Далеко, далеко од Вавилона
Don't play what's there, play what's not there...
Miles Davis
Бежао је далеко, што даље од Земље.
На Земљи је превладала једна сила – перманентна апокалипса зла. Људи нису схватали, то је био једини начин да се опстане. Али, то је значило рат до истребљења. Они који јесу схватили, највише су страдали. Био је то истински Тамни вилајет – ко није награбио довољно памети, тај је тешко патио. Ко јесте – тај је још и награбусио од ових првих.
Неочекивано, појавио се излаз – или барем нада у спас. Потекао је ван Земље, дошао је, пружио руку... Земаљска власт је, после доста колебања, на крају схватила и – дозволила.
То је Ђаво дошао по своје.
Прво је рекао: „Пустите оне који с вама неће, а вама ће остати потпуна слобода да радите шта хоћете.“
А власт, која је и до тада радила шта је хтела, прво је запуцала, па када је видела да не може да уништи Ђавола, покушала је да га уцени. Тражила је одговарајућу накнаду за ослобађање својих политичких противника. Ђаво им је обећао напреднији свемирски погон. Даривао би их једним величанственим свемирским крсташем, али је тражио да посада буде његов талац, док се не изврши обавеза с њихове стране. За то време, посада би научила да управља бродом, који је назван, према једној библијској легенди: Левијатан.
Изазов је био неодољив, власти Земаљске су пристале. Пристале су чак и да се „они који с њима неће“ укрцају на исти тај брод и да његов први лет с новом посадом буде до удаљеног звезданог система, где ће их искрцати, а онда – слободни су да Левијатан врате на Земљу.
Био је то добар посао, мислили су Земаљски плутократе. Брод ће им послужити за проучавање и насељавање Сунчевог, па и суседних звезданих система. Истовремено ће проучити богатство нових технологија обједињених у њему. Их! Ма, где ће им бити крај! Постојала је, наравно и зебња да им је Ђаво на неки начин подвалио, али – нема бизниса без ризика!
Јона се одмах пријавио да напусти своју постојбину. Њему се живот на Земљи ништа није допадао. Морало је много да се ради за мале паре, стално су се догађале недаће и несреће, те због застареле и похабане инсфраструктуре, те људски фактор, па безумни терористички напади на невине грађане, безобзирни локал-диктатори, непредвидиве природне катастрофе.
Од скоро триста милиона пријављених, у брод је ушло свега седам стотина истинских непријатеља земаљских власти. Ову селекцију је извршио сам Ђаво, примењујући неки свој, мало коме схватљив, критеријум. Јона је пажљиво загледао лица својих истосуђеника, покушавајући да процени међу какву братију је успео да себе ували. Беху то људи и жене махом у зрелим годинама, помало збуњени и узврпољени, али нигде нико познат.
На броду је све било аутоматизовано: покретни тротоари, двери и распевани гласови Вештачке интелигенције који су их наводили према одајама у којима ће провести ко зна колико времена, док их Ђаво-би-га-знао некуд не испоручи. И Ђаво, наравно, он је био ту, мало крупнији и виши од очекиваног, црвен у лицу и с рошчићима, мада се Јони чинило да је то све некаква прегротескна маскара.
„А сада ће вам убризгати серум истине...“, објавио је симпатични гласић.
Шта ће му сад па то? чудили су се „одабрани“.
„Да се не бисмо лагали“, објаснио је Ђаво.
Нисмо знали да се иде Ђаволу на истину, испунила је Јону иронична спознаја.
„Истина је да се Артур Кларк није шалио“, створи се Ђаво, у свом минијатурном облику, Јони на левом рамену. „Ви сте последња генерација људског рода и ред је да вам се саопшти о чему се ту ради.“
„Јесмо ли барем мутирали у нешто достојно вишемиленијумског труда?“, помало разочаран упита Јона.
„Нисте“, одговори Ђаво, не трудећи се нимало да буде нежан. „Ту је Артур малкице претерао. Али, све у свему, правилно је проценио како ће се све завршити.“
Јона се као кроз маглу присећао старе књиге, коју је читао још у младости.
„Колико се сећам, у тој књизи нема ништа о одвратном корпорацијском, фармацијском и бирократском терору који је завладао Земљом, него је све некако у благим, скоро уметничким издисајима у комфору и блаженој доколици...“
„Па, јесте, и ту је омануо“, сложи се Ђаво без оклевања.
„Шта је онда погодио? Да је дошао крај? Па, таквих који упозоравају на смак света су пуне улице и паркови!“, иритиран, Јона повиси тон.
„Видиш како је то“, рече ђаволчић лукавим гласићем и унесе му се у ушну шкољку. „Веровао је у технолошки напредак, што се и остварило. Али је криво проценио добробити свеколиког труда.“
Јону заголица уво. Поче да се чешка и чачка малићем и отуд нешто испаде, звецну на под. Саже се и поче да тражи погледом. Нека мала, као, бубица, батргала се преврнута на леђа. Не гадећи се, Јона је пажљиво узе с два прста и принесе очима да боље види.
Бззз, бзззз, бзззззз, млатарала је крилцима бубица.
„Па ти си буба!“ повика запањени Јона.
Кврц, бззз, пзззз, батргао се инсект.
„Изгледа да се нешто покварило...“
Левијатан је био путнички брод. Огроман и до савршенства нереалан. Разговарао је с путницима, налазио им се на услузи, хранио их, рекреирао, задовољавао и најситније прохтеве, објашњавао и распршивао све недоумице. Био је то Рај, прилагођен потребама и навикама људи из Јониног времена. Али, седам стотина „одабраних“ није се дало тек тако навући на овакву неочекивану податност.
„О, чујте!“, викао је неко. „Нешто овде смрди...“
Брод се огласи, гласом Ђавола: „Приближавамо се коначном одредишту. Имате два сата времена да се упознате, изгрлите, изљубите, а затим искрцате.“
„Неће ми бити жао ако сада треба и да умрем“, вајкао се један чова покрај Јоне. „Зовем се Гавра“, представи се он.
„А где ти је труба Гаврило?“, упита га Јона, после краћег премишљања.
„Оставих је на Земљи, друже. Подешену“, рече овај раздрагано, видевши да га је саговорник препознао. „Отприлике за два сата, засвираће крешендо.“
„Ја сам се надао да је и Ђаво нешто слично смислио.“
„Он је смислио друго име за Арку...“
Posts
