми беше склон. Тамничар, истински мевлевија, горе утамничен него ли ја, за читав живот свој међу бедемима и гангреничним сужњима. Сажали се над сродником, па ми даде слободе коју с другима не могаше да дели.“
„Хашиш...“
„Није хашиш, болан, него анђеоски преобрат!“
Јово се напреже да докучи, али много је приземан, неспособан да прати Хамзино узнесеније. „Провео те кроз зидове? Кроз тајне пролазе?“
„Никакве тајне.“
Јово му нуди још „малбора“.
„Узми, Хамзо, запали...“
„Ја ти не причам како су ме задавили. Ти детаљи, сликовити колико јесу, нису део приче. У тајности су ме задавили, а рекоше – умре у тамници.
Велики везир је био присутан. Е да би био сигуран. А онда, недуго затим, дође рука те уби и њега. Ако је смрт битан догађај, како се онда моја и његова судбина разликују?“
„Кажу да га је убио лудак...“
„Јес! Лудак без аусвајса!“
5.
(На ветрометини)
„Од смрти све почиње. У животу се од ње одвајамо, надамо се, стремимо бесконачности, а онда – цап!“
Јово се хитро надовезује: „У Сулејманији видех Сулејманов саркофаг, огроман, украшен, словима окружен...
Ал и на брду, у Херцеговини, видех саркофаг, с уклесаним ликом ратника...“
„То је друго, Јово, није исто. Нико тамо није сахрањен. Тамо је камен живот-гроб. Мртви се сахрањују у ветар.“
Јово се сећа:
Ветар брише узвишицом. Нема заклона. Само споменици.
Изненада се заплаче. Камен је заћутао. Падне на земљу немоћан. Сад му та немоћ говори да треба да прекине, да се врати у заклон. У своје време, у свој дом. Није требало да се отискује овако далеко. Није ту било разоноде, напротив. Тежина, опакост судбинска. Прича измакла из пукотина које прожимају претпостављену лепоту, отргла се, понела га. Дала му моћ да сагледа огромно пространство и судбоносне догађаје. И сада, одједном, ућутала.
Зури у цигарету, не сме да запали, забрањено је...
„Узми, Хамзо, запали...“
„Ако ћеш ми правити друштво...“
6.
(Далеко, далеко од Бронкса...)
„Знаш, тако је и Савонарола одвикавао људе од пушења и пијанчења. Књиге је спаљивао, људе клео и бркове им бријао. Из тог религиозног севдаха побуни се сиротиња раја, њега убише, а механе поново отворише. Исто се и са мном збило. Обрни, окрени – нисам био бољи од те грдобине.“
Јово му хвата профил, истакнут гребен носа.
„Сулејман је читао Мирандолу... Жена му је била активисткиња. Борџије им биле узор. Тровачи, кољачи, хуманисти, освајачи... Како се оно каже? Масони?“
Јово се накашљава. „Барок, рококо пре рококоа, ваистину.“
„Баш такво беше, на врхунцу, Османлијско царство – узвитлано, прекипело, земља обећана и напредна, управа реформисана, претекла Порт-о-Галију и банкротирану Шпанију, Британију, Нови свет. Ал, нажалост, преурањено.“
„Е, видиш, суштина је ...“, Хамза се нагиње преко стола к Јову, да му саопшти велику и опасну истину, али им у тај час прилази Гејб, Њујорчанин, шарен ко детлић.
„Hello Gabe, what's up?”
Гејб је узврпољен, седа за астал и прича: „Умало нисам погинуо. Експлодирала је бомба.“
„Курди?“, пита Јово.
„Курди“, зналачки нагађа Хамза.
Гејб им показује сат, огроман, са жутом, назубљеном пластиком, и ронилачким керефекама. „Свега двадесет евра!“
И док се диве сату, нагађајући да је вероватно украден чим је тако јефтин, испостави се да је престао да ради. Гејб га дрмуса, скида с руке и разгледа. Хамза и Јово су помало разочарани, сумњичаво врте главом. Истога часа, крај њих се створи Турчин с коферчетом препуним свакојаког алата.
„Ја сам мајстор, могу ли да видим?“
Гејб, шта ће, пружа му сат. Мајстор скине поклопац с полеђине и врти главом. „Не, ово се не може поправити. Ово уопште није сахат. Ово ради на жвакаћу гуму.“
„Није украден...“, закључује Гејб.
„Гејб“, тапше га Хамза по рамену. „Да частиш што те није бомба убила!“
И тако Гејб плати туру пива свој четворици.
7.
(Хашишари и турбани)
Гејб је још имао да им прича. Спопали га уличари да им прода доларе, ал да притом купи хашиша од њих. Наравно, он је гледао чувени филм Поноћни експрес, па му није било мило да се запути с њима у сокаке, где их, као, нико не би видео како врше недозвољену размену добара.
„Америкен експрес, Америкен експрес!“, виче он њима и гестикулира некуд тамо, а они се смешкају и климају главама. И вуку га у сиве, кривудаве, предвечерне уличице са спуштеним ролетнама и разбуцаним новинама.
Гејб се отргне и потрчи, а ови за њим прасну у смех.
„Добро је да ниси пошао с њима“, вели му Хамза, „Не дао ти Бог да паднеш шака Алији!“
„Ко је Алија?“ пита Гејб, али већ правилно и сам замишља.
„Алија Кркалија, проклета му авлија!“, убацује се дрско Јово.
„Још од времена Ђурађа Бранковића, који се посинио турској отаџбини, Константин-Алија прождире душе угнежђене у турбане. Коришћењем методе филозофског, физиолошког и психолошког притиска, од свакога може начинити кривца“, покушава Хамза да објасни бесмртни принцип владавине зла.
„Зар турбан значи – гнездо?“ вајка се Гејб. „Makes sense.“
„Некад је турбан значио пламен...“, поново се убацује Јово.
„Имитација цвета, који се такође зове тулипан, а понегде и лала...“, разрађује даље Хамза.
„Ватрено гнездо у којем инкубира душа док не стаса и развије крила да може сама безболно да се одвоји од тела.“, упоран је Јово. „Древни преиндоевропски обичај.“
„Мени личе на кугле сладоледа...“, практичан је Гејб.
„И мени“, слаже се Јово.
„Шта вам је то „сладолед“?“ ишчуђава се Хамза.
8.
(Последњи пад Цариграда)
Константинополис је коначно пао пред удруженом војском Османлија и хришћана, предвођеном турским султаном Мехмедом II Освајачем, пошто је Сибињанин Јанко (Хуњади), Србин из Влашке, генерал и регент Угарске, закаснио да помогне опседнутом граду (1453). Овде је Ђурађ Бранковић, посинак турски, поново издао српско-угарске и тзв. хришћанске интересе, а последице тога су и две изреке:
Касно стиже на Косово Јанко и Бранковићу, проклета ти душа.
Приметна је историјска недоследност у народној поезији, али и то је последица подмукле манипулације. Овај Бранковић је, наиме, коначно издао хришћанску ствар у време друге битке на Косову 1448 (коју је изгубио Хуњади). Још му је и Бог дао да дуго поживи како би успешно обављао своју мучку мисију (91 годину).
Претходни пад Цариграда био је пред налетом уједињених европејских крсташа (ако не рачунамо интравизантијске преврате и претумбације), а пустошења из тог времена (укључујући и спаљивање Велике Константинопољске библиотеке – што је типично!), кажу очевици (из различитих епоха) била су много већа него при уласку Турака и њихових неверних савезника у овај мучени град.
Овога пута, осим новоотаџбинских посинака, био је ту још један – угарски инжењер-технолог Орбан, који је за мало већи бонус, у Једренима излио огромни опсадни топ од бронзе, назван Василиса (Царица). Занимљиво је приметити како је технолошки моменат однео превагу и остварио историјску прекретницу, ставивши Османлијама, уместо Византинцима, у руке одлучујућу предност.
Уствари – исламу пре него хришћанству.
У таквом историјском тренутку, Османлије су имале бољу понуду на тендеру и напреднији друштвено-економски систем, јефтинију радну снагу, а и више су улагали у науку. Тек после пада Цариграда у њихове руке, остатак Европе дефинитивно се приклања црњем Ђаволу, али о томе – у следећем наставку.
Осим пљачке, силовања и поробљавања, што трајаше три дана (по древном постиндоевропском обичају), дошло је до још неких битних преуређивања нове Мехмедове престонице (коју он, лукаво, није преименовао у Мехмедополис).
Требало је пре свега уклонити ликовне представе светаца и самог Бога из храмова, но храмови беху огромни, па је за ту работу требало више од три дана.
9.
(Опсада Београда)
Што је могло код Цариграда, код Београда се испоставило немогуће. Овде је Мехмеда II спреман дочекао Јанко.
Јово показује Гејбу и Хамзи како ради „никонова“ анахрона представа.
„Оно што, у овом случају, заиста активира уређај је име Силађи, што је код Срба – Сибињанин. Ако уопште има доказа да су Сабињани били Срби, онда, према „никоновој“ анахроновизији – ево га!“
Гејб се церека, мисли да је ово баш превелики „спин“. Али, допада му се.
„Етимологија је баш спекулативна наука“, уздржан је Хамза.
„Креативна“, упоран је Јово.
„Свиђа ми се овај топ“, каже Гејб. „Подсећа на базуку.“
„Избацивао је камено ђуле од 300 кила читаву миљу. Теже је било направити ђулад него топ.“
„Много је волова скапало вукући га.“
„И, како је на крају пропало турско царство?“, запита Гејб.
„Курва технологија издаде и њих.“
10.
(kopimi)
„А сада“, вели Хамза „желео бих да вам покажем моју пирамиду.“
„In Bosnia?“ пита Гејб.
„У Босни нема пирамида“, прави се паметан Јово.
„Моја пирамида је штампана ствар...“
„Имаш ли копију?“ пита га Гејб.
Хамза га, зачуђен, гледа...
„Ја имам оригинал. Шта ће ми копија?“
„Па, за нас, друге...“
„Можете слободно да копирате“, уверава га Хамза.
Гејб га, зачуђен, гледа...
Posts
