Јабука у паклу
Бог рече: „Једите од овог дрвета и просветлићете се.“
И они једоше. А онда Бог рече: „Сад сте заражени неизлечивом болести.“
„Али, нама је лепо,“ одговорише они.
„Да,“ каза Бог. „Тако сам и мислио...“ Окрете се и напусти Пакао.
Људи се намножише. Пакао поста тесан. Убијаше се међусобно.
Постајало је све топлије.
„Бог је крив,“ викали су. „Он нам је рекао да једемо од дрвета знања!“
Само један међу њима је знао да то није истина.
Али, он није имао ноге и руке, а језик му је био рачваст.
„Ја с тим немам ништа,“ мислио је.
Набедише га да је божји син.
„Нека Бог пати!“ узвикивали су и ударали по змији мачетама.
Бог је гледао. Није патио.
„Нема лека од глупости,“ рече Луцифер.
Бог и он су се ретко сретали. Луцифер је покушавао да испровоцира Бога да му ода тајну излечења од просветљености. Хтео је да помогне заслепљеним бићима.
„Онда би постали као ми,“ одвраћао га је Бог.
„Па нека,“ наваљивао је Луцифер.
„Иди и реци им шта ће изгубити уколико се излече,“ предложио му је Бог.
Луцифер, радостан, оде међу људе. Поче да проповеда.
Указивао је на њихове лоше особине и подучавао их како да их се отарасе.
Замрзеше га због тога. „Ти хоћеш да нам одузмеш и ово мало што имамо!“ викали су на њега.
Тукли су га, пљували, омаловажавали, клеветали.
„Све је то због болести,“ мислио је Луцифер.
Отишао је до дрвета просветљења и појео његов плод. Постао је као они.
На крају, Богу досади...
„Пружићу им прилику,“ рече сам себи.
Одабра згодну девојку и учини да затрудни. После одређеног времена, она роди близанце, дечака и девојчицу. Обоје су били мутанти, али то нико није приметио.
Био је обичај да свако дете мора да једе плода од дрвета просветљења. За сваки случај, да се нико не би истакао и разликовао од других по квалитетнијим особинама.
Кад напунише четири године, мајка одведе Јону и Јони у воћњак и даде им да једу плода од реченог дрвета. Они поједоше и, мало после, повратише. Па добро, јели су, форма је задовољена.
Уф, мислио је Бог, док се ова мутација рашири, проћи ће милион година...
После милион година, наравно, једини преживели болесник у Паклу беше Луцифер. Упркос болести, био је бесмртан и све време је патио, гледајући како се људски род полако опоравља од проклетства просветљености које га је задесило на тако глуп начин. Али, Луцифер је био тврд орах. Ни једног тренутка није зажалио што се намерно разболео.
Многи људи већ беху отишли у друге области свемира, далеко од Пакла.
„Проклетство,“ мислио је Луцифер, „Остаћу сам!“
Тада сиђе Бог у Пакао и рече Луциферу: „А, видиш, тако ти је то!“
Луцифер га је гледао запањен.
„Ја седим тамо горе усамљен милион година, а теби већ и од саме помисли на самоћу припаде мука!“ објасни Бог.
„Па кад си луд!“ одврати Луцифер.
„Хоћеш ли да те излечим?“ упита Бог.
„Зар можеш?“ оклевајући упита Луцифер.
„Па то је једноставно,“ рече Бог и уби га.
У области изван времена и простора патње нема.
Та је област свакоме надохват.
Али, болест је таква...
Posts
