Scrape aka Гребац

Serbian version of this text was published in "Signal" ("Gradina" nr.10, Niš, 2005)
Српска верзија овог текста објављена је у "Сигналу" ("Градина" бр.10, Ниш, 2005)


ABOUT SCRAPED RED MILK AND POET-KILLERS



The “political” problem of poetry is basically a “control-freak” syndrome. Whether poets/poetry is/are acknowledged, or whether poets are “legislators”, is actually a social problem, which itself is a humongous identity problem. Probably every poet, who wants to influence the reality – other humans, is on a don Quixotic quest, fighting huge illusions and therefore, a poet has to learn to deal with this illusion. The best way to deal with the illusion is to recognize it and treat it “as” such. Why would a poet want to influence others? Is poem a weapon? Is poem a law?

I always had a strong association that a poem is like a sharp tip of a weapon which is intended to pierce, and in best case kill. Pierce what, kill what? Not to pierce the illusion, but to disenchant it. To take off the mask(s). To make everyone (actually himself) understand and acknowledge the truth! (Now this is the control-freak syndrome!)

It is my opinion and мy experience, that we are trying to pierce this frozen and imposing picture of the (human) world. Because the world only pretends to be what it (whatever) pretends to be, though it is one thing only – a floating experience, a constant change – the change itself (despite its contents). So, if there really is something to pierce, it is our own misunderstanding of things. A poet, in the first place, talks to him/herself.

A wall of ice… It is about total misunderstanding of life – without death! Drunk with intensity (like being young), poets try to capture this intensity in their work – for later use. Alas! This can never work. It does work, but in a completely unexpected manner. A work of art, which captures the intensity, the force, does emanate the same force – and this is the only measure for a work of art. But force does not create illusions – it melts and disintegrates them. An attempt to use poetry as a social law fails because of this. Poetry does not give life, because where there is life there is also death. It disenchants life, mocks the will for immortal life – for there is immortality, but it is not the life! Deal with this, if you really are a poet…

This is why socialization of poetry is not possible. This is why established poets are not true poets – they are a bunch of immoral people who are using their poems as tools of manipulation (passive or active): the means of immorality. Society does not produce poetry, nor supports it. It’s the other way around. Poetry is critical (and not hypocritical) and therefore it destroys, cuts, pierces (society). Poetry is the enemy. How can a poet ever dream of being acknowledged by others – by society? Such one must be corrupted beyond repair.

A good example is of course the best example. Homer… Iliad, in which he described a horde of brigands, robbers, kidnappers – later in society promoted to heroes, beautiful people! An endless warfare, with no true, sincere beginning and with no end (there’s no end in Iliad itself), others constructed the end and to be continued…

Bandits spring out of Homer’s blind eyes – Alexander’s greatest treasure… Society turns poetry into history, into statistics, into documents of possession. Society accepts poets only as a proof of its true origin, as progenitors – but poets shun this theft. They go blind, they isolate themselves. Poets walk away. If they want to knock at the doors of society, they bring the walls down! Poets are like mythical dragons. Myths are active forces influencing human lives, but those who created them are anonymous. Society does not acknowledge the true legislators – it punishes them by forgetting their names! (Erase them from our precious statistics!) Then, society engages heroes to kill the beast which will not be timid. Then these heroes become the actual progenitors of society – the poet-killers.

And, to the point! What exactly happens with this will to control? It is not that Homer’s Iliad is accepted as the Law – it is rather that whole humanity is captured in it as in an impenetrable cage from which there is no escape. Homer’s description of society is true – cannot be truer. You want to learn about human society – read Iliad. Don’t read textbooks. Don’t fool yourself. To participate or not – that is the question! (Lady)Macbeth and Hamlet – those are the true representative images of a poet participating in the society. Murder or not murder – the dilemma! Get into politics – bloody your hands… Drink the red milk, or be satisfied with the (sweet) scrape from the bottom of the pot.




О ГРЕПЦУ ОД ЦРВЕНОГ МЛЕКА И УБИЦАМА ПЕСНИКА


„Политички“ проблем поезије је у основи „control-freak“ синдром. Да ли су песници/поезија признати, и јесу ли песници „законодавци“, то је чисто друштвени проблем. Истовремено, однос појединца према друштву суштински је проблем (личног) идентитета. Вероватно се сваки песник, који жели да утиче на стварност – на друге људе, налази у стању донкихотовске борбе с кракатим илузијама (између осталих и егоманије), те стога песник мора пре свега да научи како да с њима изађе на крај. Најбољи начин обрачуна с илузијом јесте да се она препозна и према њој опходи као према таквој. Зашто би песник желео да утиче на друге или да буде „део“ других? И на крају крајева, могу ли се заиста песници ­„пришуњати“ друштву организовани по принципу хоризонталне хијерерхије, када је друштво, у принципу, организовано по вертикалној хијерархији – није ли сама та идеја израз очаја узрокованог недостатком идентитета? Је ли песма оружје? Је ли песма закон? Је ли песма медијум друштва, артикулација „друштвеног интереса“?

Увек сам имао снажну асоцијацију да је песма као оштар врх оружја чија је намера да прободе, и у најбољем случају убије. Прободе шта, убије шта? Не да прободе илузију, већ да је рашчини. Да скине маску. Да натера свакога (у ствари себе) да разуме и прихвати истину! (Ево га, ово натера је „control-freak“ синдром!)

По мом мишљењу и искуству, ствар је у томе што покушавамо да прободемо ту смрзнуту и наметљиву слику (људског) света. Пошто свет само претендује да јесте оно што (штагод) претендује да буде, мада је он само једна ствар – плутајуће искуство, стална промена – промена сâма (без обзира на садржај). Па тако, ако заиста постоји нешто што треба пробуразити, то је наше сопствено неразумевање ствари. Песник се, пре свега, обраћа себи.

Ледени зид... Ради се ту о потпуно погрешно схваћеном животу – без смрти! Пијани од интензитета (као бити млад), песници покушавају да заробе тај интензитет у свом раду – за каснију употребу. Авај! То никако не пали. Може, али на један потпуно неочекиван начин. Уметничко дело, које заробљава интензитет, силу, такође зрачи ту исту силу – и то је једина мера уметничког дела. Али сила не производи илузије – она их топи и дезинтегрише. Покушај да се поезија употреби као друштвени закон или исказ пропада због овога. Поезија не даје живот, јер тамо где има живота има и смрти. Она рашчињава живот, руга се жељи за бесмртним животом – јер постоји бесмртност, али она није живот! Порвај се с овим, ако си стварно песник...

Ово је разлог зашто подруштвљавање поезије није могуће. Због овога етаблирани песници нису истински песници – они су група неморалних људи који своје песме користе као оруђа манипулације: начин неморала. Друштво не производи поезију, нити је подржава. Друштво уништава поезију и уместо ње производи обрасце у које се утапа људска психа, тако се ствара лажни идентитет, пун нејасноћа, и тим пре могућност лаке и прецизне манипулације људима. Поезија је, насупрот томе, критична (а не хипокритична) и стога она уништава, сецка, пробада (друштво). Поезија је непријатељ. Како песник уопште може да сања о томе да га други признају – да га призна друштво? Такав мора да је корумпиран без изгледа за поправку.

Добар пример је наравно најбољи пример. Хомер... Илијада, у којој он описује хорду разбојника, пљачкаша, киднапера – касније их је друштво унапредило у хероје, у лепе људе! Бесконачни рат, без правог, искреног почетка и без краја (нема краја у самој Илијади), други су конструисали крај и наставиће се...

Бандити извиру из Хомерових слепих очију – Александрово највеће благо... Друштво претвара поезију у историју, у статистику, у документа о поседовању. Друштво прихвата песнике само као доказ свог истинског порекла, као родоначелнике – али песници се гнушају ове крађе. Они ослепљују, изолују се. Песници одлазе. Ако желе да закуцају на врата друштва, они сруше зидове! Песници су као митски змајеви. Митови су активне силе које утичу на људски живот, али они који су их створили анонимни су. Друштво не признаје праве законодавце – оно их кажњава тако што заборавља њихова имена! (Брише их из своје прешне статистике!) Затим, друштво ангажује хероје да убију звер која се не дâ припитомити. Затим ти хероји постају актуелни родоначелници друштва – убице песника.

И, да пређемо на ствар! Шта се тачно догађа с том вољом за контролом? Није да је Хомерова Илијада прихваћена као Закон – него је читаво човечанство заробљено у њој као у непробојном кавезу из кога нема бекства. Хомеров опис друштва је истинит – не може бити истинитији. Желиш да научиш шта је људско друштво – читај Илијаду. Немој да читаш уџбенике. Не зваравај се. Учествовати или не – то је питање! (лејди)Макбет и Хамлет – то су истински репрезентативне представе песника који учествује у друштву. Убиство или неубиство – истинска дилема! Уђи у политику – окрвави своје руке... Попиј црвено млеко, или се задовољи (слатким) грепцем на дну шерпе.