Овако беше на почетку времена...
3.
Слика: Човек се скида, закорачује, лепо се види... у отвор велике машине која подсећа на машину за млевење меса. Иза њега је дугачак ред људи. Стрпљиво чекају.
Сад је на мене ред да питам, Карла.
„Ако се појави нова галаксија ниоткуд, она се пакује у простор, који се непрестано растеже... је л' да... као жвакаћа гума...“
„А како се „пакује“ у времену?“ довршава Карл Пит моје размишљање. „Па лепо...“
„Само, да бисмо тога били свесни...“ настављам, слутећи већ и сам...
„Треба да закорачимо... искорачимо...“
Погледам у слику. „Овде?“ и покажем кажипрстом на машину.
Карл ћути. „Можда је то – то, за некога. За мене није.“
„Боже, спаси нас патње!“ кажем полуозбиљно.
„То је, вероватно, једна од варијанти... алтернативних будућности...“ каже Карл.
„Ја мислим да није,“ гледам га упорним погледом.
Схвата да само покушава да изврда. Настављам:
„Илијине слике су прецизно с краја Т-0 времена. Ту нема грешке. Ја њему верујем.“
„Не знам одговор...“ признаје.
Прогања ме осећај дежа ви...
Али, ничег се не сећам.
Сећам се...
...часовника. И секундаре у коју пиљим. А, онда, губим свест. Нестајем у мрак. Тамо, где нема ничега. Опажања, јер нема онога ко опажа...
То није било болно. Ваљда...
„Искрсава?“
„Галаксија? Мислиш, из простора, кад се... због тога што се... довољно растегне?“
„Па, не, баш, то ми звучи сувише просто...“
„Не.“ Карл Пит звучи одлучно.
„Онда, значи, стварање?“
„Бах, то је само реч...“
„Шта ти знаш о речима, физичару један!“
„Следе ли речи физичке законе?“ пита Азиза. Труди се да не звучи наивно. Питање и није наивно.
„Логику...“ несигуран је Карл Пит.
Пази се, пази се, мислим...
„Афазију,“ не могах да одолим.
„Фазни помак, то је оно што мислим да се дешава.“ Каже Карл. „Признајем да не разумем до краја све последице, али предвидео сам нешто слично.“ Застане, оклевајући.
„Причај!“ Викнемо обоје на њега.
„Замислите,“ погледа мене па њу, „да стално проживљавамо исти временски период, али увек на другачији начин. Наравно, тога нисмо свесни. Постоји ли начин да, ипак, освестимо и та паралелна искуства?“
Чекамо...
И он чека.
„Шта би се ту акумулирало?“ питам ја. „Да ли се нешто акумулира?“
„Дан мрмота,“ каже она.
„Па, слично томе. Само, у том филму Бил је свестан да се један те исти дан понавља. А ми нисмо.“
„Или јесмо...“ упаднем.
„Јесмо. Свесни... несвесно.“ Прсне у смех.
„То би био тај искорак,“ одлучим се. „Из свесног, које смета да се сагледа несвесно...?“
„Сваки пут када ударимо у зид, ми се посувратимо и поново проживљавамо исту ситуацију док не успемо да прођемо кроз њега. То је реално тако, мада се не може опазити са сигурношћу. Зови то усудом, ако хоћеш.“
„Зид је усуд. Или је усуд наша упорност да га прескочимо?“
„Ја то друкчије видим. Рецимо, искорак у подсвесно, мрачно, није регистрован чулима, али се објављује као изненадно освешћење, упали се сијалица...“
„Али не одмах,“ готово сам сигуран.
„Свеједно је кад.“
„То значи да је кретање у времену могуће једино у тој области, у мраку. Тамо се парадокс поништава, јер се ту акумулира искуство.“ Набадам.
„Не, парадокс се догађа у нашем свету, стално. Али је његово разрешење изван. Кључна ствар је да нађемо „пролаз“ која би нам увек био на располагању, да умакнемо.“
„Од логике... Разумем. Лепо речено, мада мало „уметнички“.“
„Ето, то смо направили јутрос у лабораторији.“
„Јутрос?“ Кажем ја.
„Да.“
„Па, да. Тако смо се и срели. Готово сударили. Јутрос.“
Сад ме он гледа, али није му баш све најјасније.
„Твојој причи недостаје један делић. Битан делић.“ Е, сад ја правим значајну паузу.
Они чекају.
„Идеја да је то могуће, тај фазни искорак, потиче отуд, а не одовуд.“
Да видим, да л' ће да се досети.
„Све тамо почиње...“ каже Карл, помало несигурно.
Азиза је задремала.
Posts
