Albrecht

bow your head to Duerer


to reach by hand of Duerer
into the dark expanse
black, and beseech
this fathomless seal

slide down the curls
and freeze in plight of
mere delight

where voices stumble about
knitted into vestibule
and rays of light confused
wander like enchanted fool

bow your head to marauding stars
cringe not at what
befell their nest
dark entrance into netherworld
down ladders carved in jest

no tears will shine as Duerer’s eyes
his energy at rest
plated with erratic might

don’t frown when you see
grim rivulets, the life
thrown around by night,

grains and breasts

to ride in his vessel
into scarlet fraud
and fear not the clenching grease
of sapping mold

crushing scars!
minuets and cymbals
in unyielding grip

don’t fear the sight

these are galaxies of cotton
and milk
chopsticks stuck in haste
discrepant mauls

travel in earnest in your zest
for blessed mock the steams
vitriol tremor heart
garlic’s ooze and spleens

growl and shook the cradle of impunity
there brush strokes
choke tsars

here is the mirror where he looked
and here is where we parse

"Emotional Poems"

A reaction to "Emotional Theory" - lots of talk, nothing firm, a pretense that emotions can serve the same role as intelligence - well, do I need to comment more on this? Yes, if there is a valid "Emotional Theory" it most certainly is in the realm of poetry...
Thanks Sherri and Michelle.


pyramids blues

when pyramids start moving
you know, totally electric blues
zinc blue tube and greenish cold
water, and loafs on table
and the girl measuring dimensions
and where is what to vertical,
all in carbon and beige
in a small theatre, one-act pieces
top of the city class
and those pyramids in bright valley
transposed through marble hills
floating in the mists of Naples-yellow valley
blue gray lilac, green river
and the girl measuring: phantoms
versus verticals, and in theatre
uranium blues blasts carbon ears
in short pieces, as the city falls
in floating willow alleys
and superimposing mirages
measuring in blues and cobalt
moods, and she is blasted
by marble cubes, the
floating pyramids



croissant, sedative

now you watch me

but suspiciously shedding shirt,
you dress
for gentle sundown in park.

wind taunts
touches waves.
deep slits
clusters of plumed curls, greasy rouge,
shadows in windpipes.
vertigos.

sips of vermouth and bags of cream
flames and tinder.
skin is burnt through, covered
with sour milk. insomnia, pleasant
warmth. body flexible from swimming.
but in burning fire is rotten rage.
and how it falls with drops of sweat!
into ponds of poison.
all that goodness mirrored in leaves.
soul already departed. here is only storm.

in spacious hotel room.
croissant on plate. wrinkled.
so well I see you, that
you are blazing in dark.
slick.
look at your hands.
look at window.
hum from thighs. smell of flesh
envelops you.
but now you leave,
like Prospero, into death of thought.


in the sphere of art

and they say that poetry…
and they set to teeming roads in brimstone
like from the circles in hell, barbed-wired
routes lead to hyacinth, bitter tears
and happiness of figurines, of alms
and they say… mothers of all
dug in earth to give birth
where scary myths crawl
and they say that poetry…

and they say… and when my soul
cries to impregnate the sacred ground
for those tiny legs to walk
and when my sobs invoke almonds
of red directions, in mirth
to soothe the wounds of thorny perimeters
and when hurting bloodstreams pound in
my blazing temples, when I grind in pain
to flatten folds of heydays
they say that poetry…

and they say… that my body
will rot anyway, and anyway
I dig humid burrows from the citadel
where tear-phials are stored, to wait
for crowds of repenting psyches to calm
and there to bless the unaware
who say, that poetry…

and here in the sphere of art
poetry, far away


elements of emotions

do you know, oh, you may-green eyes
that in elements you hide emotions
and in clarinets sobs
and as they ride over silica sands
crystals spree in colored marmalades
and in chase about to emerge
they, your silky refines, cloud
innocent visions, and brigs drown
and unnerved species brawl
and gently agendas sizzle…

in these steel-concrete shafts
where breaths are stuck
panic blinks red in buttons
and laminated floors roll
into another soggy day…

do you know…
do you remember…
spilling skies onto highway clovers
and indefinite mornings
hubs and tubs gleaming wet
warm breakfast-rolls
and subsonic tones of suspense
cursed stairways and ambushes…
and soft, soft cottons…

scarred banks where your fury
in staccato tumbled when unleashed
as actors do commercials, no poetry
and tins of justice squelch under piers
and when they are stressed to bleed flamingos
more scars are carved, more…

and the border lines of brows thin
in phlegmatic torrents of day
as evzones march to victory
and muscles shine in greasy sun
and there are many, many inspirations
in this lotus universe, and they spread
as curly tracks of your elements
in your saffron outlines



prophet of sands

there is sand in marble and it strokes
and Bias said between ecstasies: there you are,
the filth and gutters! and seven sages rumbled.
in the skies, where blue rules,
sculptor’s hand shaped specks,
and right and wrong sifted in Cora’s eyes
and the metaphysical you laughed in blues
and you see, there is a rift in mountains
where pillars sing, and creek spills opiates…

in stretching orchards earth is dry
and winds play with cicadas, leaves shiver in plight
unsure if they were loved.
sprinkling water, devious prophet is sad
he needs the sculptor’s hand to smoothen,
and the hand calls a little help from eternity
his conduct is like buzzing
as froggies jump about…

now fears are evident in contracted minds
tearing curtains of braided hairs, veils of thunder
and behind the hope, dark scenery’s drama…
the white columns pour from processions
as lambs are sacrificed.
and devil’s chains spread like garlands
so far from art…

where you sit, among glasses of blue
and green neon, and office walls, in cardboard boxes
your preening is just being bored, with wizened life
as though the hand never touched you
and you watch effects on TV,
and then static reaches you, gray specks of cold tumblers
and you’re in slime, you esoteric woman
in deep turquoise retch.

how they play, the smiles in white stone
though rocks never smile, and never cry
and their eyes in somber haze, as if memories of sun
herding blue whales in ultramarine songs
and Ahab’s wrath is but seeping bubbles of indigo
parched face in storm. can you see these lines,
white burrows of salt and transcending blues of night …

Ballad of the One

(an old one)


ballad of the one

bonfire and mist
how to put together sun and moon
but here two suns, like one
chase across the sky
and one is day and one is night

when I walk, I never know
when I sleep I never wake
and if I look I see
white skies and mist
and distant peaks

and their ice

strange… here no winds blow
and fire burns profondo red
and transparent;
smoke invisible
and crack of twigs like
kaleidoscope
perturbs my sight
I look at them unmoved

I sit on beach and watch
the foam
feet deep in sand
wet
water climbs, retreats...
bent, I touch, I hear
I sing
salamander comes
salamander whispers in my ear

his eyes‘ lustre‘s black and
blue
matching mine
magic bursts and sprays my
loneliness, paleness
hum and tune

is this world alive

I don‘t ask for miracles.

I: unusually slow -
heart is dead.

it is nothingness:
I inhale the scent
deep, in flesh
the river flows, somewhere
stones protrude

I have to split
these two:

I am now in a different mood
how did it move?
I stood
I am bigger than this world

bitter clarions cry
but I hush
not of one my words was heard
no one heard
(that I want night)
I want dripping blood

and in night I want
to see the stars

rrrrram!

a complete change, and cold
breeze, and I want the heat
it hides
somewhere, around
I feel with my hands
I go out

snowflakes on the edge

on stiletto

the mist still there
and no fantasy to smile
it means death
it means near-distance
it means quartz
pure light

abysses! but nowhere to fall
it dissipates
I think what I see
and it makes me bow

the turmoil is over, the song of the world
who is to speak when there‘s no I
if I say I
do I escape from
loneliness

if I say you
do you escape

up in the sky two suns sneak
one is day the other night
mist twirls
lightings hit

I wake up from the dream
I see myself asleep

frog krrrraks!
it heaves
it was born yesterday
and it‘s big

too old, I say
I go
there is an eye in the sky
it was also seen

escape, escape from this
but nothing shakes
trees hover
moss sticks
I can‘t

dream no dream
like the whole universe in one
one dream in the sky
another in the sky
just how long it takes
everyone to die

20.6.99

Rescue from Gorgon

Text was published in "Signal", Belgrade, 2003.
Tekst je objavljen u "Signalu", Beograd, 2003.

Rescued from the Gorgon's Gaze

(A short autobiographical Zen-analysis)


Is Zen named after Zeno?[1] This is the false question which directs us to the true answer. Likewise is the question: Is Descartes a rationalist? And the answer is: yes, Zen gets its name from Zeno and no, Descartes is not a rationalist.

Since my first encounter with Zen, through Suzuki's and From's essay, "Zen Buddhism and Psychoanalysis", Devide's "Haiku" and Kerouac's "On The Road", more than half my life has gone by. In the meantime, I lacked the intelligence to comprehend that Castaneda's teachings are not only 99% Zen, but a full 100%, and probably more, but this also, I understood in the end, just by translating into Serbian one book of Daisetz' essays on Zen.

Because the answer to a question about the meaning of life is always “42”[2], it is impossible not to conclude that Zen helped in finding out that answer, at least when it comes to my humble self.

In the beginning, Zen appeared to me to be something happy and carefree, but simultaneously powerful and elastic. As Zen is usually being compared with western philosophy, western philosophy, in accordance with the given equation, always looked, to me, like something exceptionally boring and overly strict. But my little life was engaged in, despite my disgust with the West, clearing up some special aspects of this ever-present conflict between Zen (East) and West.

I must now speak of how I think the relationship between Zen and western philosophy is, in fact, a false dilemma. In truth, it turned out that the concept of western philosophy is not really a true philosophy, but a lie, a false pretense. When one, in this context, thinks "West", one well understands "rationalism". Western rationalism relates to Zen as if it were a grain of pepper - Zen is something interesting - small, but spicy. And that is all. Because rationalism cannot at all move farther than that - rationalistic analysis is very shallow - empirical, so to speak.

Zen probably helped me comprehend to what degree the West is a plain “lie and mimicry”. While I was reading Descartes' "Meditations", I always felt, somehow, abused by "assertions" that Descartes is "the father of western rationalism". On the other hand, my experience, told me beyond a doubt, that Descartes is a mystic, an existential philosopher. In his own meditations, he came up with the same results and conclusions as Gotama Buddha, more than two thousand years before. Gotama, also, was certainly a master analyst. However, no one ever called him "the father of eastern rationalism". Carefully, I concentrated on René's statement "cogito ergo sum"[3]. Someone undoubtedly, tendentiously, translated cogito as "think" (it is a convention, actually). But cogito, in fact, means "know". This falsehood is the foundation of the whole of western rationalism, and it turns out that when Zen is compared to this false "existence" it is being degraded to the same level and thus rendered valueless. And because Zen is the philosophy of Existence, it is clear that the goal of this deception is to devaluate people's existence, and to bring it into the function of a false idea and nothing more than "just" the idea of life. But it isn't necessary to defend René from the rationalistic monster. His "provisional morals"[4] represent the same "method of living" as prescribed by don Juan as "rules of stalking"[5] or Jung's "process of individuation", or even Eckhart's claim that "man must not explain (rationalize) this conduct - because man is, before all, the active principle which acts upon its freedom and not on the basis of its ratio.

It goes without saying that the one who set for himself as a goal: to "understand" the meaning of life, does not find himself in danger of transforming into a stone before this kind of hard rationalistic view, for which the old Greeks had found an appropriate symbol.

Among other things, Zen also means: Shutting up (the snout of the) Eloquent Force - which, therefore, includes Zen among the martial arts. Zen's specialty is a hard blow on the mouth with a bamboo stick, when the mouth begins to vomit disgusting things (about which Jesus also spoke and worked on during his own time and to which he made a considerable contribution)[6]. It is interesting enough to remind ourselves that Nietzsche also stated aloud his desire to use the hammer, instead of the tuning fork, and play with it on the Symbols. Zen is, therefore, also a musical discipline.

That Zen is a musical discipline, can be attested to by anyone who listens to Bach's music. Just listening to his music, a person can experience "satori - sudden enlightenment" - realizing that: forms do not arise one from another, but Someone else creates them.

This is really a significant discovery in the life of an individual. The consequence of this understanding is that one's life is fundamentally changed as well as one's attitude towards life. Namely, the cause of life is not only in life, and accordingly, life is not at all essential.

Now is an opportunity to return to Zeno, who, although he is recognized for his Zen-aporias (desolations), should be more well-known for his final confrontation with death. According to extremely unreliable source(s) (Hegel[7]), Zeno's last living action was to bite off his own tongue and spit it at the face of his tyrant-tormentor, who later crushed him in a big mortar - but, this was also this tyrant's own last act, because his own followers, disgusted with his deed, beat him down. This condensed story about life can easily be compared to the story of the Zen master who refused to give up a deserter, and was rewarded by being burnt along with his temple - with a smile on his face. And as ratio cannot deal with aporias in the end, so it cannot deal with life in the end - these two histories are clearly models for speaking about truth and lies. It is now completely clear that because of this, Socrates did not run to "save" his wretched life, but he gladly (in Zen[8]) rode into death.

Zen is a way to confront death, to comprehend a stone as an "eternal fire"[9] and to force 2 and 2 to become 5.[10] That is the way to break out of the boundaries which ratio prescribes and that frees one from fear of responsibility, to breath where we will.[11]



[1] Zeno of Elea.
[2] See „Hitchhiker’s Guide to Galaxy“, Douglas Adams.
[3] “I know therefore I am”.
[4] See “The Discourse on the Method…”.
[5] See “The Eagle’s Gift, C. Castaneda.
[6] See “Gospels”.
[7] Hegel’s source was Diogenes Laertius.
[8] “Zen” is a Japanese way of saying “chan” and “chan” is a Chinese way of pronouncing a Sanskrit term “dhyana” and each of these words means the same: bliss.
[9] Heraclites.
[10] Dostoyevsky.
[11] “The spirit breathes where it will” – from the “New Testament”.



Spasavanje od Gorgoninog pogleda

(kratka autobiografska zen-analiza)


Da li je zen dobio ime po Zenonu? Ovo je lažno pitanje koje upućuje na pravi odgovor. Slično je i pitanje: Da li je Dekart zaista racionalista? A odgovor je: Da, zen jeste dobio ime po Zenonu, a Dekart nije racionalista.

Od mog prvog susreta sa zenom, preko Suzukijevog i Fromovog eseja „Zen budizam i psihoanaliza“, Devideove knjige „Haiku“ i Kerouakovog „On the Road“, prošlo je više od pola života. U međuvremenu mi je nedostajalo pameti da shvatim da Kastanedina učenja nisu samo 99 posto zen, već svih 100 posto, a verovatno i više, ali i to sam na kraju shvatio, upravo prevodeći na srpski jednu knjigu Dajzecovih[1] eseja o zenu.

Pošto je odgovor na pitanje o smislu života uvek „42“[2], nemoguće je ne zaključiti da je zen pomogao u nalaženju tog odgovora, barem kada se radi o mojoj malenkosti.

U početku, zen mi je izgledao kao nešto veselo i bezbrižno, a istovremeno snažno i elastično. Kako se zen gotovo uvek poredi sa Zapadnom filozofijom, Zapadna filozofija mi je, shodno zadatoj jednačini, izgledala kao nešto izuzetno dosadno i preterano kruto. Ali moj maleni život bavio se, uprkos te odvratnosti prema Zapadu, razjašnjavanjem nekih posebnih aspekata ovog vazda prisutnog sukobljavanja zen(Istok)-Zapad.

Moram da kažem kako sada smatram da je odnos između zena i Zapadne filozofije zapravo lažna dilema. Zaista se ispostavilo da pojam Zapadna filozofija ne podrazumeva istinsku filozofiju, nego jednu laž, lažno predstavljanje. Kada se u ovom kontekstu misli „Zapad“, podrazumeva se „racionalizam“. Zapadni racionalizam se odnosi prema zenu kao prema zrnu bibera - zen je nešto zanimljivo, malo ali ljuto. I to je sve. Zato što racionalizam nikako ne može da mrdne dalje od toga - racionalistička analiza je vrlo plitka - tako reći „empirijska“.

Verovatno mi je zen pomogao da shvatim koliko je taj i takav Zapad obična „laž i mimikrija“[3]. Dok sam čitao Dekartove „Meditacije“, stalno me je maltretirala „tvrdnja“ (odnekud) da je Dekart „otac Zapadnog racionalizma“. S druge strane, moje iskustvo mi je nedvosmisleno govorilo da je Dekart zapravo mistik, filozof egzistencije. U svojim meditacijama on dolazi do istih rezultata i zaključaka do kojih je došao i Gotama Buda još pre dve i po hiljade godina. A Gotama je svakako bio majstor-analitičar. Međutim, njega niko nikada nije nazvao „ocem Istočnjačkog racionalizma“. Pažljivo sam se usredsredio na Reneovu izjavu “cogito ergo sum“[4]. Neko je, van svake sumnje tendenciozno, pre-tumačio „cogito“ kao „mislim“ (ali to je samo konvencija). A „cogito“ zapravo znači „znam“. Ova laž služi kao temelj čitavom racionalističkom Zapadu, pa onda ispada da se i zen, poredeći se sa ovim lažnim Postojanjem, srozava u istu ravan i time potpuno obezvređuje. A pošto je zen filozofija postojanja, jasno je da je cilj ovog marifetluka da se obezvredi ljudsko postojanje i da se isto dovede u funkciju jedne lažne predstave i ništa više nego „samo“ predstave o životu. Ali nije potrebno braniti Renea od racionalističkog čudovišta. Njegov „provizorni moral“[5] predstavlja isti onaj „metod življenja“ kakav propisuje don Huan kao „pravila prikradanja“[6], ili Jungov „proces individuacije“, ili pak Ekhartova tvrdnja da „čovek ne mora da objašnjava (racionališe) svoje postupke“ - jer čovek je pre svega aktivni princip koji deluje na osnovu svoje slobode, a ne na osnovu svog ratio.

Razume se, onaj koji je sebi postavio kao cilj da „shvati“ smisao života, ne nalazi se u opasnosti da se pretvori u kamen pred ovakvim tvrdim racionalističkim pogledom, za koji su još stari Grci iznašli odgovarajući Simbol[7].

Između ostalih stvari, zen znači i: Začepi (gubicu) Elokventnom Nasilju - što zen uvrštava u red borbenih veština. Specijalnost zena je udarac po ustima tvrdim bambusovim štapom kada usta počnu da bljuju gadosti (o čemu je i Isus govorio i radio u svoje vreme i dao značajan doprinos)[8]. Interesantno je podsetiti se da je i Niče glasno iskazao želju da „čekićem, umesto muzičkom viljuškom, zasvira po Simbolima“. Zen je, dakle, i muzička disciplina.

Da je zen muzička disciplina uveriće se svako ko sluša Bahovu muziku. Samo (prosto) slušajući njegovu muziku čovek doživljava „satori - iznenadno prosvetljenje“ - saznajući da: oblici ne nastaju jedni iz drugih, već njih Neko stvara.

Ovo je zaista značajno otkriće u životu pojedinca. Posledica ovakvog saznanja iz temelja menja život i odnos prema životu. Naime, uzrok života nije u samom životu, pa prema tome, život uopšte nije bitan.

Sada je prilika da se vratim Zenonu, koji bi, iako je poznat po svojim zen-aporijama (bespućima), trebalo da bude još poznatiji po svom konačnom suočenju sa smrću. Prema krajnje nepouzdanom izvoru (Hegel), Zenonovo poslednje životno delo bilo je da je odgrizao svoj sopstveni jezik i pljunuo ga u lice tiraninu-mučitelju, koji ga je potom živog stucao u stupi - a i ovome je to bilo poslednje, jer su ga njegovi sopstveni obožavaoci, zgroženi tim postupkom, umlatili. Ova sažeta priča o životu lako se poredi sa pričom o zen-učitelju, koji je odbio da preda begunca vojsci zločinaca i za nagradu izgoreo zajedno sa svojim hramom - osmehujući se. I kao što ratio ne može da izađe na kraj sa aporijama, tako ne može da izađe na kraj ni sa životom - ova dva istorijska primera jasno govore o istini i laži. Razume se, sada je potpuno jasno i zbog čega Sokrat nije potrčao da „spase“ svoj bedni život, već je radosno (u zenu[9]) odjahao u smrt.

Zen je način da se suočimo sa smrću, da kamen shvatimo kao „večnu vatru“[10] i da nateramo 2 i 2 da budu 5[11]. To je način da se iskorači iz torova koje propisuje ratio i da se oslobodimo straha od odgovornosti, da „dišemo gde hoćemo“[12].

Slobodan Škerović
[1] Dajzec Teitaro Suzuki.
[2] Vidi „Hitchhiker’s Guide to Galaxy“, Douglas Adams.
[3] EKV, „Tatoo“.
[4] „Znam dakle jesam“.
[5] Vidi „Rasprava o Metodi“.
[6] Vidi „Eagle’s Gift“, C. Castaneda.
[7] Gorgona Meduza.
[8] Vidi „Jevanđelja“.
[9] Reč „zen“ je japanska varijanta kineske reču „čan“, a ova pak imitacija sanskritske „dhyana“ - a svaka od njih znači isto: blaženstvo.
[10] Heraklit.
[11] Dostojevski.
[12] „Duh diše gde hoće“ - iz Novog Zaveta.

Scrape aka Гребац

Serbian version of this text was published in "Signal" ("Gradina" nr.10, Niš, 2005)
Српска верзија овог текста објављена је у "Сигналу" ("Градина" бр.10, Ниш, 2005)


ABOUT SCRAPED RED MILK AND POET-KILLERS



The “political” problem of poetry is basically a “control-freak” syndrome. Whether poets/poetry is/are acknowledged, or whether poets are “legislators”, is actually a social problem, which itself is a humongous identity problem. Probably every poet, who wants to influence the reality – other humans, is on a don Quixotic quest, fighting huge illusions and therefore, a poet has to learn to deal with this illusion. The best way to deal with the illusion is to recognize it and treat it “as” such. Why would a poet want to influence others? Is poem a weapon? Is poem a law?

I always had a strong association that a poem is like a sharp tip of a weapon which is intended to pierce, and in best case kill. Pierce what, kill what? Not to pierce the illusion, but to disenchant it. To take off the mask(s). To make everyone (actually himself) understand and acknowledge the truth! (Now this is the control-freak syndrome!)

It is my opinion and мy experience, that we are trying to pierce this frozen and imposing picture of the (human) world. Because the world only pretends to be what it (whatever) pretends to be, though it is one thing only – a floating experience, a constant change – the change itself (despite its contents). So, if there really is something to pierce, it is our own misunderstanding of things. A poet, in the first place, talks to him/herself.

A wall of ice… It is about total misunderstanding of life – without death! Drunk with intensity (like being young), poets try to capture this intensity in their work – for later use. Alas! This can never work. It does work, but in a completely unexpected manner. A work of art, which captures the intensity, the force, does emanate the same force – and this is the only measure for a work of art. But force does not create illusions – it melts and disintegrates them. An attempt to use poetry as a social law fails because of this. Poetry does not give life, because where there is life there is also death. It disenchants life, mocks the will for immortal life – for there is immortality, but it is not the life! Deal with this, if you really are a poet…

This is why socialization of poetry is not possible. This is why established poets are not true poets – they are a bunch of immoral people who are using their poems as tools of manipulation (passive or active): the means of immorality. Society does not produce poetry, nor supports it. It’s the other way around. Poetry is critical (and not hypocritical) and therefore it destroys, cuts, pierces (society). Poetry is the enemy. How can a poet ever dream of being acknowledged by others – by society? Such one must be corrupted beyond repair.

A good example is of course the best example. Homer… Iliad, in which he described a horde of brigands, robbers, kidnappers – later in society promoted to heroes, beautiful people! An endless warfare, with no true, sincere beginning and with no end (there’s no end in Iliad itself), others constructed the end and to be continued…

Bandits spring out of Homer’s blind eyes – Alexander’s greatest treasure… Society turns poetry into history, into statistics, into documents of possession. Society accepts poets only as a proof of its true origin, as progenitors – but poets shun this theft. They go blind, they isolate themselves. Poets walk away. If they want to knock at the doors of society, they bring the walls down! Poets are like mythical dragons. Myths are active forces influencing human lives, but those who created them are anonymous. Society does not acknowledge the true legislators – it punishes them by forgetting their names! (Erase them from our precious statistics!) Then, society engages heroes to kill the beast which will not be timid. Then these heroes become the actual progenitors of society – the poet-killers.

And, to the point! What exactly happens with this will to control? It is not that Homer’s Iliad is accepted as the Law – it is rather that whole humanity is captured in it as in an impenetrable cage from which there is no escape. Homer’s description of society is true – cannot be truer. You want to learn about human society – read Iliad. Don’t read textbooks. Don’t fool yourself. To participate or not – that is the question! (Lady)Macbeth and Hamlet – those are the true representative images of a poet participating in the society. Murder or not murder – the dilemma! Get into politics – bloody your hands… Drink the red milk, or be satisfied with the (sweet) scrape from the bottom of the pot.




О ГРЕПЦУ ОД ЦРВЕНОГ МЛЕКА И УБИЦАМА ПЕСНИКА


„Политички“ проблем поезије је у основи „control-freak“ синдром. Да ли су песници/поезија признати, и јесу ли песници „законодавци“, то је чисто друштвени проблем. Истовремено, однос појединца према друштву суштински је проблем (личног) идентитета. Вероватно се сваки песник, који жели да утиче на стварност – на друге људе, налази у стању донкихотовске борбе с кракатим илузијама (између осталих и егоманије), те стога песник мора пре свега да научи како да с њима изађе на крај. Најбољи начин обрачуна с илузијом јесте да се она препозна и према њој опходи као према таквој. Зашто би песник желео да утиче на друге или да буде „део“ других? И на крају крајева, могу ли се заиста песници ­„пришуњати“ друштву организовани по принципу хоризонталне хијерерхије, када је друштво, у принципу, организовано по вертикалној хијерархији – није ли сама та идеја израз очаја узрокованог недостатком идентитета? Је ли песма оружје? Је ли песма закон? Је ли песма медијум друштва, артикулација „друштвеног интереса“?

Увек сам имао снажну асоцијацију да је песма као оштар врх оружја чија је намера да прободе, и у најбољем случају убије. Прободе шта, убије шта? Не да прободе илузију, већ да је рашчини. Да скине маску. Да натера свакога (у ствари себе) да разуме и прихвати истину! (Ево га, ово натера је „control-freak“ синдром!)

По мом мишљењу и искуству, ствар је у томе што покушавамо да прободемо ту смрзнуту и наметљиву слику (људског) света. Пошто свет само претендује да јесте оно што (штагод) претендује да буде, мада је он само једна ствар – плутајуће искуство, стална промена – промена сâма (без обзира на садржај). Па тако, ако заиста постоји нешто што треба пробуразити, то је наше сопствено неразумевање ствари. Песник се, пре свега, обраћа себи.

Ледени зид... Ради се ту о потпуно погрешно схваћеном животу – без смрти! Пијани од интензитета (као бити млад), песници покушавају да заробе тај интензитет у свом раду – за каснију употребу. Авај! То никако не пали. Може, али на један потпуно неочекиван начин. Уметничко дело, које заробљава интензитет, силу, такође зрачи ту исту силу – и то је једина мера уметничког дела. Али сила не производи илузије – она их топи и дезинтегрише. Покушај да се поезија употреби као друштвени закон или исказ пропада због овога. Поезија не даје живот, јер тамо где има живота има и смрти. Она рашчињава живот, руга се жељи за бесмртним животом – јер постоји бесмртност, али она није живот! Порвај се с овим, ако си стварно песник...

Ово је разлог зашто подруштвљавање поезије није могуће. Због овога етаблирани песници нису истински песници – они су група неморалних људи који своје песме користе као оруђа манипулације: начин неморала. Друштво не производи поезију, нити је подржава. Друштво уништава поезију и уместо ње производи обрасце у које се утапа људска психа, тако се ствара лажни идентитет, пун нејасноћа, и тим пре могућност лаке и прецизне манипулације људима. Поезија је, насупрот томе, критична (а не хипокритична) и стога она уништава, сецка, пробада (друштво). Поезија је непријатељ. Како песник уопште може да сања о томе да га други признају – да га призна друштво? Такав мора да је корумпиран без изгледа за поправку.

Добар пример је наравно најбољи пример. Хомер... Илијада, у којој он описује хорду разбојника, пљачкаша, киднапера – касније их је друштво унапредило у хероје, у лепе људе! Бесконачни рат, без правог, искреног почетка и без краја (нема краја у самој Илијади), други су конструисали крај и наставиће се...

Бандити извиру из Хомерових слепих очију – Александрово највеће благо... Друштво претвара поезију у историју, у статистику, у документа о поседовању. Друштво прихвата песнике само као доказ свог истинског порекла, као родоначелнике – али песници се гнушају ове крађе. Они ослепљују, изолују се. Песници одлазе. Ако желе да закуцају на врата друштва, они сруше зидове! Песници су као митски змајеви. Митови су активне силе које утичу на људски живот, али они који су их створили анонимни су. Друштво не признаје праве законодавце – оно их кажњава тако што заборавља њихова имена! (Брише их из своје прешне статистике!) Затим, друштво ангажује хероје да убију звер која се не дâ припитомити. Затим ти хероји постају актуелни родоначелници друштва – убице песника.

И, да пређемо на ствар! Шта се тачно догађа с том вољом за контролом? Није да је Хомерова Илијада прихваћена као Закон – него је читаво човечанство заробљено у њој као у непробојном кавезу из кога нема бекства. Хомеров опис друштва је истинит – не може бити истинитији. Желиш да научиш шта је људско друштво – читај Илијаду. Немој да читаш уџбенике. Не зваравај се. Учествовати или не – то је питање! (лејди)Макбет и Хамлет – то су истински репрезентативне представе песника који учествује у друштву. Убиство или неубиство – истинска дилема! Уђи у политику – окрвави своје руке... Попиј црвено млеко, или се задовољи (слатким) грепцем на дну шерпе.

РАТ СВЕТОВА - есеј

РАТ СВЕТОВА

Катализа страхова светских поредака

„Да, човек је смртан, али то би било тек пола невоље. Зло је у томе да је он понекад непредвидиво смртан...“
Михаил Булгаков, Мајстор и Маргарита

Анализа сукоба Новог светског поретка (НСП) и „исламског тероризма“, који не приписујем исламској религији већ одређеном стању духа, подлеглом под притиском извесних емоција и избеглом од њих, смешта овај сукоб изван равни личног које се, негирајући тако себе, пројектује у историзовани и статистички редундантан вертиго ове „наше“ многоимене садашњости.

Крај историје, постиндустријско друштво, информатички симулакрум, постмодерна, НСП, сајберспејс, доба предмарсовске колонизације, џојстик-дипломатија, и под притиском индукционог тероризма, скенеризована, тоталитарна служба јавног саобраћаја, биометрија – све у функцији безбедног поретка, верзус оне сталне и неизбежне претње, које савремено, толикоимено друштво жели да се отараси једном за свагда – смрти! Међутим, сâмо убијање и није проблем, проблем је неауторизовано убијање...

С једне стране жели се живот, распрострањен у мултиверзумима, чија је производња forte савремене економије, непрекидан проток утисака-информација, потпуни заборав оне тачке у којој кретања више нема, а с друге, уништава се онај живот, који својим садржајем ремети микроисторијске секвенце препознатљиве територије у којој се обитава. Ово важи за обе стране, без обзира на то што фундаменталистички конзервативизам тежи представи непроменљивог садржаја – ствар је у томе да је „под контролом“ једино онај садржај који се може антиципирати. У модерном западњачком друштву он је контролисан јер се као такав производи, а у конзервативним системима он се, један те исти, само обнавља.

Одузимање живота, као основа организоване перцепције, јесте радикалан начин очувања света-представе, а детенција, односно заробљавање и изоловање појединаца или читавих група, па и народа, јесте само провизорно, „неконачно“ решење. У радикализованим моментима скорашње историје, која већ пада у заборав, оваквих коначних решења корпа је пуна. Данас је обрачун с тероризмом надоместио коначна решења на нивоу водећих нација, па иако су размере физичког уништења оних „некомпатибилних“ много мање, овај недостатак димензије у многоме је компензован преобраћањем и надувавањем конкретног догађања у мас-медијски супер-догађај, путем каталитичког процеса који обе стране користе, а у доброј мери и на своју штету.

Основна разлика западњачке перцепције и перцепције конзервативне природе јесте у томе што на Западу влада осећање „приватне својине“, на којем читав западњачки поредак почива, а на (сада већ условно речено) Истоку, влада традиционализам, у доброј мери зачињен, нарочито када је у питању ислам, фатализмом – прихватањем чињенице човекове смртности и предодређености. Овај различит однос према смрти генерише непремостиво неразумевање између ова два поретка, односно културе. Пошто је емоција основ Запада, њен недостатак код других у Западњака изазива презир и гађење. Ако терориста без икаквог сажаљења убија редом, одрасле и децу, ради остварења промене у постојећем светском поретку (то јест ради уништења тог поретка), Запад ће оштро реаговати одбрамбеним и превентивним мерама. А ако се, као у Руанди, догоди масовни покољ по рецепту хитлеровског коначног решења, Запад ће реаговати тек закаснело, рефлексивно, потресним фотографијама, апелима – потпуно неадекватно. Овакви покољи немају место у светској историји, као што га није имао ни онај на Мадагаскару, ни многи други масовни покољи, које су починиле данас водеће светске нације и компаније – они су схваћени као ауторизовани, сва та пресељења Чироки Индијанаца, Јермена, Грка, Тибетанаца, Срба и Курда... То је незаустављиви ход историје, и свака критика је узалуда.

Жан Бодријар, на пример, сматра да се овде ради о сукобу два фанатизма.[1] Истина је да су оба система фанатични, и још горе – у изразу су параноични, али по пореклу они су емотивни, односно фаталистички.

Већ сам поменуо емотивну суштину „приватне својине“, а приватна својина је камен темељац, на пример, америчког поретка. Осећање угрожености – човек који подлеже оваквом осећању, речено речником старих мудраца, „приања за ствари“, и сваки покушај да се у те његове ствари дирне, сматра се агресивним поступком. Карактеристика овог осећања је да се пројектује на друге, па се због тога претпоставља да се и други обезбеђују и предузимају мере заштите, често агресивне – човек је човеку вук. Ово осећање у оних на другој страни, које сам назвао исламским терористима, постоји у рудиментарном облику, углавном што се тиче количине и разноврсности садржаја, али пошто је ислам заснован на метафизичком схватању Бога, садржај исламске идеологије не проистиче из емотивног, већ из фаталистичког стања, то јест, исламски поредак проистиче из појма врховног ауторитета и пројектује се као неупитан и непроменљив на људе. Једино што исламски терориста поседује јесте ова идеологија, а она је за Западњаке потпуно неприхватљива и безначајна јер нема у себи никакву посебну сировинску и економску вредност. А економија је та машинерија која производи „снове без којих се не може“.

Прећи ћу на конкретан пример обрачуна са исламским тероризмом, звали га ми Ал Каида или Садам Хусеин, а можда и имам Хомеини, који је сигурно оставио емотивну црну рупу у души Америке. Два рата се тренутно воде на конкретним територијама, у Авганистану против Талибана, и у Ираку. Рат у Ираку је војнички брзо добијен, али он се претворио у нешто сасвим друго, отвориле су се нове димензије, више у складу с Новим светским поретком који и има ту карактеристику да се отвара у свим правцима, као фрактал, и тако јавља као мноштво димензија. Основна замерка једног дела америчке јавности на рат у Ираку је недоследност и неспособност америчке администрације да га објасни. Иако сви знају да се тај рат покренуо ради обрачуна с терористима, конкретизовање проблема на сукоб с једном државом, Ираком, захтевало је материјалну основу – која овде недостаје. Није доказано да је Ирак био претња Америци, односно да је поседовао оружје за масовно уништавање људства, нити је доказано да је био савезник Ал Каиде. Али, свеједно, тај је рат био неизбежан. Проблем овога рата и јесте у артикулацији – западњачки систем не уме да артикулише свог непријатеља тако што би га материјализовао. Тај непријатељ и није материјалан – али, како да један систем, у основи емпиријски, материјалистички, у себе, макар као страно тело, уведе нешто метафизичко?

Рећи да се пошло у рат ради идеологије је анахроно објашњење. Та времена, као време Хладног рата, историјски су превазиђена и не могу се вратити. А још горе је то рећи јер би то била објава рата свим муслиманима. Тако је Запад сам себе спутао јер није у стању да јасно укаже на циљ. Запад није у стању да отворено каже да је у рату с исламом као таквим. Ислам, међутим, то и те како добро зна, а исламски терористи то јасно и гласно кажу. Овде они имају корак предности, јер су им пут и циљ јасни. Друга је ствар избор средстава којима ће се овај рат водити и којима се до сада водио. У великој мери исламски терористи користе западњачки систем као катализатор својих дејстава. С војничке стране, уништење неколико железничких вагона или кола у метроу, безначајно је. Али умножавање представа ових диверзија у медијима представља добар део конзумираног садржаја. У том контексту овакве акције имају велику тежину. Како се оне одражавају на функционисање и прилагођавање читавог западњачког система, сасвим је очигледно. Уводе се нове, радикалне и веома стриктне, тако рећи идеолошки брендоване, мере заштите у скоро све области јавног комуницирања, нарочито у области транспорта и обезбеђења јавних објеката. Ударац на Светски трговински центар је војничка победа пар екселанс. Али још више и мора која, једноставно, не пролази.

У Ираку, Ирачани се међусобно сукобљавају, не обазирући се на америчко војно присуство. Њихов сукоб је идеолошки, пројектован на верске фракције, а Американци не знају шта друго да раде, него да се спремају за нове војне победе, можда над Сиријом или Ираном. Међутим, оно што им је заиста важно, „садржај“ Ирака, у потпуности им измиче. Наивна представа да ће тамо посадити демократију распршена је, то је још један од оних неадекватних аргумената у корист овога рата. Потпуна неусаглашеност перцепција Истока и Запада овде је кулминирала, јер је у фокусу пажње медија. Медији су препуни извештаја о међусобним покољима Ирачана, мртви се слажу на гомиле, али нико у тим медијима не уме да објасни због чега се то дешава и какве то има везе с основним разлогом присуства Коалиције у Ираку. Њој није посао да помирује међусобно завађене Ирачане, нити би у томе успела и да хоће. Ако би се определили да подрже једну страну, више не би тамо били из својих интереса. Зато је овај рат за Американце и Савезнике чист промашај, од самог почетка, јер нису јасно поставили, односно видели свог непријатеља. Непријатеља који је због тога и неухватљив.

Емоционално статистички приступ обрачуну с једном идеологијом не може да донесе никакве резултате. Фатализам нема корен у медијским садржајима. Улога таквих садржаја у регрутовању терориста је минимална и више формална. У муслиманским земљама, разноликости садржаја ионако нема, у исламској култури скучена правила су обавезна за све. Суочавање Истока са западњачким вредностима константно угрожава успостављени поредак, његова „приватна својина“ – „истост“, угрожена је разноликошћу. Ово осећање угрожености лако се надомешћује индоктринацијом за коју „богати животни стандард Запада“ није нешто пожељно. Бити већ мртав, то јест не бити гладан нових садржаја, то је огромна предност пред онима који „цене“ живот. Мучеништво је стање духа које преовладава међу индоктринираним терористима. Оно је и средство и циљ – а овај појам мучеништва скоро потпуно изостаје из западњачких садржаја, из мрежњача идеализованог Западњака. У филозофији се може говорити о аскетизму, о медитативном одбијању да се буде условљен перцепцијом и свим чарима шаренила, и оваква паралела постоји у исламској религији, али она престаје тамо где човек практикује аскетизам из идеолошких разлога а не из свесног опредељења. Прави аскета никада не би реаговао насилно на ускраћеност, а терориста управо то чини – он је афициран немогућношћу да и даље медитира у свом једноставном систему. Овај поремећај изазван наметањем западњачких вредности у потпуности руши исламски поредак и ослобађа огромну количину енергије, која се често исказује баш као „мржња“.

Она емоција која важи за све, осећање самосажаљења, која има особину да се претвара у мноштво наизглед различитих емоција, на Западу се јавља као осећање угрожености, а на другој страни се јавља са сличним исходом, али у контексту осећања „неправде“. Правда није ништа друго до осећање равнотеже, инерција, код које се свака промена карактерише као „неправда“.

[2] Бодријарово тумачење је психолошко, али мислим да енергетско тумачење даје прецизнији одговор у вези с механиком догађања. Психологија описује појаве пре него што их разјашњава. Исток је навикао да ствара системе чији ниво енергије једва да варира, Хегел је замерао Индијцима што немају појам линеарне историје, али линеарна историја захтева промене. Када се систем дуго времена не мења, проток времена нема никаквог значаја. На Западу се промена огледа у порасту количине енергије којом располаже једна цивилизација. Западњачка цивилизација је вазда гладна енергије, и у овом конкретном сукобу Запад се храни „мржњом“ Истока, јер та источњачка мржња није ништа друго до онај вишак енергије који Истоку није потребан. Зато је та „мржња“ само израз, а не узрок стања које постоји – ја бих рекао, стање је нормално.

За Источњаке је неправда потпуна и нема наде да ће се ствари вратити у жељени поредак – отуда одустајање од емоције приватне својине и прихватање фатализма, који више није емоција већ стање. Фатализам је јачи од емоција. Иако су фаталисти подложни емоционалним нападима, они се не обазиру на њих и иду даље, фатализам има квалитет вере. На другој страни, на Западу, материјалност далеко од тога да је потрошена, она је само „угрожена“. Функционер Новог светског поретка функционише јер прима плату. Он је професионалац, он само ради свој посао, када те убије – то није ништа лично, то је ауторизовано убиство. Када „терориста“ убије, он то чини у име метафизичког ауторитета. Његов поступак је такође безличан, јер он је само програм једног Бога. Али иако и једни и други убијају без разлике, ауторитет који стоји иза тих убица је у појави различит – један је безлични систем, који не познаје личност већ само функцију, а други је метафизички Бог који себе не види у човеку, за кога је човек само део некаквог система коме недостаје божанска суштина. А видети човека као ништа, уколико у њему нема божанске суштине – основна је сила која покреће исламске терористе. И та сила је јача од оне која човека види као део разноликог мноштва – у мноштву једно.

С обзиром на то да је Нови светски поредак амерички бренд, а ено угравиран је и на новчаници америчког долара, испод пирамиде на чијем је врху свевидеће око, јасно је да тај пројекат траје већ више од два века, то јест, није то никаква новотарија. Ислам и западни свет боље су се слагали у феудално доба, били су сличнији, тукли су се, али тада су се сви међусобно тукли. Данас преовладава једна суперсила, која идеологије трпа у јединствено мноштво, а супротставља јој се ислам, који у себи не носи видљиву представу онога што је вредно. Он једино познаје арабеску. Живахну мртву геометрију.

Могу само да претпоставим какве проблеме има западњачка обавештајна служба да пронађе доушнике, јер када су фаталисти у питању, не важи она да свако има своју цену. Па ако је изрека и тачна, питање је да ли Запад располаже неопходном, метафизичком, валутом којом би поткупио потенцијалног терористу. Проблем предупређивања терористичких акција, као у случају овог последњег, на лондонском аеродрому Хитроу, јесте у томе што се одмах јављају сумње да је све то једна симулација, којом западњачки систем застрашује своје поданике и тако лако заводи тоталитарне мере у један назови-слободни демократски систем. На удару је и Бушова „патриотска“ политика држања људи у затворима посејаним по читавом свету, без суђења и права на одбрану. Тероризам се користи и „успешним“ акцијама противника. У западњачким правосудним системима нема генерализације кривице, нема колективних криваца, тај систем је усмерен на појединца, а познато је да је систем „ћелија“ веома ефикасан у спречавању разоткривања већих група завереника. Тако је затварање „сумњивих“ велики ударац за западњачки систем. Терористима је, с друге стране, потпуно свеједно кога ће убити и хоће ли и сами бити убијени. Важно је да је њихово дејство очигледно. Циљ и није неки конкретни појединац. У недавном нападу на америчку амбасаду у Дамаску погинуло је више од десет људи, а ни један Американац. Али то је ипак био напад на америчку амбасаду. Тезе се стално замењују, а они који их замењују то уопште не примећују.

Ово враћа ствар на проблем „ауторизације“. Ко сме да убије а ко не сме.

Онај ко сме да убије, или да отпочне рат, као рат у Ираку, може да дâ и потпуно неодговарајуће разлоге, па да ипак уради то што је наумио, и за то неће никоме одговарати. Нико то неће назвати тероризмом, то јест хоће, али такво мишљење, опет, није „ауторизовано“. Основни страх Америке, гледе своје приватносвојинске суштине, јесте у томе да би неко други могао да располаже том својином. А пошто је идеологија приватне својине глобализована, ништа на овом свету није изван зоне америчких интереса. Свако ко обезвређује и мења калибрацију америчке перцепције непосредно угрожава Америку. Удар у Њујорку избацио је Америку из лежишта, планина се покренула

[3]. С којим је ђаволом Бин Ладен направио пакт и повео рат против Америке – питање је на које још нема одговора. Ова тема се намеће великом снагом, и биће актуелна још дуго. Бин Ладен је био амерички савезник у обрачуну са Совјетским Савезом, је ли и сада нечији савезник? Ако је био амерички савезник, пион, како то да је измакао контроли? У којој мери је Америка одговорна за појаву једног таквог протагонисте?

Покушај Америке да кризу избаци из себе завршио се, за сада, сејањем кризе на ионако кризни Блиски Исток, али и у Европу, Шпанију, Велику Британију, Русију... Намера терориста је била да сукоб доведе у фокус, Америка је реаговала метастазирањем фокуса. Али добар део америчких војних снага сада није у Америци. Сетимо се проблема у вези с евакуацијом пострадалих од урагана Катрина, није било довољно хеликоптера. Терористички напад било где у свету неизоставно доводи Америку у фокус, јер се сваки такав напад перципира и као напад на Америку, као одјек оног напада од 11. септембра. Ал Каида је створила условни рефлекс у америчком систему. Од 11. септембра 2001. Ал Каида непрекидно има иницијативу.

Однос перцепције према метафизичком је однос материје према вакууму. Материја тежи да се шири и тако негира празан простор, али истинска активност припада метафизичком – кретање материје само је последица дејства неке силе. У овом рату освајањем територије губе се позиције. Схвата ли то Америка? Сигурносне мере које се уводе непосредно угрожавају или укидају основна грађанска и лична права. Систем осваја нове територије науштрб личног. Је ли освајање тих нових територија успех, и ако јесте, чији је то успех? Јесте, постоји претња да ће неко подметнути бомбу у твој супермаркет, али постоји још толико много претњи које се могу реализовати свакога часа. У саобраћајним несрећама гине неупоредиво више људи него у многим ратовима. Па опет, ту нема тако стриктне и непосредно опипљиве контроле. Проблем смрти ипак јесте проблем ауторизације. Уколико систем „функционише“, могуће су случајне несреће и то је прихватљиво, јер се систем неће окренути против себе. Ако у Америци годишње погине неколико десетина хиљада људи у саобраћајним несрећама, десет пута више него у ирачком рату, нису Американци због тога уништили свој саобраћајни систем или укинули очигледно нефункционалне саобраћајне прописе и заменили их бољим. Иако су америчке безбедносне агенције и обавештајне службе заказале гледе удара од 11. септембра, нису те службе укинуте, напротив, одобрено им је још средстава. Систем штити пре свега себе, али коме то заправо користи?

Страх је саставни део осећања угрожености, осећања приватне својине, и нешто мора да подупире тај систем како се не би распао пред ударима страха. Јер дејство страха на човека је разорно, човек тако, као страх, осећа силу, вишак енергије у свом систему, анксиозност, и тај вишак мора да се усмери тако да производи нешто, неку перцепцију – ако тело не може да издржи тај вишак, тежња је да се тело проширује, да се перцепција унапређује, сурфује се кроз фрактале, виртуелне светове. Читав западњачки систем управо то и ради, отвара нове просторе и тако троши вишак енергије. Сваки губитак контроле ослобађа велику количину енергије. Што је гломазнији систем који треба контролисати, то се више енергије троши на контролу, а ако контрола изостане, остаје слободна, разорна енергија. Ситуација је обрнута код фаталиста, конзервативаца, у принципу. Њихов редуковани систем, што је мањи тим боље. Вишак силе уопште није проблем, јер сваки вишак силе одлази на Запад. А Запад ће од те силе произвести још много, много представа, сличица, спотова, игрица, и опстајати као такав.

Ефекат терористичких акција је управо у томе што такви удари одводе ствари изван контроле, енергија која се нормално троши на производњу и одржавање система ослобађа се и онда функционери система покушавају да створе нове модусе – а све се то догађа у знаку страха, оног доживљеног и оног који би се могао доживети, а тај се доживљава управо сада. Тако је тероризам постао саставни део западњачког система, апсорбован је као неочекивани, нови извор енергије и Запад више не може без тероризма.

[1] Види Жан Бодријар, „Осуда и казна нашег друштва“, часопис „Златна греда“ бр. 56-57, 2006.
[2] Бодријар на следећи начин сагледава овај проблем: „Мржња коју незападњаци исказују према Западу није мржња људи којима је све одузето. То је мржња оних који су све примили, али им никада није било дозвољено да узврате. То није мржња оних који су остали без својих поседа, нити мржња експлоатисаних, то је мржња понижених – оних који ништа не могу да дају заузврат. То је симболичко размењивање које објашњава нападе од 11. септембра 2001. године – то је чин понижења који одговара на понижавање.“ (Жан Бодријар, нав. дело.)
[3] Реплика из филма Акире Куросаве „Кагемуша – сенка ратника“.

Текст је објављен у часопису "Кораци" 11-12 2006.

ЈЕРИХОН, ЈЕРИХОН - збирка песама, 2006.

Јерихон, Јерихон


Садржај

1. Јерихон, Јерихон
2. Носталгични крејони
3. Титаник
4. Нијагарине порнографије
5. Плач хрисолита
6. Селективна ентропија
7. Бела поворка
8. Делавер
9. Поговор, Илија Бакић



Јерихон, Јерихон

фотон

вири из канделабра, проширена му свест
падоше челици моћи
пред квантом теорије сила
клецнуше архонти зноја и неухрањена
античка свиња
у храму искона, класни идоли
дрвене главе, шангајска свила
мирта и тамјан, крвави олтар
бубрези, јетра и слез
снопље отровних
гљива, ...
чемпреси, зурле, козе
лапис и мандарина
трагови гума, жаруље, уљасти
рејв бензина
плазма-екрани, рабљене роге
асфалти, софтвери, и доњи
веш
све то освојише варвари
с дивљим нискама апаурина
ал' неко посао обави пре њих

Крон не хаје за анахронизме
прераспоређују се дивљине
меса се тару, растежу артерије
котрљају очне јабучице...
буљуци многобројни, ...
влада рад

и песма, улицом крстари тихо, црни
аурига
обилази роксане
проучава уедер-рипорт
прогноза је јако лоша
наилази ледено доба
prudentia non kosher

куд одоше заборављени
ледождери
вунасти носорози,
понестало им пећина
завеј'о их снег
шуњач се збио у ладовину
определио се за кратки рез
стопало зарио у бусен
тело му лако
пала му глава, зури
наопако
у пренапучен свет

хеј, који ти је бар­код?
не умаче прст у боршч
жваће брезову кору
волшебни мирис воска
турио нос у мед
неће да филозофира док џогира
разгибава се инстинктивно
крстари алувијалним стазама
острашћеног генома
rūpa-kāya – област тела
проширена свест –
слобода виртуелног света
материца варвара

ал' неко невидљив је ту
био

неко је у дивљини свирао
џез

санкијот спознаје
музику сфера
чини се, све је чисто
билдује саркофаге
пун му је фрижидер
посипа брашно пред праг
а од урока, штити га бели лук


tuba mirus

познаваоци дописују истине
веслају супротно од Сциле
плове низ морске струје
у рујна јутра армагедона
прецизно ровито јаје
усисивач у клавиру
гудало без струне
вирус у синусу

алергични су на празнину

а затурили беочуг

обрезани и јајоглави
Нефилими нису ни били народ
а Енкиду није био човек
метастаза није врста
нису се смели сетити
да је точак котураст
у јеловој шуми
у плитким фјордовима
дугих отока
у мирису смоле
у кавезима улица

у долинама Поа
у наслагама Креде
тињају кадуље
а они плахи чантају
и притворно се гибају
мислима силовитих вулкана
и праћкама пуне торбуљке,
гигантомахије и волци
котрљају се низ падине
у трошне седефе
глечера

Џеронимо путује у дух
истегнули шије да протумаче
даждевњачке пеге
киша се слива низ масна
гнезда, а неми преци случајно
загазе у плитка умовања
черече медведе по урвинама
столица им тврда док
слепа црева варе
кљукане волвоксе
кремирани планктони испаравају
ружичасто

госте се и разговарају о
уникатним некрополама
у којима живе слатки мајушни
дечаци

стасавају им прамичци у шетњи
а лабудови пиље у раскош
јоргована

у она давна времена
кад паде Јерихон
планета је била равна плоча
а пупак је био центар света
прво су била неписана правила
а затим је наступила
моногамија

рашчупана стегна
ваљала су се по кречњацима
торнада су урлала
а грандиозна достигнућа
лебдела у вечним пећинама

тако је говорио велики злодух

о пролазним стварима
али тешка времена...
скакућу пропланцима

нису увек били сами
босоноги пастири
била је велика мржња између
дивова и мноштва

зато су ретардирани лезилеби
рецитовали громадама
схеме носталгија
цртицама поремећених смерова
жврцкали ред
гурабијастих мућкова
а онда су се краве лудилом
спасавале

радничка класа
у комбинезонима
титравих калодоната
распирује гранитне ватре
троугластих конфета
док се одмарају – уче
статистичке сликовнице
од Пирамида до Асуана:
њихових трудова дела

идеологија им се примила
као зељаста маховина
али понестало јој севера
накотила се виртуелна
деца, у левкаста уста
сипају крекове

и њихове брађевине
остаће необријане

слинаве величине увенуше
на термопилским плажама
све је унутарња борба
дијамантских глодаваца
али у стара обзорја
уткана су тамна
сноврења

хладна је зеница утекла
од зубаља
а брбљивко им не даде имена

неупамћени остадоше
праоци Минотаура
и змајевска јаја остадоше
без жуманаца
и Атланти потонуше
у неколико верзија
куване слезине просуше се
по живописним гудурама
мајстора-зидара

тајни утисци

у ружичастој крајности
постоје невидљиви следбеници
великих јабука
петељке им непрестане
крагне разгажене
у тунелима и хамамима
срозавају им се
лојави раздељци
окружени су
одјецима бехара
сузе им теку од некролога

и те зенице из којих
тамни кременови
буљооке девице
с презиром
одгоне тетовиране ратнике
у друге светове
у осветничке кланице
чувају мора и равнице од
њих

аристократе збуњени у
салонима чепркају
носеве
и срчу усољену херинг
створења из уклетих одаја
магловите зелени
накострешених профилакси
хране се клоновима
на тајним вечерама

дружине брину о својима

не буди окрутан

величанствени воајери гугучу
од среће, гнусне су им
вилице закржљале од
исповедања содомије
славе одлазак необрезаних
урокљиваца у кавкаску
вечност
далеко од пластова мамутских
балега

кожни гонгови одјекнуше
неиспаваним камењаром
вибрације светова
табани, фруле
отворише пут
ћутању

фосфорне амнезије спалише
саване

у свету металне естетике
краљ још увек живи
у песми окрутној
у пластичној приколици
пржи стејк

у хладу ружа
одмара се хромирани
блузмобил
у кожи бафала спава
плавичасти сан
дивље пузавице,
крадљивци злата јашу кроз
магле пасторала

љубав је њена остала
расплинута у мекоти
чађаве науснице…
само је један врисак осећа
у јези фотонског климакса.

у стварности чудовишног
аниса
зло тумачи племените
пупољке оргазмичких
растанака

у еху изгубљени демони

12. јун 2006.





носталгични крејони

чупава пустиња
сива каскада
сва врви од
филмских агрегата
отисци приштева
смрадови катаракта...

и тако седим
шаке ми мртве
песак ме одире
жуља ме око
један пиктограм
у паранирвани
маше ми перушком
ко Лаокоон

из окер крејона
миш скочимиш
увређен
рђаво схваћен
одлази низ риђе дине

о проклетства!
набоји звезда
о моје нагарављене риме!
и брзе руке
спрегнуте брзине
о дамари неуљудни!

ценим, ја ценим
генија
тужног маестра
нека се само
подаље склања
нек иде тамо у
ладовину
па нек му лобања
пластичне сисе
сања

јер сада идемо
у земље нетрпељиве
без плодних океана

сви елементи су ту
источнообалске
културе
ал' енесеј држи
ствар под контролом!
џаба смо ратовали
изгинули силни
мартири
а још се тамо вију
куле од карата
и кољу црвени
мундири

назад у пустињу
милу!
па каква да је
ипак је тамо слинављење
опростив грех
можда је пусто
и без гужвањца
али смо зато
сероња
сити

чекрци уместо мозга
раде
корисно шкрипућу
конци
све је у песме опевано
па и гованца
што гурају
скарабеји...
грађевина силна
ниче!

у епопеји овој
чудом се неким
из лужине разгрће
(једва се миче)
мој стари
храпави глас
ој! (чуј како
кличе)
ој! јој!
ал брзо у кострет
шмугне
зна шта му следи!

једеш ли дрека
уживаоче крње
месечине?
ево све неке
носталгије
читави каравани
преслицама
танке нити вију
уста да пресвуку

што из уста излази... еј!
ал они су ко
пудлови
издресирани да
крекећу над
кркачином
кучака
што побијене висе са
билборда
а онда се осврнем и
видим их како
нестају

тужни су им
гегови
док их растерујем
фламбираним гљивама
и смрадовима сулфонметана...
кога су они нашли да задиркују?
наука у служби поезије – еј!
има да цркну
ворхоловштине
и да оставе рибе...
нек шверцују своје
неоглодане свемирске
цитостатике

нек се развлаче
силиконска колена
булеваром филмских дива

оно што један пеликан
нахвата
три галеба не могу да
исклоњају!

рентген ми је
оставио
незаборавни мементо:
кад сломих се сав
помешале ми се слезина
и шљивовица
мутирао сам у
Керемпуха
јер нигдар ни било
да некак ни било...
све се то лепо види
на снимку
ех, што ми је то...
па и Буда је патио
од задриглих подочњака
јер је месецима зурио у
накинђурену слоницину
сурлицу

надрљао сам
од кућепазитељства
још су ми се
одметнули
идеолошки длачци
даљинске контроле
одлетеше све препелице
у Месопотамију

ни последњи пораз
ејлијена
није ме обесхрабрио
њему су сигурно
искркљали опело
очевици стругања
мртвих муџахедина
и њихових прљавих
сукања
са шавова
оних, тамо... догодовштина

ал' ништа није, бре
ко сирило
наших кобељања!

још
да запевам
па да ухватим маглу
међу оне дивље
бутине

и све тако
из промене у
промену
расположења
док ми се не врну
гласници
промуклих певачица
са вестима о
помирењу
коња и магараца
јеленака и балегара

ни дагеротипија
не би овде
успела
џаба ти мрачна
кутија
све је у крофнастој
перспективи:
мртва деца
а родитељи пијани
улицама се котрљају
ко кромпири

и ко да успостави поредак?
онај разглављени?
она чепуља?
онај што сиса галицу
а из ува му вири
чегртуша?
насраће се брабоњака
до угушења
а нога без ципелице
угазиће у пиринчана поља
макијавелиста...
е, моја безрука Клио
не би те ни
Кавафи опевао
као ја
а тек у ноћима...

брбуљомуди се
гле, сав ознојен
баритон у сецканом луку
(а у првом реду му
сисају лимун)
усне се стисле
ма, не могу да цикну
а он упорно надима
фрак
не, не, нећу се
одазвати том
апелу
па макар цркла Бијафра

све је некако
отромбољено
од лелујавих миража
до скакаваца у налету
па ни ове културне
чамотиње
од крокодилских хрскавица
не улазе ми у
нервозну руку
а да ми не крцне
зглоб
тамо негде
иза хвалоспевишта

ретко су се
Шарлемањке
либиле.
сад је све
летаргично
упропашћени су надеви
ложишта развеслана
расконзервисани пандрчци
неком је прсла
епрувета
а и романтика је
заоденула
кафтан од микрофибера

највише ми смета
што жонглер
не жонглује
крастачама
туга ме скрхала

ни мартовски зец
да протрчи
у журби за
биометријском ергелом
а толике паре бачене
на истраживање
ублажења
марсупиламског
истребљења

сви су аеродроми
због кремирања
затворени.
пуно ми је грло
керозина.
не разумем ту њихову
километражу
небески гњатови
заћућурили по
контејнерима
а овамо све је као
Џорџ благословио

ал нека
барем ће гаће
остати суве
их! ма не дâ ми мира
брига око
корпуленције
раставићу је као лутку
све до
ластиша
а кофер може и да
чека

распевао се ко
вогонски адмирал
сеје смрт на све
стране
а брадурина му се спојила с
грудима
опепељавиле му се уши од
јодловања
чује се чак овде
у заливу Отран

федери поиспадали из
душека
а флаша ми празна

тешка је депресија
што ме обузе

нисам се ни осврнуо
а крезуби хрт се
догега до
круништа
седе право у упљувак
жваће клип
вести се брзо шире
Бургундија је на
ивици слома
а Скандинавија
само што није

ко још да се диви
тој кафилеријској
масажи
кад ни туткало више
не смрди као некад?
тури вади, тури вади,
побише све недужне
овиснике о чоколади
вије им се дим из
чмара ко перце за
Диреров бакропис
затвор им у цреву
миришу на карамелу
све је то последица
какофреније

чврсто корача
(а кришом гута прозак)
гаћан
вуче уланчене штрајкбрехере
а висока резолуција га
шири по читавом
свету
ал све је то ђубре
о које ће се саплести
несрећни талибан
чуче по јаругама
и чекају
а онај се само кочопери
и тврди пазар

док не óдлете у ваздух
у Багдаду
где су му га спрчили
исти они што су га
подмићивали голим
наруквицама од
бундевиних семенки
ха! ха! ха!
е мило ми је било
кад се бетонска греда
сурвала
на надвожњак
од накурњака

иначе, опис
система изгледа
овако: све је жуто
људи нема
а котрљају се крепавци,
бојних отрова
још ту и тамо
међу омршавелим становницима
северних бара.
географија ишчекује
мапирања
а козорози
троше паре на
индијску порнографију
маса људи се гура
око поплављених докова
главе им ко зрнца
врло су неспокојни

није било овако весело
још од потапања
Титаника
а да је Хирошима била
на почетку рата
било би то крајем рата
ех, да је Јукјо постао цар...

овако, харају херикени
а дромедри се чешу о
брезе
нису се ни сурфери
офајдили
пошто су им
велике беле
остале неспаковане
а кофери пуни
фармаколошког спама

нагаравио бркове
па се слика за
магазин
а свемирски бродови му
паркирани у
деветом кругу
тамо се прже
капетани и корморани
а штефице кухају каву
Ајхману

никоме се удварати
нећу.
чарапе сам изуо
отребио вашке
па сад голицам
лепезасте мишиће
на дебелом трбуху
бифловане
Барбике

нису се ни зечице
смрзле кад је
наишао ударни
батаљон
грофова из
Лас Вегаса
мечке им се укоштачиле
с рисовима и утвама
па само цврчи шваргла
спакована у кондомизу

ми, наравно, свињетину
не једемо

али сам зато флашу
напунио
табачином

огрезо сам у
крајњи непокор.
извуко сам им се
испод самог
левка
док су сипали
артиљеријске корективе
а ракете им се
срозавале до
јастогових зглавака

и набио их на
мућак.

све док торнадо
није ударио по
Хамбургу
нико није веровао у
Сингуларност
а онда су
крмељци схватили
да је доберман
однео шалу
и да се из пустиње рађа
нова светска сила –
некрофила!

све су се оне
чигрице
разлетеле по
кауфхофима
па се хозне и
брезлетне
раскотрљале
куд и камо
дрхтуље и барбуни
се наватали на
аспираторе
загушили су кењаре
тромбони
чуло им се трештање
све до Урука и Ура

нису се ни Сибирци
боље провели
омлитавеле им саре
на гумењарама
а ирваси зањакали
од Амура до Чаре
никле им планине
у равници
од претеране употребе
вијагре,
навукли се на
електронску пошту...

напутовао се ко Синдбад
али му се чартер
насукô у Гштату –
носоња,
препекла му се
паприка
и укиселио
пундравац
па му перут попадала
по фотељама
белих слонова
а онда се пренеразио
и угазио у импичмент

на њега сам највише
волео да
шмркам.

еј, који су то
сомнабулисти били...

дали смо им све
најбоље
а они се ужегли
намазали трупине кајмаком
па слажу дупета
у гузореде
и срчу вермуте и
булове

треба им снага за
карфиолисање

ал залетео им се
шевролет у
стомак
па исповратили
помије по
ролексима

шорткатовао их
кад је било најлепше

лелекнули те-ве џинглови

уврнуо сам шију
док сам ишчачкавао
ситуацију

напред у антологије!
ви окамењени пси
чаршијске квадрофоније
провозајте своје
зимнице
баците крагне у
центрифугу
извитоперите
штикле

витрине се напуниле
киблама

пресели вам геџети

хеј пирамиде!
креснули су багери,
зелене воде Венеције
попиле барбитурате,
на роштиљу цврче
Кристови смотуљци
ја бих пола света
спаковао!
а не само
Манахату

побили сте китове
али нисте
вирусе
амебе се накотиле
у метроима
а у лавабоима
зелени скелети

а ми смо од ноћију
ткали своје
шпајзове
сакрили смо блага од
гмазова западних
пустара
а љубав смо заменили
за страст

тада сам отпао.

историја је постала
копиљача
све је притисло
црно уље
каљава баруштина
а мени су се кости
урахитичиле
јајници се накострешили
бронхиоле састругале
вене ми прсле
крв се згромуљила
и разбежала по
синусима

не, нема ту мрачних
тунела
ни шећерлемских
бордела,
куглагерима
јурцају
сурвајвалистичка
силовања
растегљиве чарапе
сеју слуз

моћ слива
компромисе.
картонска беда
и запаљене гуме...
кријумчаре детелинождере
љубе канибале
фараонски бродови
плове по крдољупцима
:све ја то схватам

све сам драмеж.
успављујем се у
пепео
у слом белокости
у шедрван изломљених
пакости
тигророгаши
жеђају за
склиским

кочопере ми се узенгије док
туширам гонгове

не би се они тако
прашњавили да нису
луди!
папски папци им
клепећу по
кевларима
латице бехара се
заглавиле у ноздрве
дувају плин из
марсовских долина

радују се риђим
жбуновима.

нису доказали теорему,
аксиоми се накотили
понапијале се катете
тангенте промашиле
додирне тачке
азимута
кругови се поквадратили
пи се уконкавило
ламбда раскречила
редунданца бљује нојево
перје
абакуси се накљукали
инфинитезималима

гумене жабе се подавиле
по кадама

експлодирао им
сумрак богова
расна мржња се
помешала с
родословима трилобита
геноми им укакали
чајну
ускиснуле шненокле
фетуси се закартали
с електричним
овцама

а онда је загњавио
монсун...

континенти се пољуљали

кљувнули су по
дрвењарама
челици се поперецили
поискакали итинерери
стровалили се акредитиви
митохондрије плазмирале
спидвеји се схрпили
озарио их дах
надсахарја

захучали ламенти

неће се силика овенчати
глечерима
црни белци
њиштати под
папајама Вијетнамки
стеоне капије
стењаће под графитима:
ритривери њушкају
побркана времена
амфиоксуса

перфекти задригли

вране ошацовале
сјај

бели прах

дух се умешао у
квргаве зидове

нашао сам истину
у стриповима:
подвила се под
туш
и акварел
зеницама мртвог
цртача

како падају закивци
младости
из облака стратокастера

ритам анимира
рапире

у рају се одмарају
носорози
шмрчу црвено блато
очи им ваде светице
кардиограми светлуцају
сви су мртви

каолин се љуспа

опет ми се слива низ олуке
неуромансија
скрајера
у крпама је страшило
на ђоновима мармелада
хацијенда се намрштила
заборавили су
на дистрибуцију
вуку их метлама по
словима

буквари су бели

демони су обрисали
заварене ћупове
ех како је то лако
пратити им
семплове

насамарене су звездице
отпале с крила
запетљале се пруге
амблеми с подвезица
укрстиле се путање
воајера
с орловима

ал ветар је сковао
план бе

раставио се град
од сплачине

поразмештале се пластике
под шифонима
лак на колима отпевао
Марсељезу
шкрипнуо умирући целулар

по космодрому разљућен
застењао накарминисани
Харон
отпала му кобилица
међупланетарног
егзидоса
уместо хидрогена
наждрљеко се луизијанског
бујона

остаће суви марсови
канали
неће њима врлудати
неуштројени нарвали
Валис Маринерису!
остаћеш и даље
фатаморгана
наклобучених
знојаваца

неће им се бела кожа
ругати сунчевим
мрљама
нити ће течни кристали
скапавати по
хидрогенским горама

вриште ћелије у комама

смрде подраменице
бубре окртавеле вене
тела се отискују у
неверице кишних олуја
тугују робови за
разбукталим котловима
локомотива.
све је клепет
и дрозд одлеће у
измаглицу

нека, нек жале
шаљивџије

понапијали се
климајући главама на
бубуљасте криптеје
док су их клали
секирама и кијачама
извуко се из њих трептај
дромбуља
и дим љуте крџе
суви прдеж
душе

шта би им заједио
Бодлер
до баш оне црве
и мракове
живописних сламова

и пас подвио реп

они што су барем
пловили храбро
одмерили су себе
мастиксом и тамјаном
и заорали по
Аполовој лиценци
од њих су страховали
краљеви

бацам песак из очију
на шниреве
пророка

њихови омени
жигошу животе
крајеви се уплели
у смене генерација
жаришта се котрљају
несхватљивим путањама
снови очврснуше
снови се осуше
браздама рокенрола
нико не виде да
пут ка звездама
савија леђа
бескичмењака

они ће кренути без
скелеџије

прошириће сој свој
вакуумом
заглавиће у црне џомбе
свемирских богаза

неће с њима путовати
лукавци и
маслинари

одгојени аполози
и лаковане кожураче
онемеће
кад овлашћени
преговарачи
ударе иглом у чир

све је то раздрагани
безимењак већ
видео

Бог једноставно није
хтео
да разговара

е, авај, цртали га они
по свом лику

појили сопствену браду

сад су клепнули
по хоризонту
дошепали до моје
пустиње
нисам прстом мрднуо
да им одглавим
ровере

ишчешкао сам перут
по њиховим мапама

како да знају
да су дошли
кад нису ни пошли

тамо вам је Вавилон
рекох
и зурим у штрокаве им
шофершајбне

еј, заденуше носеве за
сквошеве

ко Бредберијеви патуљци
упадоше у срчано
стање

зарад мноштва
одрекли се
генија

онда су се доскочице
шћућуриле у кожне
каишеве
козе се ритнуле
млеко се просуло
запела ми клепетуша за
јабучицу

затрештала је музика
суморним паркиралиштима
курбле се завртеле
свици завриштали
лименке се спрштиле
подригнули жиреви
помешале се осеке и
плиме

обезглављени клинови
обезначени гасоводи
млака цурка
хероина
брља у лаворима
жедна деца
крхутак огледала

чизма у играчкама
погазила
надмудривања

где ће се сусрести
гнев песника
и љубав намигуше
у празној шпиљи
или кокосовом гају

иза завесе
очедомориле се
слутње

сви су вапаји
одједном
штрцнули у слуз
сунђери се уврнули
неко их је све повез'о
у једну нит

сабио их у чемпресов
прут

хеј кадилаци
идите
прочачкајте маљаве
ауспуфе
охладиће вам се
краути у шифонијерима
бежите од гаража
у нехајне пивнице
извозајте се по
гриловима

све се распада од
прекомерне волтаже

смејем се у прашњаву
радкапну
испао ми златан
зуб
због леблебије

ометао сам ђавола:
скакавац се порадовао
уштипку
а дрипац дрпио
наду
дрво се провезло кроз
шегу

шестарољупци
скицирају акционарске
шешире
јутра се губе у
доручцима
ваљају се бриге у
презли
читају новине бубашинтери

зарозала се ногавица
махнуо сам риђобрадима
да клону
да рикну с јеленима
да очерупају ластавице
да зароне дуге
бродове
жабождери

отворила се нова фаза
дамара

коначно се и моја дина
скљокала

моји бивши господари
у црним шалварама
играју се огњеног
мача
кћерима им закасниле
менструације
вребају их супрематисти
из формалдехида
омлитавиле им
змије

опхрвала их брига

окаснео Нил

био је судар на путу за
Арарат

Бог је бол
суши је љут
камичак у ципели
зауставља караван

песници-декоратери
наденули им
пијетете
обрасли у бршљан
ородили се с
Кроном
полегали по пупољцима
зјапе по
фреквенцијама

вирблају сефиротима

чуче по крошњама
урликавци
хране кавкаске орлушине
смолом
содомишу ораснице
креозотишу
добровољце
разбеснели пламичци

римују сублимате

ни они што су сликали
краве нису
жвакали травке

али после њих је
догмизала пустиња

и они што су плодили
земљу
окером
нису филокалисали
ушкопљенике
дерали су звери
духовима

помодарили су
прашумама
у муфовима
комешали се с ороксима

посекоше храстове
истребише тетребе

ослободише ветрове

загрмеше револуције

ту смо сада у затишју
пандемија
слажемо цитате
по новим софама
руламо родстерима
крцкамо орахе
стонхенџским тиквама

сломио ми се крејон
остаде жута флека
уместо слепила
кварцни снег
закопрцан у слогу

ал где су бесови
ко заборави на њих

Абадона онлајн...?

ослушкује ли Азазел
СЕТИ?

све то што не видесте
оком Киклопа
има ли тежине
осим тишине

зибам се у пародији
мрешкају се хитини
смехови виличастог
сикофанта

Лотреамоне
надркани
распори флуорите
цревима пошкропи
палете
промешкољи се у лужини

родни трупци
косматих дивова
подврискују под лавинама

квазар је замуко
отворило се тројанско пиле

неравнотежа плеше
над амбисом

29. 05. 2006.




Титаник

припадао је времену.
Бог се мучио с њим
никако да разуме
његова тужна хитања;
и Афродита му је измицала
усред пене Корната
и вино га је чинило стоунд

са Виса је угледао небеску
планету, закривљено море
измаглицу стратосфере
и питоме галебове у
рукама утихнулог.
ламент се препречио
као стрвождер
што воли слатку утробу

умотао се у пешкир
и пушио хашиш
као цар Мохенџо Дара;
док су Исуса терали
узбрдицом, строго га је
гледао и немилосрдно
подупирао у духу.

али није га Бог напустио
као што кажу мишоједи
откровио се као Бол

Матсуо је боље знао
да води љубав с
муњама и жабама

а овде је небо пало
громови бију из валова
брод као жеравица
тоне у ноћ

у стиховима борова
опојни терпентин
надјачава људскост

вечност се сакрила у зуј
инсеката

12. јун 2006.



Нијагарине порнографије

славе нас небеса јер смо
натоварили дебела меса
на карлице крилоножаца

кад су штрцали млазеви
низ литице Чомонлунгмеа
веселио се Пан

заљубио се у фетиш цар
џамахирије, напунио фес
уштипцима

одр'о се од шушкања
напујдани перогмаз
:черупнуо хризантеме

размахнула локницама вила
олизала запешћа јунаку
грицнула му вену

богови су завидни залудним
шармерима, дрогирани
деколтеи их запахњују

изненада се стискају мишице
у водопадима Нијагаре
то знојеви бубре од пржења
хормона; грчеви и несвестица
певуше уздрхталим телом,
девојчице и дечаци маскирани
трепетљикама шимшира
распростиру се по огледалима;
плахе бујице маме гузовима,
обријаним главицама
љубичастих плажа

24. јун 2006.



Плач хрисолита

предивно, прелепо ткиванце
располућено, но, није ли
мало катарактично?
ал' да л' in vitro
постоји грушак супстрата
алкимијског албеда?
те, како ли у мозгу настане формула
индивидуализационог флукса
синапсичке катализе
мегаломана?
каква је процедура
одмазивања мармеладе
или одваљавања таласа?
и како да делове сатена прошијеш
окрајцима штраса?
не, одмах би процурели
катетери бионичких
антропозоа;
сипали тинктуре у огромне
напрсле трактове
између Гатаке и острва Самоа.
у мистици псионичких параноја...

ал' тамо где је све празно
радозналост се скрива од
врцкавих хрисолита.



Селективна ентропија

1.
има ли живота у салати
осим црва
а има ли разума у животу
осим у кромпиру

а може ли кап ћелавца
да стане у мисао жутокосе
или да се лампионима обухвати
уврнута природа ладолежа
или да човек схвати
рат периодних елемената
угљеника и силицијума

и да ли се Дајсонова сфера
шири ван или унутар
неког сунца

и да ли је кретање фотона
изван или унутар слободног
простора Пекменове лобање

не би се синтетички ешелони
штеловали по звезданим мапама
да није ваздушних џепова
у кичмама ортодокса

у лавиринту питања
не сналазе се кочоперници
подешавају одговоре мастиљавим
крејонима, лижу пудер

и тако остадоше сами
пацови с фитиљима
уместо репова

на врху игле као анђели

2.
у врелини страсти
копрцају се светлећа неба
медени колачићи нарастају у
сновима, у стерилним
картотекама роје се мали
наследници

као галебови, надмећу се
црне шаре неакустике
у ватреним млиновима
селективне механике

магла опстаје у аурама
ириса, неразумљиви крици
и шапат, има ли живота у градовима
ласта, има ли интелигенције у
разбарушеним сиренама
јутарњих мóра

хоће ли пасти с неба
дегенерисани адути
еволуције
у облаку пргавих фламинга

20. јун 2006



Бела поворка

у џунгли Амазоније
или под калдрмама Сирије
у Заволговљу или хунском
паклу:
питоме звери сричу литаније
лажни мрци улаштених кринки
скакутави Кромањонци
лакирани Инуити
Англи у крампонкама
милују лобање давалаца
истребљених праотаца
из бушманских каљуга

преријама до савана
својим дугим животима
цртају путеве Римљанима

ветрићима 'ладе попаре
сакатих баба
пузавци моле за мрвице
мартира, дроњке, смоле
стубове срама

у травама Трансилваније
леже склупчани тапири
гатаре бишту мраве

још даље тамо, на рогу
Гондване, копали су окере
скретничари душа

пали су ничице пред
узхукталом надом
на низ каменова, снопља,
на златне барикаде

њихове очи зуре у пламичке
зоре

јесу ли нешто заборавили, обузети
собом? тигрове канџе
латице лимуна
сирове коре кинина?
терају козе у провалије
да земљу напоје вином

свирају у окарине
црни магови опсидијанских
урвина; снови помешани у хладу
црних јама, душе
у ватрама змијских отрова

пре војски и пре бола
у топлим мајкама
навикли се на аспарагусе,
на издрндане рукаве

велике реке преплавиле су
жиреве, крда се посула
прашином, крпељи се
назобали брусница

док иде поворка бела
пепељастим њивама
смишља зигурате и луке,
богове тера звончићима у
плавичасте измаглице
небеских океана

28. јун 2006.



Делавер

1.
драги гавранови шепуре се
по тешким лијанама
Делаверске џунгле

племе убојица саставља
кринове и брзибоде
у опасне асемблаже
вировитих дубина националних
магистрала; разваљени
кадилаци смрде гумама
и мрљама и оружја сјаје
утробама свинутих цеви
:гнев је уобличио
вијуге главног јунака,
Морга, мамутског господара

међ хуљама и међ ђавлима
ватрених кринки и пурпурних
одашиљача, сред топографија
пиритских стена и рђавих
локализама, у подножјима
ураганских пустиња и
мочварских вејавица,

Морг, заслепљен мржњом
патриотâ, успоставља поредак
зевалица, у пољима ражи,
на отпадима риђих свлакова

смакнути ветробрани
клате се под стопалима
ветра и гладних, страшљивих
глодара, неонске ствари
шиште изненада у
белим ноћима плашљивих
вукодлака

док Морг шиба скорелим
репом гила-чудовишта
лица болесних клонова-играчака,
воњају дизентерије и
електронске акупунктуре
побијених братских десничара

њихове шиљате капе
попадале по стратишту,
а бела крв усирена у бљузгама
по рупицама лица
и ленте с натписима...

Морг-леукоцид милује погледом
црне птице пост-трауматичног
преображаја повампирених Делаверљана

у градовима Морг сусреће
делимично поседнуте организме
Ридике – сензуалне вештице из
доранских лабораторија Леукополиса

њене траке лепршају хлорским
варијацијама рип-клип мелодија
истарских складатеља,
зрна рогача котрљају се низ
бедра алуминијума,
падају у драчасте наборе
чојаних хаља

вертилети журе
натоварени илузо-цветовима
поливинилских равница
источне Пенсилваније
а Морг застаје опијен
нектарима

он слуша језик јецоманије
срицање слогова и трептаје
графова хадске полифоније,
у његове струје увлаче се
нежне слутње,
бритки бакарни кошмари,
излива се из њега бујица
наговештаја покоља,
рад мишица добује
слепоочницама,
из дубоких шупљина проваљују
млазеви назала

љутит је Морг у сутон
док искидани праменови сунца
жаре линију хоризонта,
шкљоцају двери небеских одаја
над рушевинама Новог Орлеана,
слани пескови полегли по
верандама,
споро се њишу поља алгастих
обода океана

у митска времена био је Пас
господар ослобођених душа,
кроз брда жутих листова
јурио је дрхтај зимског даха,
пред зору се будиле птице
слепе, окићене хујом водопада,
тада је Морг у крајичцима сна
крочио бистрим стазама
ињастог јутра...

тамо где погледи виде иза брда
Морг је шибао страшила агрикола,
газио леје
патлиџана; опишавао ћерпич
воловских штала; кичме
јесетри мрвио у ступама и
плуговима драо коже
шугавих мурина; палио мостове и
камаре, солио бунаре

а сада, Ридика пева из тмине
мрког сина сјаја

Морг, неумрли, у
слинама сперме земљом
ватру затрпава

ридају преживели евнуси
над тужном судбином чађавих
вентилација, паклене справе
посејане у доба дивљих
демократа, препуне опруга
и слатких сокова, шаљиве смрти из
коситарских шкатлица,
морлочке теревенке над телима
псеудошакала


2.
свирач на тестери
ремети шклопотави мук
ваздушних коридора
и Морг полази у правцу
веселог звука; хиљаде свитаца
пршти пред њим,
роје се око млака шафранских
излучевина

ту, на трошним темељима
валобрана, повијен свира
Кенонбол – распрскава сакс
у безброј струна; бог ласера
крвари бичевима мрака,
траговима олује, смрсканих
кортекса, кроз језгра малигне
синапсе, кртим пршљеновима
и мртвим органима, где плазма
сукља бљештавим колотецима

у маглама Новог Орлеана
скривен од муклих вермута
и надутих варана

Бог ступа у сили
и пали кандила
златооких сопрана

Земља, излизана
тог судњег дана,
искрсава као рана,
ивер у ирису,
менует у метроному
Лудвига вана,
искрсава радост из бола
и у огњу шкргут плача


3.
када је човек у црвеном
рио казамате
перима и кичицама
нису се у њима нашли
доколичари из белих
каравана; а када су вулкани
апалачки изровали своје бразде,
испливали су из магме
надничари
у кожама и сумпорима,
развалили бакелите
и матрице:
Мајка је избљувала отрове,
пљуснула по губицама
рајске стрводере
њихове историје расула по
молу, међ јахтама и тениским
лоптицама прошетали
Калигуле и Рокфори,
тиранија се пољубила с
креветашима – ђубриоцима
светог тла дискократије

тасилијске краве и еротоманије
извириле су из окованих
шкриња; осмуђене Венере,
преживеле из доба ћелавих
богоносаца, скврчиле се
у ватрама кенозоика:
застареше атласи
новог поретка, иструлише
биометрије у маглама
нових мора

међ тимпанима, јуришао је
Морг, пијан од питијског
сватовања; међ Тернерима и
Фрагонарима, плесао је с
Корама, газио их крутим
гојзерицама, одлагао у
гареж јавних писоара

када се Ридика пробила из
хесиодских одаја
заблистала је лековита нада,
пала на свест завеса
виридијанских аура,
из тракастих аутомата
залупала су срца антропоморфних
фалсификата

видео је Морг да је драма
постала фобофобска забава


4.
забављајте се
љубитељи лепоте
праћакајте се безбрижни у
недрима оркана
шта су ригања Кракатау
небески камичци
сурвани у планете
електрични монсуни
у провалији Арктика

благи пулсеви информатике
носе вас кроз прашуме
катаклизме
љубе вас фанови окачене по
зидовима матрикса
тамо где сунца пропадају
над црним јамама –
квантним крилима, невидљивим
зрачењима

само шкољке умиру
њихова меса, бисери, муљ
енергије опстају у трансверзалама,
сиве магле у очима
смрти у знојавим порама


5.
иза свега,
Морг у раљама
у плими ужаса
што из кљунова џивџана
рије по тироидама
растворена у зле нијансе
злочина, издајства
у опака мировања

из крвавог срца је штићеник
наказа и љубавника
испевао степеништа
ходочасника –
црвене одаје, чаробна острва;
лакше је стићи до дна
него до висина
згазити змије, убити брата

у лудило је пао Лир
у понижење Кир
у мегаломанију...

посматра Морг све у одлажењу
буку у титрајима светлаца
бол света у утроби приповедача
крик Месијиног издисаја



Илија Бакић

КАДА ЈЕ ПОЧЕО КРАЈ СВЕТА?

Једна од традиција која прати крајеве векова и миленијума Западног света, коме, хтели-не хтели, нажалост, припадамо, јесте и интензивирање предвиђања, пророчанстава или, најблаже, спекулација о могућој пропасти света. Истина, тема смака света на овај или онај начин, спада у стандардно занимљиве теме за жарка лета и дуге зиме али, некако, најбоље пролази око већих промена у календарима. Као да та пребацивања са нпр. 1899. на 1900-ту или 1999. на 2000-ту годину имају неки додатни мистички набој који привлачи, као громобран, муње свеопште пропасти. Медији који су датом тренутку доступни пуне се фаталним садржајима и, наравно, боље продају. Јер, пропаст света је велики бизнис, свидело се то некоме или не.
Пропаст света је и велика мода, свидело се то некоме или не.
А како то с медијима и људима бива, пре или касније, засите се неке теме, ма како она битна била, и оду да траже друге. Пропаст света остаје да чами у фијокама уредника, главама научника и загрижених фанатика и оних најређих од свих – песника.
Слободан Шкеровић један је од песника који не заборављају, који одбијају да забораве усуде.
Али, он није нежни поета згрожен над немилом судбом, забринут за крхки људски род, пун разумевања и сажаљења.
Зашто би био такав?
Јер, може ли нежност спречити пропаст света?
Има ли оправдања за беспризорне игре похлепе и суровости оних кои су моћни, силни и немилосрдни?
Има ли оправдања за непрестано потенцирану негативну селекцију која се спроводи у друштвима?
То што је 'социјални дарвинизам' званично проглашаван за лошу теорију не значи да не постоји и функционише. Можда је тешко да признамо да око нас успевају снагатори и полтрони, убице и преваранти. Можда је тешко да откријемо сами себи да су идеали истине, алтруизма, добробити свих били и остали само пуке пароле које ретко ко уме и жели да разуме. Можда је мучно погледати ТВ екран, док тамо парадирају политичари и бизнисмени, генерали и душебрижници, и упитати се: да ли је ово врхунац еволуције? Зар ово?
Но, без обзира на то ко и зашто затвара очи, факти остају факти и раде оно што раде а то је управо срљање ка пропасти света.
Зато Шкеровић сме да буде љут, да буде циничан, да се спрда са великим истинама и великим људима. Нико и ништа није тако велико да се не сме ставити под знак питања. Зашто би се било коме веровало на реч? Речи и обећања јефтини су као и меци у пушкама 'на готовс'. Могу бити испаљени и усмртити некога. Кад су већ у цеви лакше је да излете него да остану у њој.
Ако оне који нам о глави раде не може спречити да раде то што раде, песник им се сме барем ругати, церити, сме, како рече Вијон, 'пљувати на њихове гробове'.
Јер после 'опште историје бешчашћа' следи нам општи помор у коме ће најпре страдати масе које су одавно сведене на потрошне хрпе меса.
Док не стигне тај трен ваља се, макар, ослободити илузија, отворити очи и сагледати све те дежурне усрећитеље народа у целини њихових креатура.
Ваља се церити. Јер, то јесте онај 'смех под вешалима' али они који намичу омчу неће јој побећи. Истина, њихов ред ће доћи касније али ће доћи.
Шкеровић шкргуће зубима, шамара сликама и речима, плеше по главама и нервима, громко извикује своје стихове и шаље их читаоцима.
Каже: не будите слепи код очију, смак света је одавно почео, то што такву вест нисте прочитали, видели или чули значи да вас/нас и даље лажу, да купују време и 'социјални мир'. Али, тамо, на хоризонту, већ се навлаче облаци отрова људског и долазе нам. Све су ближи. Зар ћете/ћемо се томе дивити као правом кич заласку сунца који засењује очи испраних мозгова?
Када је почела пропаст света?
У трену стварања? Када је бољег од себе победио човеколики убица?
У свим оним малим, јадним лажима и преварама које су пратиле генерације и генерације?
У свим одбијањима да се помогне, пружи рука помоћи и разумевања?
Чини се да и бездно људских опачина и гнусоба има дно и да оне тек што се нису прелиле и потопиле, раскидале, сломиле све око себе. У коначном хаосу и ужасу нестаће сва цивилизацијска упоришта и лажи. Кроз безобличне наносе технологија и култура витлаће ветрови. Онда ће стићи нови господар светова и мамута и његова ће бити последња за нас и прва за оне који долазе. За наследнике уништеног света.