Sunday, January 31, 2010

КОФЕР 3 (други наставак)



Јабука у паклу


Бог рече: „Једите од овог дрвета и просветлићете се.“

И они једоше. А онда Бог рече: „Сад сте заражени неизлечивом болести.“

Али, нама је лепо,“ одговорише они.

Да,“ каза Бог. „Тако сам и мислио...“ Окрете се и напусти Пакао.

Људи се намножише. Пакао поста тесан. Убијаше се међусобно.

Постајало је све топлије.

Бог је крив,“ викали су. „Он нам је рекао да једемо од дрвета знања!“

Само један међу њима је знао да то није истина.

Али, он није имао ноге и руке, а језик му је био рачваст.

Ја с тим немам ништа,“ мислио је.

Набедише га да је божји син.

Нека Бог пати!“ узвикивали су и ударали по змији мачетама.

Бог је гледао. Није патио.

Нема лека од глупости,“ рече Луцифер.

Бог и он су се ретко сретали. Луцифер је покушавао да испровоцира Бога да му ода тајну излечења од просветљености. Хтео је да помогне заслепљеним бићима.

Онда би постали као ми,“ одвраћао га је Бог.

Па нека,“ наваљивао је Луцифер.

Иди и реци им шта ће изгубити уколико се излече,“ предложио му је Бог.

Луцифер, радостан, оде међу људе. Поче да проповеда.

Указивао је на њихове лоше особине и подучавао их како да их се отарасе.

Замрзеше га због тога. „Ти хоћеш да нам одузмеш и ово мало што имамо!“ викали су на њега.

Тукли су га, пљували, омаловажавали, клеветали.

Све је то због болести,“ мислио је Луцифер.

Отишао је до дрвета просветљења и појео његов плод. Постао је као они.

На крају, Богу досади...

Пружићу им прилику,“ рече сам себи.

Одабра згодну девојку и учини да затрудни. После одређеног времена, она роди близанце, дечака и девојчицу. Обоје су били мутанти, али то нико није приметио.

Био је обичај да свако дете мора да једе плода од дрвета просветљења. За сваки случај, да се нико не би истакао и разликовао од других по квалитетнијим особинама.

Кад напунише четири године, мајка одведе Јону и Јони у воћњак и даде им да једу плода од реченог дрвета. Они поједоше и, мало после, повратише. Па добро, јели су, форма је задовољена.

Уф, мислио је Бог, док се ова мутација рашири, проћи ће милион година...

После милион година, наравно, једини преживели болесник у Паклу беше Луцифер. Упркос болести, био је бесмртан и све време је патио, гледајући како се људски род полако опоравља од проклетства просветљености које га је задесило на тако глуп начин. Али, Луцифер је био тврд орах. Ни једног тренутка није зажалио што се намерно разболео.

Многи људи већ беху отишли у друге области свемира, далеко од Пакла.

Проклетство,“ мислио је Луцифер, „Остаћу сам!“

Тада сиђе Бог у Пакао и рече Луциферу: „А, видиш, тако ти је то!“

Луцифер га је гледао запањен.

Ја седим тамо горе усамљен милион година, а теби већ и од саме помисли на самоћу припаде мука!“ објасни Бог.

Па кад си луд!“ одврати Луцифер.

Хоћеш ли да те излечим?“ упита Бог.

Зар можеш?“ оклевајући упита Луцифер.

Па то је једноставно,“ рече Бог и уби га.

У области изван времена и простора патње нема.

Та је област свакоме надохват.

Али, болест је таква...


(наставиће се)

КОФЕР 3 (први наставак)



ТРЕЋИ ДЕО


БОЗОНИ И НАМЋОРАСТИ ОРГОНИ



Аутистичко рекомпоновање


Касније је модел К-10+Ћ добио варијанту „А“ (као аутизам). Ова варијанта је, такође, ућуткивала жртве, али оне нису истом умирале. Управо овај обрт је омогућио стварање класе „људи-духова“ који ће у једном тренутку остати последња конкретна артикулација људског рода.

Опасност Смрт је тражио од вируса да учине овај уступак и омогуће симулацију како би људски род могао да, из већ превазиђене перспективе, сагледа догађаје за време, одмах и после, свог потпуног „Ућуткивања“.

Што се плазмичких туђинки тиче, о њима – касније.

Прво о чиграстим-дервишима.



Земља-Носталгија


Ходам и плачем. Тешка камера ме ритмички удара по боку. Само је један сунцобран на плажи раширен, иако је небо мутно, а сунце ниско изнад обзорја. Поглед обухвата море, бори се с измаглицом, лучи сузе. Осећање је ту, а нема ничег што бих могао да означим као његов непосредни узрок. Усмерим се према сунцобрану. Сад још не видим, има ли кога под њим. Чује се музика, свира радио.

Човек испод сунцобрана је заспао. Шешир преко лица. Рука се одмара на флаши покрај лигенштула.

Испробавам нови чип.

Камера усисава човека у своју тамну комору и позиционира га у мене.

Окренем се према граду. Подесим објектив.

Ништа не видим.

Плачем.


(наставиће се)

Saturday, January 30, 2010

КОФЕР 2 (тридесет девети наставак)

7.


Аријаднина нит


Набасао сам на нит, али на Аријадну – не!

Да је једна нит, него је мрежа. Да ствар буде још гора, чворови су спојени тако што су интерполирани. Значи – преклапају се, па је кретање од једног до другог тренутно. Међутим, недостаје оно на шта смо навикли – разликовање по месту и времену. То скраћује путовање на 0 секунди, али и лишава задовољства путовања... Но, не бисмо да се жалимо...

Сувенире ћемо добавити, на сасвим неуобичајени начин.

Враћам се у ресторан, Азиза и Карл су још увек тамо. Подижу упитно главе према мени.

Скокнуо сам мало у мртваце,“ кажем.

Ако може у мртве, може и у живе,“ каже Карл.

Сигурно, сигурно.

Но, питање је „ко“,“ додајем.

Па, одговор је ту негде – у мраку. Знам. Зна и он.

Ћутаћемо.

А то „ко“ је у свему, него, треба нам времена да то схватимо. А тада, већ, све ће бити промењено.

Или пропало,“ рекао би „не-ко“.

Нанитоиди још нису освешћени, али вируси се одлично сналазе с њима...

У митохондрије још не дирају, ал кад у њих „цапну“...

Вирус К-10+, с адаптираним меморијским модулом, веома је омиљен код нас-вируса. Ради се на повећању капацитета...

Ћорави Бил, чији је „апстракт“ у „црној кутији“, свестан је опасности која прети од вируса. Покушава да ступи у контакт с апстрахованим Г. Истовремено, Г је обузет жељом да се поново роди, али рађају се само његови клонови, с чим он, наравно, није задовољан. Но, појам „задовољства“ у апстрактној егзистенцији нема своју конкретизацију...

Ћ. Б. не може да ступи у контакт с Г, иако је свестан његовог присуства. Преклопљени су, како и ваља, али „црна материја“ има ту незгодну особину да није интерактивна.

Тако барем сматрају они – скоро-генији.

Модул „ћутања“ у варијанти К-10+Ћ, званој још и „ућуткивач“ и/или још „усисивач“, успешно је активиран. Шта он чини? Ућуткује...

Када се активира као вирус, прво што чини је да ућутка жртву, а затим она, савршено ућуткана, умире. Ућуткана је тако што је читав агрегат свести о себи „усисан“ у меморијски модул (его-модул) К-10+Ћ. Онај део ега, познатији као „ид“, а чији је извор активности органске (митохондријске) природе, „цапне“ се и допуни батерије. Каснији модели (К-17) добиће и плазмички сифон, али ту је већ и крај приче... За сада, плазмичке туђинке још увек нису интегрисане у овај пројекат нас-вируса.

Опасност Смрт пре свега занима алтернативно превођење ућуталих мумија у сингуларну област. А ми-вируси и туђинке-незнанке, просто покушавају да с њим одрже корак и синхронизују се међусобно.

Због тога што је О. С. предиспониран за кретање у области Еона...

Како је предиспониран?

Па, тако што је Еонац...


(наставиће се)

КОФЕР 2 (тридесет осми наставак)

6.

У сумрачној зони, у којој муње замењују Сунце, а природне циклусе стробоскоп и бубњар у трансу.

Голо тело се зноји. Пева.

Игра је та у којој граница не постоји. Али, субјект нема снаге да вечно игра...

Одабери мит који ти се највише допада. То је све што стварно можеш да учиниш.

Али имај на уму – у својој смрти, тек, додирнућеш судбину.

А опет, решења која се нуде, обухватају – дојење (нарочито) – вучица која доји близанце, Изис доји Хоруса (и њена хришћанска копија)... па извори, увори, пупак света... Сунце, велика средишна галактичка црна рупа – Sagittarius A.

Или, мит о Великој експлозији свемира...

Па мит о „подсвесном“.

Нирвана.

Постоје, наравно, и авантуристички митови, Индијана Џонс, Челични генерал...

Разиграни Шива.

Месечина...

Новац...

Домовина...


(наставиће се)

Friday, January 29, 2010

КОФЕР 2 (тридесет седми наставак)


3.

Излазим из лифта. Цигани су испред мене, тек што су кренули. Мало се штрецну, кад зачују кораке иза себе.

Већ си се вратио,“ то није питање.

Био сам у мртвима,“ кажем.

Померају очи, уплашили се.

Не могу да вам причам. Сувише је исцепкано. То су болни утисци. А и збуњен сам.“

Као у коми?“ пита она.

Ваљда.“

Немам појма... Кома?

Ниси се уплашио?“ пита он.

Кад си мртав не можеш да се плашиш, ни да мислиш. Само знаш да се нешто дешава.“

Како сад ниси мртав?“

Нисам ни био. Рекао сам, био сам у мртвима.“

Слушајте,“ наставим. „Не знам колико знате и шта сте доживели, али овај лифт, Хоризонт 2, и још нека места овде у торњу, као и ветар... нису...“ Недостају ми речи.

Јел мислиш да је лоше?“ он.

Не. Али је критично. Не треба паничити.“

Шта да кажемо нашима? Да бегамо?“

Немојте да губите контакт.“

Боље је да знамо,“ она.

Ствари нису логичне,“ кажем као за себе.

Нису,“ она.

Сад је време да се буде нелогичан,“ закључим.

Ћуте.



4.

Администраторка зури у празну шољу од кафе. Рука у лакту јој се повремено трзне. Као да је неодлучна, нешто је гони да се покрене, али чврсто је засела. Зури.

У ствари, хвата је паника. Дефетизам. Баш оно што највише мрзи – али тако је смирена, и органски јој не смета. Некако је успорила, нагло! Једино се мисли трзају, и рука, прсти заиграју.

Нема врућицу. Нема грип. Мада, могуће је да је ипак некакав – вирус...

Како да иначе објасни...

Лоше вести. Једна за другом. Толико лоших вести. Мора да је подсвесно обузео дефетизам. То ће проћи, мисли грозничавао, али глава јој се спушта. Капци склапају. Жедна је.

Шоља је празна.

Које лоше вести?

Све ће стати... Све.



5.


Меланхолија


Увек сам презирао оне који више воле да им други скувају јело, него да то сами учине. Увек.

Разуме се, ја сам лицемер.

Исувише ретко кувам да бих имао чиме да се хвалим.

Свеједно, презир је ту. Вероватно због тога што волим да се тако осећам.

Презриво.

Тако се и десило да сам одбио испружену руку туђинки-незнанки да ствар разрешим на њихов, бескрајно топли, начин.

Имао сам другачију намеру.

Хтео сам да видим мучење. Грцање. Распадање. Да се хладнокрвно шетам усред представе – а већ сам знао, био потпуно уверен, да то јесте представа и – само то. Са све болом. И...

Неверицом.

Уображен, тврдоглав, својеглав, потпуно утонуо у веру у сопствену способност да, овако или онако, догурам до краја. При томе, прилично неефикасан и спор – ово друго, то је вероватно и гарантовало да ћу закаснити и на последњи воз – али, баш због тога, представу нећу пропустити. А можда, само – можда, извучем и кеца из рукава.

Дакле, понос, који ће бити неумитно згажен, јер га се другачије нисам могао, јер нисам ни желео, отарасити.

Јесте, представа ће обухватити и мене. И, већ ми шкрипе зуби од злобе, радости и избезумљености. Али, тако мора бити.

Док својим очима не видим оно што тек слутим, нећу искусити мир.

Наравно, овакво расположење ће ме брзо проћи. То је напад.

Има још мало времена.

Даћу себи још мало времена.

Каква уображеност! Али не, просто – немоћ.

Мене је додирнуо мрак. Мракови, заправо...

Знам да би други пожурили. Јер, све ће им се открити одједном. Пих!

Одједном!

Па, кад би то могло тако, онда...

Бесмислица.

Нека и може, ја то нећу.

Црте су повучене одавно. Ја видим своју – она је црна. Тако је, ја „видим“ црно!


(наставиће се)

Thursday, January 28, 2010

КОФЕР 2 (тридесет шести наставак)

2.


Јека око његових костију...

Томас Диш


Јесмо Цигани!“

Гласови одјекују.

Гласови су чврста материја која одјекује. Камен, метал, говоре. Затрепере и вртлог ме повуче. Прођем кроз мисао Карла Пита. Таласи се претичу, сливају, трзају. Склопови таласа различитих дужина удружују се у телесна бића.

Немоћ у односу на свет. То ћеш схватити једног дана, ускоро. Свет одлази, а ти се суочаваш са собом. Одлази, а вакуум те одваја од костију. Месо одлази, вода одлази, и кости – одлазе. То је болно, а онда и бол одлази. И ти си сада без ичега.

Мрак.

А туђинке-незнанице су топле. Свеопште топле.

Загрле те у материци и не дају да изађеш.

И ускоро ће свет похрлити у материцу.

Схватање дође и оде, мораш да знаш. Ако бленеш, ствари полако мењају смисао.

Куд води овај лифт, зависи од одлуке. Висим у њему, заустављен. Овде су црне нити, сплетови, црне кутије. Заспем, уморан...

Поквари ми расположење, ружин цвет. Беху пупољци, цвет их поквари.

Будим се. У очима је магла. Нешто ме једе. Изнутра. Борба је. Пржи бол у темену. Хладна плима се шири, али бол опстаје. Руке су приковане. И ноге. Бука, квоцање. Смирим се изненада. Слика се бистри. Гледам. Слушам. Крећем се. На тренутак, видим одраз у стаклу. Јабучице су укочене. Плафон. Кораци. Не могу да зажмурим. Светлост боли. Подижу тело. Вуку га. Бацају. Преврћем се. Стропоштавам. Стењем.

Похрли, ускомеша се, заструји. Улива се у врућу пару. Пржи, цврчи, пара се рађа из додира. Обасјава се свест, оживљава, осећа. Хоћу да дишем. Још сам ту. Шта се десило? Зашто сам... Зашто је... Како... Зашто... Како... Зашто... Како...

Ралф врти главом. Никада неће схватити. Никада.

Та он је само скоро-геније...


(наставиће се)

Wednesday, January 27, 2010

ЦРНА КУТИЈА (четрдесет пети наставак)


Политичка коректност


Не зови га правим именом!



Политичка некоректност


Није политички коректна



Црна магија


Није трик



Disclaimer


Нисам крив!



Цензура


Уметност слепила



Имена


Нека се одазивају

Нека – не



Крај


Иди на почетак



Monday, January 25, 2010

ЦРНА КУТИЈА (четрдесет четврти наставак)

Редослед


И би светлост! – каква

Глупост!



Доле у зони


Неуклапање је злочин



Митохондрија


Кризни штаб



Слаба тачка челика


Ломност



Слаба тачка вечности


Пролазност



Јака тачка вечности


Индиферентност



Лична срећа


Пропаст света зачас се

Заборави



КОФЕР 2 (тридесет пети наставак)



Фактор неуништивости


1.

Пошли смо с Азизом у Влат 1. Тако смо се договорили (за случај да је клаустрофобична). Није имала намеру да се предомисли. То је ствар интуиције. Нисмо сели поред реке. Отишли смо у ресторан. Уместо прозора биле су филигранске дрвене решетке. Не превише густе, могло се лепо видети кроз њих. Група деце се играла и стално премештала с једног на друго место. Ресторан је био скоро пун. Док смо чекали на поруџбину, њих двоје су разговарали, а ја нисам био расположен да их слушам. Посматрао сам догађања на „улици“. Тачно преко пута налази се стожерни елемент грађевине, и у њему врата неколико лифтова. Четири лифта. Једна врата се отварају. Из њих излази двоје Цигана-торбара. С врећама на раменима. „Гле!“ кажем. Њих двоје, усред разговора, погледају. Ућуте. Ћуте.

Више ме уопште не занимају. Ћутим и једем.

Уместо неба је плафон. Право небо је кроз прозоре. Ни данас није баш нешто плаветно. Нема ветра. Високо над градом је измаглица.

Смета ми ограниченост. Изгледа да сам клаустрофобичан. Хтео бих да што пре одем. Нешто није у реду.

Моја свест није ни делић свести Три-Нас. Али одлуке које доноси ово тројство допиру до мене, немушто. То је моја веза с друго двоје. Идем.

Брзо одлазим. Протестују, али остају.

Журим. На излазу из ресторана, налетим на оно двоје Цигана. Скоро се сударимо.

Хеј, то си опет ти!“ каже мушки.

Журим се,“ брзо кажем. Али застанем. „Видео сам болеснике. Доле у подруму.“

Одавде их довозе,“ брзо каже мушки.

Одавде? Зар овде има болница?“

Није из болнице. Из лифта.“

Каквог лифта?“

Оћеш да ти покажем? Ајде, близу је.“

Скренемо неколико пута, сиђемо неколико спратова, до самог подножја Влати 1. Сад улазимо у један дужи ходник, доста широк. Зидови су и даље од пластике. „Колико је дубока ова зграда?“ питам.

Још два спрата. После је Хоризонт 1,“ каже она.

Мислио сам да се одоздо не може ући...“

Не може.“

Уђе се у лифт,“ дода он.

У лифт – из лифта...

Осећам ветрић.

Нећу ништа да их питам, поготово не о купастим дервишима. Али, тамо где дува подземни ветар...

Три-Нас ми говоре: „Гледај! Гледај!“ Гледам, али... не видим ништа.

Њих двоје стоје. Пред њима је лифт. Врата су отворена. Нема светла. Мрак.

Примакнем се. Тле светлуца. То су туђинке-незнанице. Цигани ме упитно гледају.

Ми смо се возили,“ каже она.

Видим, да јесу.

Туђинке певају. Високо, високо, изнад „Ц“.

Ја улазим,“ кажем Циганима.

Помере се.

Они нису Цигани, кажем мраку.


(наставиће се)

Sunday, January 24, 2010

КОФЕР 2 (тридесет четврти наставак)



Протокол живота одупире се смрти. То се зове страст за репродукцијом.

Острашћени протоколарци су антитела.

Ге-Ста-По



Кад сам био мали, воће је мирисало.

Естерска уља нису дозвољена.

Патина је „рђа“.

Слика брескве постојала је ради брескве.

Сад бресква позира за слику...



Шмек новинског текста је тишина.

Шмек телевизије је пуцкетање ватре (дрвета у камину).

Шмек биоскопа је тајно дешавање из мрака.

Шмек интернета је усисавање...


(наставиће се)

Saturday, January 23, 2010

КОФЕР 2 (тридесет трећи наставак)



Широко је

Плаво је

Небо је

Море



Он полако гради, сваки пут мало, па опет мало, додаје, спомиње детаље.

Док она не научи да се сналази. Кад научи, онда се појави. Он је види.

То још увек ништа не значи. Битно је да ли је глупа.

Уколико није, значи да је претешка. Битно је да је плен лаган.

Томе служе пробни балони. Да ли ће је понети?

Ветар ће је носити укруг.

Балон не сме да експлодира. Мора да се исиса у његов удах.



Ко је индоктринирао Азизу?


Азиза ћути, Карл Пит боље зна, а ја мислим да је Влат 1 елемент свемирског брода. Довољно је изолован, да би био модул. И јесте модул. Азизу нешто вуче да се пријави. Као да свет који проживљава хоће да је испљуне. Тако се осећа. А то је тера.

Има једни који се брину о модулу, а има други који симулирају да модул ради. Ја им кажем, хајдемо тамо, имају реку, седећемо на обали (и пљуцкаћемо).

Ваздух је контролисан, прозори се не отварају.

За сада, прозори су од стакла. А после, биће то невидљиво (провидно) енергетско поље (као у оном филму). Кад сам тамо, обавезно пипнем прозор да се уверим...

Многима је смисао као завежљај – нешто ту, унутра, има...

Али шта?

Смисао из завежљаја се лако претвори у задовољство (у стомаку).

Ја им кажем (на пријавници): Дошао сам као туриста. (Ту постоје рестрикције за кретање по модулу.)

Не залазим у стамбени део.

Улаз није једна врата, него вишеслојна газа (стерилизација).

Једни су оператери на скенерима, други стоје и гледају, трећи се крећу и домунђавају. Док идем – жмурим. Говорим само кад ме питају. (Овај слој ће да остане на Земљи, кад Влат 1 полети.)

После почетног одушевљења, посета је нагло опала. Да би симулирали живост, организовали су редовне групне посете. Сви посетиоци морају да прођу кроз газу.

Влат 1 уопште не стоји на земљи (непосредно), него је закачен за средишњи део арко-торња. Али само то – не постоји проходност кроз потпорне елементе. То је већ само по себи супротно идеји прожимања, што неки сматрају да је суштина арко-торња.

Споља гледано, не види се, али изнутра – јасно је да постоји систем вертикално поређаних прстенова, које заклања (маскира) фасада. Могло би се израчунати ЕМ флукс који би оваква структура могла да одржи.

Карл Пит каже да претерујем. Свемирски брод је много комплекснији од Влати 1. Ја, опет, сматрам да ће енергетска поља решити проблем градивних материјала и структура. Енергетско поље у смислу непосредне манипулације атомске структуре (материјализација-дематеријализација).

Па то је далеко изнад наших тренутних могућности,“ каже Карл.

Погледај,“ узвраћам, „колико је амбициозан овај пројекат. Они (градитељи) свакако рачунају на нове, још неоткривене технологије. То је тај невидљиви део арко-торња – још увек га нема. Али ће га бити...“

Знаш, ја сам скептик. Али, то звучи тако необично, пошто се сам бавим најавангарднијим истраживањима, што могу једино оптимисти. Само, ту има толико тога нејасног, сигуран сам да у догледно време нема ништа од овога што ти причаш. То једноставно не постоји. Чиста мистификација. Стварност на крају увек испадне другачија од замишљане.“

Па довољно је само да направе једно енергетско јаје око неке зграде и да је покрену у свемир.“

Ми немамо такав извор енергије на располагању.“

Свемир је препун енергије. Он је чиста енергија, ако ћемо право.“

Енергија која је неопходна за живот, налази се ту, око нас, и ми је користимо. А одлазак у свемир је сасвим друга ствар. Тамо ти не треба енергија за одржање живота, већ за одржање машинерије. То жели један сасвим другачији ум. Ми не припадамо другим световима. Једино што ћемо можда да постигнемо је да их покваримо, уништимо.“

Човече, ја то не заговарам! Само видим куда се ствар креће... Свемир се гради из темеља арко-торња. А тренутно, он је ни жив ни мртав.“

Азиза каже: „Мени се свиђа како је организован живот у Влати. Све је идеално по мом укусу.“

Азиза је политички несвесно биће.

И опасно.

Фашиста...


(наставиће се)

КОФЕР 2 (тридесет други наставак)



Али, ко је клонирао Ћоравог Била?


Мислили су да ће бити пресрећан због тога што сад поново има два ока, али јок! К5-алфа, од миља звани „вирус Содоме и Гоморе“, први је успоставио, додуше рудиментарну, транслациону мрежу људске подсвести – преводиву на ниво необјашњиве подсвесне иницијативе (што је, опет, равно „авантуризму“). К5-алфа је засејан у огромној количини (због тога што је сматран „безопасним“ – по здравље људи). Замишљено је да буде обичан релеј. „Жица“ у најгорем случају, „резонатор“ – у најбољем. Он то и јесте – али и више од тога. Но, то „више“ је – подсвесно. Подсвесним се сматра оно што није „видљиво“ или „артикулисано“ у „свести“. Свест и није ништа друго до ли оно „освешћено“.

А подсвесно? Чисти потенцијал? Неуређени „хаос“? Садржај без контекста?

Назад на К5-алфу... Он (мноштво) и даље служи као систем релеја онима из К-лаб-а. С те, „видљиве“, стране, К5-алфа се уклапа у систем праћења „мисли“ оних који су њиме „заражени“, али друга страна огледала је „надзирачима“ и даље „невидљива“. Та друга страна је, међутим, свест за себе, организована по „вирусном“ принципу и она је „онострани“ К5-алфа – умрежена подсвест свеопштег људског искуства. („Нулто“ поље.)

Да скратим. Људско подсвесно је „вакуум“. Што је већи вакуум то је већа животна сила људског рода – али по високу цену свеопштег незналаштва. Због тога се ради на заглупљивању маса, изолацији свезналаца, а у великој мери и на истребљењу „неподобних модела“ људи, како би се одржала идеја „људског“ као огромног, неистраженог „потенцијала“. Овај потенцијал треба једноставно превести у савршено уређено људско мноштво (друштво). То је основна ствар. Што глупљи људи – то већи потенцијал.

У Лаб-К је створен (заправо стално се модификује и унапређује) уређај, локално назван „црна кутија“, који у себе скупља људску подсвест (преко умрежених К5-алфа вируса). „Црној кутији“ је придодат уређај за шифровање-дешифровање, који потенцијал преводи у „личности“, заправо „типове“, с придодатим личним „историјама“ (ради историјског континуитета). Мада, неки су већ одавно питају чему уопште такав континуитет, кад је ионако све осуђено на пропаст?

Модел киб-вируса К-10-Г је само једна од матрица у коју се утискују овако дефинисане „личности“.

Постоји (иако сторниран) и модел К-10-Ћ. Бил.

Несрећа је пратила покушаје реанимације (ресурекције) Ћоравог Била.

Научник-техничар, Ралф, који је, иначе, скоро-геније, задужен за реинкарнацију ЋБ, посумњао је на крају да К5-алфа, чим почне да развија своју мрежну матрицу (а која не ступа – не би требало – у интеракцију с органским процесима) одједном губи своју проводљивост. Или га отисак ЋБ на неки начин неутралише, или К5-алфа, из неког свог разлога (уколико је тако нешто уопште могуће – а што да не?) „одбија“ да оживи покојног Ћоравог Била (а могло би се наћи разлога за то).

Има ту нешто што Ралф не зна.

У тренутку освешћења у свом новом (право речено – узурпираном) телу, ЋБ је моментално пренесен у другу врсту континуитета-сингуларитета, тако да је „ново“ тело једва успело да отвори очи, али залуд. Лишено „сопства“ – умрло је. И тако – двадесетак пута (што је веома скупо.) Стоп!

Ћ. Бил је „присуство“ које се просто може описати као: зубало, ждрело и огромно, згужвано црево у којем сажвакана и прогутана храна остаје заувек да се вари, све док се не претвори у плин који ужасно базди (сулфонметан).

Црево без отвора на другом крају.

Због тога је сторниран.


(наставиће се)


Tuesday, January 19, 2010

КОФЕР 2 (тридесет први наставак)



Физиологија моћи

Језик је вирус...

Лори Андерсон


Администраторка. Маже брчиће водицом за испирање уста. Воли да лиже док се слива низ горњу усну. Бочица је пластична зеленкасто-тиркизна. Кад је обузме задовољство искључи се од спољашњег света и баш је брига. Ови једни тамо доносе одлуке, ови други доносе одлуке, важно је да има шта да се троши. Укус водице је укус аниса. Пени се мастикс. Треба да брифује пулене, стари се осипају (умиру) а нови доносе нове идеје, које треба сузбити. Што је немогуће. Аутопсија није ништа открила. Тело Г-а је нестало из лешернице. Администраторка кује планове да преиспита разлоге нестанка цењеног леша. а) узрок смрти је неочекиван и неко хоће да сакрије истину; б) неко је украо леш да би га за свој рачун употребио. Типује на ово друго. Заврнуће пар парова муда и сазнаће...

Сазнаће, дознаће, сазнаће, дознаће.

Администраторка је ранжирна станица.

Сви већ говоре да је у питању вирус. Сада је јасно да је фармакократија битна „ствар“. Ко те убија – тај те лечи. „Фарма“ тежи да усиса сав новац из Тржишта, улаже га у своје операције, а затим га враћа – с профитом. У међувремену, систем се, по рубовима, распада, и профит се улаже у унапређење система, што изазива кризу у осталим секторима. А то, опет, значи – недостатак средстава. За то време, експеримент гута несрећнике.

Они су украли леш, закључује Администраторка. К као Лаб-К.

Администраторка одабире неупадљив комби и наређује возачу да је вози у главну патолошку инстанцу – Клинику „Робеспјер“.

Клиника Р је прави велики азил за болеснике. На улазу у раскошни комплекс, окружен парковима, пише: „Вера у излечење ослобађа!“

Сам назив Клинике има у себи нешто упозоравајуће. Изазива тешко и мучно осећање. Очигледно да је некакав опаки политички моментум одлучио како ће се звати. Патолошки ум размишља о примени исцелитељских метода гледе политичког циља. Пацијенти нису ту да би се лечили већ да би се процесуирали у потребе више сврхе.

На страну етика, Администраторку занима да ли су средства оправдала циљ.

Зашто је Г напрасно умро?“

Проћелави, али по телу изузетно длакав, доктор „Потенцијал“ (име на службеној картици је нечитко због замућене пластификације), који има предугачке руке за свој широки и снажни труп (као шимпанза, мисли Администраторка), маше квргавим шакама и позива је у свој кабинет, да „на миру“ поразговарају.

Прво,“ каже он, „да вас понудим соком или кафом?“

Не спуштај ти мени лопту, мисли она.

Г?“

Г је добро очуван у „црној кутији“, а како ће из ње... има више начина,“ самоуверен је др П.

Да чујем,“ непопустљива је А.

Ово што вам сада говорим није за брифовање...“ П покушава да мало изврда, због „одговорности“.

То ћу ја да проценим,“ тврда је А.

Још један „мигољ“ и издраће се на њега да сви чују.

Нисмо успели да га ваљано трансклонирамо, али смо га успешно прекопирали на матрице К-10 киб-вируса, модел К-10-Г.“

Колико комада?“

Коначни број – 48. До сада, на рапорт је стигло 33.“

А остали?“

Не још. Али, видећемо. Још је рано за доношење закључака.“

Ја хоћу двојицу. Усмерићете их на моју асистентицу Марију. Желим да буду у мојој близини. Добро сам познавала Г-а, хоћу лично да се уверим у ваљаност „обраде“.“

Психолошки ће бити различити од њега, али поседују његову проницљивост. Ту ћете га препознати.“

И физички, наравно... различити,“ додаје П.

Пази добро какве ми њушке шаљеш!“

Кучка је перверзна, мисли П. Послаћу ти ја себе саму, да видим шта ћеш онда...


(наставиће се)