Monday, November 30, 2009

КОФЕР (осми наставак)



Дрво, жир


Ископали су рупу дубоку неколико стотина метара, преко десет хиљада хектара површине, између две планине. Сишли су на дно теренским колима. Чекао их је мермерни камен постављен на нарочитом постољу, с угравираним симболом дрвета, а Председник га је, пред очима читавог света, благословио. Тиме је званично утемељен први истински арко-торањ. Већ одмах се сумњало да је прикучен на разгранат систем дубоко подземних тунела, који су га ту још одавно, непрекидно дограђивани, превезивани и преусмеравани – чекали. Темељи су му облика кошаре корења. Искоришћен је и постојећи камени гребен, около и у њега су уграђене арматуре угљеничних композита и амалгама. Кроз њих ће дотицати „храна“ за торањ.

Подземни део торња гради се управо за вечност. А надземни, сачињен од заменљивих елемената, моћи ће, према потреби, да мења намену. Требало би, за почетак, да у торњу живи и ради више од милион људи. Требало би да буде матица-узор за будуће, још амбициозније, међупланетарне пројекте. Храниће се, дословно, Земљом. Преобликоваће читаву планету у себе. На крају, биће то дом милијардама људских и свеколиких бића.

Легенда о арко-торњу старија је од самог торња, разгранатија је, свеобухватнија, гладнија. Она већ премошћује време и уграђује се у постојеће електромагнетне, плазмичке и електричне мреже Галактике. У њој, равноправно с познатим, постоје и прастари и нови, невиђени и незамисливи облици живота и механизације. Обухвата у себи и будуће облике људске свести, у садашњости присутне једино у нејасно наслућиваном заметку.

Једна линија метроа добила је нову станицу. „Сефирот 7“.



Излазим из воза. Мало је путника на овој станици. Пробија се струја свежег ваздуха однекуд. Станица је у подземљу.

Рекламни панои (обични зидови) су још увек непопуњени слаткастим, по нечијем мишљењу, привлачним сликама. Деце у овом крају нема, па нема ни графита. Прилично је пусто и још увек некако недовршено, неочишћено. Зеленкасти цемент у трошкама.

Када се попнем уз (сада непокретне) степенице обрем се у огромној хали, која је на неким местима недовршена, и тамо је небо. Бело, магличасто. У појединим деловима хале постоји неонско осветљење, али је контраст (због блеска неба) доста јак. С једне стране је велики отвор кроз који се камионима довози грађа и одвози отпад. Основни ниво хале је испод нивоа околног земљишта, можда највише тридесетак метара. То значи да се испод ње, и испод тунела подземне железнице, налази још неколико пута хала ове величине, у свим правцима, надоле и постранце. Хала је много већа него што око досеже. Има у њој улица, преградних зидова, зграда, малих тргова. Пречник арко-торња је на неким местима и петнаест километара. Основ, на нивоу тла, је облика античке осмице (знате оне старе критске штитове сличне лаврису?).

Има доста људи, али нема пролазника. То је радничка класа, у радним оделима и са заштитним капама.

Питам се да ли је истина да су наумили да, високо горе на кули, у облацима, муњама напајају торањ? Могли би просто из висинске разлике да остваре неопходну разлику у потенцијалу. Можда и сама планета Земља функционише на тај начин?



Градови су насилно настали.

Хеј! Градоградитељи!

Кофер се уморио.



Устајали ваздух, без ветра. Ко је задужен за ветар? Ко за кишу?

Неко мора да ради.



Мала, невидљива бића, хране се међусобно. Мали, механички ловци, плове низ магнетне елипсе. Антитела и црвена зрнца, обезбеђују развоз кисеоника. Бели неурони-транзистори пресијавају се у тубицама. Електрична поља бриде ћелије епидерма. Несвесни својих облика препуштени су одржитељима. Град нема кичму. Има мишић. Органска тела су листови, порозна, преплављена стерилном водом. Плазма се развлачи кроз парне цеви. Две електроде, наспрамне, осећају се, али без очију, и то је за њих унутарње искуство. Из тог искуства, споља је бол.

Кофер неће ни да штуцне. У њему руке нестану, тако се најбоље оперу.

Радници ме посматрају, али ништа не сумњају. Једем као они – сендвич са сиром и пијем нешто бело. Нисам то извадио из кофера, али шта они знају? Они виде једно поред другог – то је већ јака веза освешћености.

На мени је само пластика, органско је али никадживо.

Важно је не јести створења која дишу.

Пре скорог времена, открили су кретање у сектору том-и-том.

Ја сам у њиховом електронском пољу, а међусобна удаљеност дефинисана је свеукупном перцепцијом Нула-Поља. Стога постојим јер ме осећају. Осећаји нису нешто што се памти. Никада неће посумњати.

Саможиви људи, долазе и одлазе, мислећи да се ништа не помера.

То кретање, то-и-то, се примиче.


(наставиће се)

КОФЕР (седми наставак)



Кад ти нешто стално измиче из руку, а непорециво је твоје. Је ли то иста она сила као сила – гравитације? Што га одваја и отуђује, све више, у – твој посед?

Е-хе, мој дечко. Дођи да те пољубим. Седи да ти причам.

Што се више трудиш, мање ће личити на тебе. Па и Бога кад би питао, сложио би се са мном. Погледај себе – колико си му лик-налик? Хајде, реци.

Исти проблем.



Човек стоји на станици метроа, има кофер крај себе, на перону. Обоје су црна сенка на белини рекламног паноа.



Враћам се покисо с ручка. Никако да одморим руку, носим нешто. Размако сам ревере, вода ме грли, споро се разлива до стомака. Велико је задовољство овако водити љубав.



Један човек је одагнао своје мушице. По први пут. Глава му је остала празна.



Што је више ствари у њему, кофер је празнији. Мени је лакше.



Човек на удици. Бог се слади.



Код кречења је најважније да се добро поређају новине.



У познатим водама океана протичу познате струје океана.

А у непознатим водама живе непозната бића.

У непознатим људима – упознајте себе.


(наставиће се)

КОФЕР (шести наставак)



Данас нисам излазио из кофера.

Хоћу само да лежим и ћутим.

Знам где сам, али нећу.

Не осећам се. Не региструјем проток времена. Немам шта да покренем. Нисам нико.

Хладан, прорачунат ум, пре свега сигуран у себе, у нешто ван себе, које не брине и безбрижно је. Одиже се поклопац. Лице се нагиње и ништа не угледа. У недоумици је, верује да можда нечег ипак има, али потребна је потврда. Вера је мајушна, слаба. Одмиче се.

Ум и лице раздвојени су. Ум је мој, лице – њено.

Тренутак је одлуке.

Грејс ме хвата за подлактице и каже: „Разумем.“ Дете је дозива из баште. Гледам како одлази. То је њен ум који „разуме“, а њена осећајност саживљена је с детињом, заиграна је. Далеко, далеко од моје црне стварности.

Ружно је моје лице – Доба Ужаса. Скривено иза маске осмеха.

Ја сумњам, сумњам.

Скидам маску.



Доба Ужаса. Кофер није срећа, он је намера. Отварам га, посматрам из њега.

Комедијаш једе кору од банане. Није смешно. Стварно је појео. Не прија му, али се смеје. Пере зубе. Уста је широко отворио. Зуби су беспрекорни. Није смешно. Стварно их пере. Четкицу и пасту враћа у кофер. Кофер ћути.

Грејс уздише. Окреће се према мени. Смеје се, пошто на ТВ нема ништа за гледање. Прави смешан израз на лицу. Слеже раменима. И ја се смејем, иако ми ништа није смешно. У чему је ствар?

У граду је Доба Ужаса. Јуче се догодила стравична несрећа. Необјашњива. Много је мртвих, несталих, рањених, обогаљених. Много је нагађања, лагања, читава друштвена надградња се растеже, угиба, стреса. Службе задужене за страх и слична осећања, свим расположивим снагама испитују узроке несреће. Какве су побуде рушилаца, ко су они? Сме ли се то уопште знати? То се ја питам.

И Грејс и ја највише волимо да смо заједно, загрљени. Сада.

Када сам скидао маску, откинуо сам и своје лице с њом. Шта ће ми оно? Да мења изразе? Изгубио сам занимање за морфинг.

Сад ме занима само шеринг.



Животиње се деру живе.

Човек је прогутан и вари се у соној киселини. Између нас је толика провалија, која је слобода. Од тога се умире.

Бацио сам им кофер у лице. Јуче. Препознали су моје отиске. Појурили за њима. Одлично су издресирани.

Којим језиком се говори, унутра?

Воли да се игра с децом“, па то је да умреш од смеха!

Не, заиста. Шта она ради овде?

Пољупци су вакуум.



Зашто је небо црно као кофер? То је оптичка варка. Пожелео сам да се прошетам космосом. Кофер ми је испунио ту жељу. У космосу, оно што не зрачи, није ни видљиво. Одмакни ме, отклони, од разних утицаја. Кофер се не помера.

На улицама је побуна. Гневни су људи, радници. Гнев смењује замор. Избегавам скупове. Избегавам. Дух органски их смирује. Плачу беспомоћни. Лепо им је када одагнају страх.

Воз је експлодирао. Има доста мртвих, рањених, обогаљених. Понавља се неразговетна истина. Гладни смо. Једимо.

Које је доба?


(наставиће се)

КОФЕР (пети наставак)



У коферу је мрак докле год очи нису у њему. Ето, то је довољно да знате. Не?

Излазак из кофера је потпуно неприметан јер се догађа у времену пре уласка у њега. Тако, могуће је да сам из њега изашао у шетњи крај школског игралишта, или још раније, док сам се надметао у зурењу с власником бакалнице, или још још раније, можда чак веома давно. Читав живот је могао бити последица једног изласка из кофера. А сад се сигурно питате: Шта се дешава док си у коферу и како се уопште можеш сетити уласка у њега ако се не сећаш изласка?

Питање је логично, али одговор на њега није у логици, па га због тога и нема.

Одговор је, наравно, у коферу...

Не у нама.

Ево... Ако се упитате шта је у нама, ко ће одговорити на то питање? Ми или оно у нама?

Сад је мало јасније, или, хајде макар да се претварамо да јесте. Али јесте.



Седим у замраченој просторији. То је некаква канцеларија, након завршетка радног времена. Необичан је мир. На високом је спрату, види се добар део града кроз прозоре. Полако се присећам застоја на улазу у зграду и већ почињем да се питам...

Чујем неко џангрљање код улазних врата. Зујање браве. Врата се отварају и видим спремачицу с усисивачем. Улази и застаје угледавши ме. Климнем главом и слегнем раменима. „Извините“, каже она и гура утикач у утичницу. Усисивач зазуји.

Посматрам је, погнуту, како систематски поспрема собу. Већ сам се двапут померао, да не сметам. Кофер сам оставио на малом каучу, на којем сам се претходно затекао. Када је завршила с усисавањем, жена се усправи и по први пут ме право погледа.

Нисам ни покушавао да замислим хоће ли ме упитати шта радим у закључаној канцеларији, после радног времена. Или штогод друго.

Пријатно“, рече и оде.

Гледао сам за њом док је одлазила, а затим скретох поглед ка каучу. И схватих.



Погледам кроз прозор и угледам мало јато птица како пролеће. Птице немају крила и то је необично. Али до моје свести то не допире одмах, пошто се све веома брзо одиграва. Тек сада се присећам тог детаља. Али тада: окрећем се према каучу и хвата ме језа. Кофера нема. Прилазим и пажљиво загледам. Нема га. Поново се окренем према прозору. Примакнем се. Видим ли шта необично? Сумрак.

Следеће што се дешава је удар снажне експлозије и стравичан звук ломљења, скоро одмах након наглог пораста ваздушног притиска. Сад схватам, оно нису биле птице већ пројектили. Отпочео је рат? Ко их је испалио? Кроз прозор се ништа не види. Осим црвенкастих одсјаја на зградама с оне стране улице. Јурим према вратима и упадам у ходник. Преко пута собе су такође врата, али су закључана. Утом се појављује спремачица и тражим од ње да отвори једна од врата на наспрамном зиду ходника. Бледа је и ћутке ме послуша. Кроз прозор се види зграда у пламену и диму, и још једна крај ње. Чује се низ мањих, потмулих експлозије. Небо титра од нових и нових ерупција пламена. Спремачица подврисне и потрчи према пожарном степеништу. А и ја се сјурим за њом.

Степениште је мрачно и тескобно.

На улици је пакао. Из запаљене зграде извлаче изгореле, угушене људе. Скачу с високих спратова, падају. Смрскавају се. У маси се назире неколико струја. Крећу се и према и од места несреће. У ваздуху је много прашине. Руком придржавам папирну марамицу кроз коју покушавам да дишем и гурам се према главном кркљанцу.

Уз урлање сирена стижу прве ватрогасне јединице.

Повици, дозивања.

Поново ме хвата језа, овога пута много јача, постојанија.

Наравно, не знам шта ћу. Ићи тамо и помоћи или је већ унапред све узалуд?

По неком унутарњем нагону настављам да се крећем према паклу који као да се све више и више распирује. Одједном ме удари врели вал. Нова експлозија? Однекуд, иза прве погођене зграде, црвенило се појача па избледи исијавајући неподношљиву јару. То ме зауставља. Отуда и даље стрка, саплитање, гажење. Покушавам да се примакнем зиду и уђем некако у зграду поред, склоним се од стампеда. Не успевам. Окрећем се и трчим...

Читава страна зграде крај које сам управо протрчао нагло се затресе и сва стакла попуцају и сруче се на огромну гомилу, непосредно иза мене.

Већ се скоро ништа није могло видети од дима и прашине.

У мени, а изгледа и код других, догодила се необична промена расположења. Нестало је паничног нагона да се побегне. Сви смо се као један окренули и враћали навођени вапајима. Али, мало се коме могло помоћи.

Крв, стакло, дим.

Нешто се стропоштава по мени, гинем.

Мрак.


(наставиће се)

КОФЕР (четврти наставак)



Идемо сад према најмодернијим здањима, у нови центар града. Тамо имају радарске очи и гасне успављиваче, за сваки случај. Баш да видим шта ће им на то рећи мој кофер!

И, ево нас већ...


ОБАВЕЗНО СКЕНИРАЊЕ МИСЛИ“


На улазу се потписује изјава у којој се пристаје на све врсте неопходних скенирања имовине и тела, као и свести и подсвести. Разуме се, ни ту нисам хтео да се одвојим од свог кофера, али, уз мало натезања, нашло се решење. Пристао сам да легнем на покретну траку и провезем се кроз унутрашњост тунела за скенирање заједно с њим. Оператери су ме упозоравали да је зрачење нешто јаче од дозвољеног – узалуд. Пошто смо изашли на другом крају, испоставило се да је скенер неисправан, па сам замољен да отворим кофер и препустим и себе и њега ручном прегледу. Оћутао сам и препустио се процедури. У овом часу имао сам нешто друго на уму а не да терам инат с мргођеницима који, разумећемо се, само раде свој посао...

Отворих коначно кофер, а онда се, као на успореном филму, неколико радозналих и зачуђених глава наже над њега. Пошто тамо није било ничега осим густог, непробојног мрака, тако да се унутрашње ивице уопште нису могле ни разазнати, нити било шта друго, уколико је било спаковано унутра. Баш сам се питао шта ли ће сад да закерају, како ће њихове прецизне процедуре да прсну пред овим феноменом. И кога ће да окриве.

Позвали су шефа чији је посао и био да својим ауторитетом, по опису, разрешава нерешиве ситуације.

Шта имате у коферу?“ упитао је смирујућим, дубоким баритоном. Тргох се, јер сам се већ несвесно био загледао у његово лице, очекујући уобичајени морфинг. Месо с јагодица му је неприродно висило, али, да ли је то заиста било месо или силиконски умеци, нисам умео да стручно проценим?

Мрак“, одговорих самопоуздано.

Видим да је мрак, али шта је у мраку?“

У коферу је мрак.“

Д-д-д-а,“ рече он отежући.

Осетих да се већ колеба да ли да затражи интервенцију више инстанце... Пичка.

Па гурните руку и проверите има ли чега“, понудих му опипљиво решење.

Опрезан, искусан радник обезбеђења беше тај мумиозни шеф. Главом даде знак једном наћелаво ошишаном подређеном да руком провери садржај кофера. У том тренутку, вероватно, још увек им је био циљ само да „провере“ улазећи предмет, али већ ме је обузимала бојазан да ће се њихово проверавање ускоро претворити у једну другу, додуше сродну, врсту испитивања – ону која присваја предмет непознатих особина и непознатог порекла докле год се довољно не упознају његове корисне или, нарочито ове друге, штетне особине. А можда и власника заједно с њим.

Ћелавац спремно гурну десну шаку унутра али је, пошто ова намах нестаде, уплашен, хитро извуче.

Нема ничег“, брзо рече. Другом руком је покушавао да установи да ли је све ипак на свом месту.

Шеф није био нарочито уверен да у коферу нема ничег осим густог мрака. Одиже га с тезге и продрма, али није се из њега чуло никакво тумбање или котрљање. На крају ипак донесе одлуку:

Морате да оставите кофер.“

Нећу“, одвратих.

Онда морате да напустите...“

Није успео да заврши, јер сам ушао у кофер и истом потпуно нестао у њему.

После тога ништа више нисам видео од онога шта се дешавало међу безбедношњацима, али лако је, без много претеривања, замислити њихову збуњеност. Олакшавајућа околност за њих била је та што је заједно са мном нестао и кофер, па су могли, онако заверенички и саучеснички, да се једноставно направе луди, као да се ништа није догодило. Важно је само да виша инстанца ништа не сазна, јер онда би се ствари закомпликовале, а све залудности ради. А материјалних трагова, у виду скенерских записа ионако није било, јер у том тренутку скенер је био неисправан. Каква срећа...

Иако сам лично био прилично равнодушан према проспекту да нећу обићи то најмодерније и најаутоматскије, „скоро па живо“ здање, крунски украс метрополе, кофер је баш имао намеру да се прошета њиме. Па тако и ја, с њим...


(наставиће се)

КОФЕР (трећи наставак)



Полазим и погледам у кофер. Лаган је и као да се смањио. Изгледа као нека мало шира него обично акт-ташна. Површина му је црна, патинаста. У њему има још доста ствари. Нисмо скоро ништа ни видели.

Ово је лош крај. Не због тога што је сиромашан, већ због тога што је у људима цркотина. Базди тамо и трули, и не може је нико истерати.

Лоши људи ходају улицом, повремено се добацују увредама с онима налакћеним на прозору. Мало ко се труди да буде пристојан, нема никакве сврхе да се то чини – сви се предобро познају. Сви су гадови.

Идем брзо и весело машем руком и кофером.

Шарам погледом по пролазницима и кешама, који висе крај степеништа, стубова, ћошкова. И они лове погледе, неки као пауци или копци, траже контакт с жртвом. Већ полазе к мени. Добили су шта су тражили...

Беже с кофером. Кофер се отвара...

На улицу се просипа одело, црно, са сјајним тракастим детаљима на реверима. Подиже се лагано с тла и отреса прашину. Мајсторски је скројено, ногавице савршено падају, леђа су усправна и широка...

Из оковратника бије једва видљива енергија, а горе, на невидљивој глави – велики црни, плишани шешир.

Пред вама је Док Холидеј, као да се наклања хуљама, а два колта с дршкама од слоноваче проговарају...



Занимљиво, у овом крају нема камера по бандерама и крововима.

Хуље беже. Не знам шта се њима привиђа ни да ли се све што се догађа – догађа у истом времену, субјективном или објективном, како било. Свакако ће бити неколико верзија. У сваком случају, ја с тим немам ништа. Нека кофер објасни, ако хоће. Све је то ионако његово дело.

Млазњаци прелећу небом над градом. За њима остају бели трагови. Сагорело гориво дуго се развлачи по атмосфери, а лепо изгледа. Варљива је то, опасна лепота. Свеједно, изненада орасположен, ходам и гледам увис.

Улазим у кофер и пресвлачим се. Када изађем, преда мном је други свет.

Нисам ни мислио да ће бити друкчије.

Све је исто.

У сиротињској четврти нема никаквог музеја, нити каквог нарочитог културног обележја, а школе су као под опсадом, ограђене високом жицом налик оној за живинарнике само јачој, и узалуд, просеченом на више места, куда се лако може проћи. Чему све то, питам се, док посматрам децу у њиховој нарочитој, саможивој искључености. Није ли то још један, сасвим другачији, свет... Који се грчевито брани од додира оних других.

Једно дете седи усамљено и посматра малу утакмицу под кошевима.

Сећам се себе из детињства. Нисам умео добро да бацим лопту. Спајам свој ум с умом овог малишана. Водим га из његове мрачне визије високо горе, док његово нејако тело губи свест.

Када се поврати, сетиће се чаробног кофера из којег се појављују предивне ствари и приче, које се не могу досећи него само у том једином, прекратком тренутку. А у стварности, остаћу му у сећању само ја-чилагер који промакох крај игралишта с истим таквим некаквим кофером у руци.

Друга деца, на бетонској греди, једу дињу, мусава и савршено озбиљна.

По околним зидовима су исписана огромна слова, графити се зову. Имена и покоја обесна мисао.

Занесен, шутирам пластичне боце и комаде бетона. Поскакујем и брзо остављам за собом помало носталгични призор.



Са мном је један чувени, стари песник. Од његовог присуства сав је ваздух замагљен и град се губи у мећави. Као што сам и очекивао, његов кофер је заправо торба од избељеног прућа, а шешир му је од сламе. Одело није ни вредно помена. Његове сандале се труне при сваком кораку, а када га погледам у очи видим како из њих избија магла и читав свет чини савршено мирним, тужним местом. Једном својом песмом је све објаснио: Усамљени гавран, плаче на киши.



Пошто кофер заправо мене води, не могу да бирам куда ћу проћи. Можда ћемо назад, поново истим путем. Можда кроз старе, монотоне делове града, са зградама окренутим лицем према заједничком дворишту, а споља оклопљеним фасадама и дубоким опкопима, с бодљикавом жицом и затрованом водом, око којих патролирају до зуба наоружани стражари с псима издресираним да нападају људе по команди. Тамо су стазе којима се може ићи без пропуснице видно обележене. Најрадије бих да то избегнем...

Уосталом, каква је разлика? Модерни градови уместо зидина имају безброј очију и брзе интервентне бригаде које на свако место могу да стигну за мање од пет минута. Но, неки грађани се више уздају у сопствене мере обезбеђења. Сви они имају нешто заједничко, једну ситницу, заиста – сумњичавост према коферима. Њима је сумњиво све оно што није очигледно. У џеповима, торбама, главама...


(наставиће се)

КОФЕР (други наставак)



Полагано, скоро невољно, кренух к сендвичарници.

Кофер је, после учешћа у борби и непримереног гажења, био прилично испрљан па сам замолио сендвичарку за влажни убрус, како бих га очистио. Девојка ми је радо изашла у сусрет, а при том ми уручила и налепницу-рекламу своје сендвичарнице. Нисам знао шта ћу прво. На крају, обрисах кофер па онда на поклопац залепих налепницу која је у основи била жута с крупним црним и ситнијим црвеним словима и једном шареном сличицом претовареног сендвича. Купих и један сендвич-сваштар за каснију употребу и стрпах га у џеп јаке.

С моје леве стране, а то је правац којим сам намеравао да кренем, полиција је уклањала барикаде сачињене од сопствених аутомобила и саобраћај је полако кретао. Осврнуо сам се према супермаркету и летимице проценио да су сами криви за претрпљену штету. Више им, вала, нећу доћи.

Ишао сам тако недуго, а већ је дршка кофера почела да ме жуља. Застадох и спустих га на земљу. Затекао сам се непосредно крај аутобуске станице па дођох на спасоносну идеју да пут продужим возећи се. Аутобус је ускоро наишао и ја уђох на задња врата. Пошто нисам имао карту, спустих кофер испод прозора и упутих се према возачу. И одмах приметих лагани морфинг на лицима путника, нарочито оних који су ме посматрали кад сам ушао.

Па, не може кофер да буде тако остављен, без власника...

Пожурих, подучен малопређашњим искуством, како бих предупредио нежељену ерупцију нелагодности у брижних суграђана али ипак прилагођеном брзином која ми је дозвољавала да пратим промене на лицима. Што волим да проучавам.

По аутобусу је однекуд почео да се шири мирис хреновки: бибер и сенф. Почех да се осврћем. Али и даље сам ишао к предњем делу возила. Не само да ми је било занимљиво да мотрим на лица грађана-путника, него сам, што сам се више удаљавао од кофера, почео да се бринем да га неко не здипи, неко... неко у кога је нагон опортунизма јачи од нагона самоодржања. Један раздрљени младић, с кошуљом извученом из панталона, јео је нешто из умашћене кесе. Вероватно хреновку која се тако нападно, својим мирисом, умешала у моју суптилну трик-сцену. Главе нагнуте над кесу, мрко је погледао кроз накупљене веђе и жвакао надутих образа. Возач није хтео да ми прода карту док се аутобус не заустави. Проклети, фашиста...

Двоје путника, мушкарац у тамном капуту и жена, који су седели према задњој платформи, нешто су се жустро дошаптавали. Мотрио сам на њих крајичком ока преко свог левог рамена. Наизменично сам погледавао и према ситуацији на улици, ценећи хоће ли се аутобус зауставити на следећем семафору. Онда се, помало разгневљен, предомислих и вратих позади с одлучном намером да сиђем на следећој станици.



На стубу с уличном светиљком налазила се камера. Тих камера је било свугде по граду. Стајао сам и зурио право у објектив. Знам. Сада бих могао да постанем параноичан и да због тога... Али не, ствар је заправо принципијелна. Такорећи: гушт.

Отворио сам кофер. Извадио из њега чекић, од којег се никада не раздвајам, опрему за пењање по стубовима, и не био лењ, него се попео до камере и тако је распалио да се објектив разбио а оклоп разлабавио. Још је дошло и до кратког споја. Намах се из тела камере изви редак, разобличен, сивкаст дим. Брзо се спустих и вратих опрему у кофер. Нека два типа, која су тек пристигла, са занимањем су ме посматрала и смешкала се. Махнух им кратки поздрав. Сродне душе.

Нешто даље од станице на којој сам се обрео, угледао сам баш згодно месташце за предах. Испред пословне зграде, крај маленог травњака, налазила се клупа, зачудо незаузета. Сео сам и спремио се да поједем сендвич. Кофер сам положио крај себе, на клупу. Сендвич није био лош, мало сув, целог сам га појео. Устао сам и згужвану кесу бацио у корпу за отпатке, а затим зграбио дршку кофера и кренуо даље.



Идем сада споредним улицама.

Застанем крај жене која седи на гајбици испред бакалнице и чита магазин. Нагнем се и завирим покушавајући да прочитам наслов чланка. Она подиже поглед и загледа се у моје очи. „Шта гледаш?“ пита нервозно.

Слегнем раменима. Добро је одмерим. Није јој непријатно, навикла је на неваспитане барабе. „Оћеш кашику?“.

Баш навикла...

Само се смешим.

У оваквим тренуцима изнутра ме облије такво весеље да једино то могу да и чиним – да се смешим. Реакције људи су различите. Први импулс је дефанзивно-агресиван. Али мој осмех га не потхрањује, па онда уследи збуњеност. Они мало искуснији брзо скрену поглед. Из бакалнице изађе мушкарац и строго ме упита шта желим. Погледам га и оћутим. Моје присуство је, због нечега, очигледно изазовно, скоро неподношљиво. Практично разорно. То је због тога што не нудим прикључак?

Улазим у продавницу очешавши га као у журби, али заправо намерно. Мећем кофер на тезгу и отварам...

У продавници се осећа воњ устајалог. Полице су старинске, дрвене. Фарба је остарела. И зграда је стара, цигле па дебели малтер, посна фарба, упијају влагу.

...отварам.

Ко сам ја? Шта нудим? Шта размењујем? Јесам ли опасан? Јесам ли углавном безопасни лудак, шашавко, шушумига? Како ћемо, дакле, са мном накрај?

Обратим се човеку, али још ништа не говорим него застанем упола даха, притом га додирнем по рукаву. Он се отвори према мени, мада је пре тога покушавао да се протне и оде иза тезге, где му је заправо и место. У случају да му мозак ради параноично, ово је знак да је спреман на одмеравање снага, пошто је проценио да је физички јачи, будући нешто крупнији. Више се не смешим. Зурим у његове очи. За мене је то велика тајна, истовремено велики напор. Полако му се приносим, али још не уносим.

Придружује се и жена, опкољава ме с десног крила.

Сви ћутимо, а нас двојица се хладно, ледено, посматрамо.

Веома сам задовољан како се све завршило.

То су пријатни људи, али нису пар, како се то на први, површни поглед чини. У стању опуштености кажем им да сам у мисији од Бога. Намерно бирам овај теглајн из једног познатог филма, пошто је то за мене опште место које означава прелаз између хињене озбиљности и простосрдачне радости. Но, можда није и за њих?

Жена се прогурава у равнострани троугао. Радозналост је голица. Пази, међутим, да ме не додирне.

Узимам из кофера амишки шешир, црн и широког обода, мећем га на главу. Питам: „Како ми стоји?“. Жена врти главом. Пред продавницом се зауставља полицијска крстарица. Излази сувозач-полицајац и прилази. Држи новац у шаци, хоће нешто да купи. Загледа се у празан кофер и тужно жмирка. Враћам шешир унутра и затварам. „После Вас“, кажем му.

Довиђења.“

Шта си то читала?“, питам жену. Она уздахне, као да се љути и хоће да одбруси нешто, али опусти се и каже да је то неки трач препун измишљотина и прљавог веша. „А каква је та твоја мисија?“, пита.

То је за онај други свет“, одвратим загонетно. Она нагло издахне, пошто је очигледно очекивала смешнији одговор. „Па причај. Реци нешто о томе.“

Ја не одлазим у цркву“, кажем. „Ма ни ја.“ Очигледно јој је стало да се макар мало забави.

Бог није међу нама, таман посла!“ И наставим: „Знаш ли шта би се иначе десило?“

Нећу намерно ништа да јој експлицирам, нека сама изнађе одговоре на своја питања, ако их има.

Она се примакне и ухвати ме за подлактице. „Разумем.“ Сад се она загонетно смешка. Помилујем је по коси и пољубим у чело. Ово је све било без предумишљаја.


(наставиће се)

КОФЕР (први наставак)



Пакујем се и полазим. На овом месту се још осећа притисак подпитањаца из подсвести, али њих управо и гуркам у већ пренапучену, црном оивичену, празнину. Строго пазим да ми поклопац не уштине прсте.

Елем, крећемо, ја и мој – кофер. Преко улице и у супермаркет. Тамо идемо по ужину.

У супермаркету треба водити рачуна да кофер не изазове подозривост плаћеника-мотрилаца, али то је неизбежно. Обезбеђење супермаркета предлаже да одложим кофер у посебан одељак пре него што кренем у вршљање међу тезге, а ја заузврат захтевам да ми издају потврду да су га примили на чување. Они, наравно, ништа не гарантују, па настављам остваривање своје намере, не послушавши их. Брзо између себе и њих подмећем колица и гле! – већ сам с оне стране обртних враташаца. Док један од бриговалаца чачка по свом примопредајнику, други се протиње испод ограде и журно полази за мном, одлучан у намери да ме заустави и врати. Знам о чему се ту ради – осим очигледне грађанске непослушности, питање је и шта је то у коферу. Могућности, могућности – а баш то им је и посао, да ставе нагласак на нежељене могућности.

Од могућности до стварности танка је црта и лако ју је прећи.

Већ видим да су ове прве превладале и да бригаш почиње да разлабављује футролу свог електричног упуцача. Лице му је блажено посивело, опергаменило се и из очију просто избија фино пулсирајућа те разарајућа одлучност да се неконтролисани фактор, то јест кофер-ја, што пре неутралише и избаци из система. Уместо да се окренем и побегнем, крећем према њему и, подигавши високо кофер, понудим му да га узме. Бригодушник, не давши се збунити, одбија и наређује ми да изађем из продавнице. Испуштам кофер право на његова стопала. Пажљиво проучавам хитри морфинг израза његовог лица. Крв се хитро повлачи, образи попримају боју бледо, кратки трзај бола (помало претеран), очи клизе к рамену за помисли која тера руку да се примакне футроли упуцача – бриљантно фини прелаз од хињене одлучности к искреном осећању смртне угрожености а затим недовољно увежбаној офанзивности (отуд цимаво, неартикулисано грчење), прсти трапаво покушавају да уклоне преклоп футроле и дочепају се дршке оружја.

Моја десница-песница погађа лево око и – морфинг лица се убрзано наставља – црвена боја се враћа у образе, уста се полуотварају, лева шака прекрива болно место, десна се трза навише и граби изолаторску рукавицу, коју је, логично, прво требало навући пре употребе електричног пржача. Бридом стопала погађам га благо и прецизно одмах испод колена десне ноге и он се руши као скела у распаду. Док пада, покушава да одржи равнотежу (што је, будимо искрени, у таквој ситуацији – немогуће), левом руком обара с полице кутије крипсија и дипсија (пахуљице и пудинг намењене деци) а читава сталажа се опасно дрма и звечи. Онај други бригодушник, који је остао на улазу у супермаркет, коначно остварује конверзацију преко воки-токија, израз лица му је узбуђен, па и озбиљан али не очитава намеру да се придружи свом партнеру у прогонби уљеза. Достојанствено покушава да ствар реши с пристојне удаљености. Авај!

Крећем према њему, јер стратешки гледано, фактор изненађења припада мени. Ноге му благо поскоче устрану, панталоне се трзну. Неодлучан је, а тело му несвесно креће према излазним вратима. Полиција треба да већ пристиже, али – још не. То је само лажни утисак потекао од субјективног доживљаја времена. Длан у којем држи примопредајник обилато лучи хладан зној. Зној се већ искри и око очију. Купци у реду пред касом нервозно се врпоље, хтели би да што пре заврше с куповином и крену даље својим послом. Хтели би да их се све ово не тиче. Али, касирка помно прати развој ситуације и заборавила је на њих.

Јесам ли понео кофер?

Јесам.

Сад сам љутит и крећем према преосталом супротстављенику да га разбијем. Његово тело говори препознатљивим знацима. Руке према напред, ноге – назад. Глава се врти полулево-десно. Он у себи нема снаге да ме заустави и панично тражи излаз, али лигаменти ногу су се олабавили и због тога поклецкује. Неко повиче: „Бомба!“

Не успевам да суспрегнем осмех.

Закључивање паничара заснива се на дедукцији потеклој од претпоставке да обезбеђење мора да зна шта чини и да је, према томе, ситуација опасна докле год је приметна комоција. А један део обезбеђења копрца се међу кутијама дечје хране, док се други успорено повлачи према зони реакције фото-ћелије на излазним вратима. Све то, плус (сумњиви) кофер и – ето бомбе!

Народ из реда крај касе похрли на улицу, гласно жаморећи, а најчешћа реч је управо – бомба!

Чекајте, чекајте!“ вичем. „Није бомба, није бомба!“

Хоћу да прецркнем од смеха, али немам сада времена за то. Млађи тинејџери окупљени око дрвета на тротоару усмерили су своје помичне и снимају догађај. Сигурно ћу испасти нејасан на тој раздаљини, али свеједно се осмехујем и благо махнем.

Полицајци из штрапацирунг-патроле који су се затекли у близини опрезно истежу вратове. Рукама говоре пролазницима да се склоне устрану (ови су потпуно некоординисани, саплићу се једни о друге) и веома полагацко се примичу месту радње, пошто нису сигурни на који тачно начин треба да се ангажују. Уколико је заиста бомба, то онда треба да реши специјална јединица за разбомбирање. Успостављају комуникацију с централом. Отуд стижу оспокојавајућа уверавања да је подршка већ на путу. И заиста, већ се чују сирене. То би требало да делује умирујуће.

Пошто се онај први, ошамућени бригодушник некако осовио на ноге и искобељао из крша, сада је навукао инсулаторску рукавицу и дограбио свој електрични упуцач, изашао је из супермаркета и обрео се у незавидном положају – пред цевима неколицине управо придошлих полицајаца који су углас од њега тражили да полагано испусти пуцу и руке подигне увис. Он је хтео нешто да каже, али у ситуацији у којој полиција држи оружје уперено у тебе, ти само треба да радиш шта ти се каже а не да уображаваш да с њима можеш да разговараш. Неколико метака нервозног упозорења прозуји крај његове главе и забије се у стаклене зидове продавнице, а изнутра се заоре вриска и дрека. Део излога се распрсне и сручи. Бригодушник одбаци оружје од себе и остане непокретан, згрчен. Пажљиво посматрам његово лице. Прелази морфинга су сада спорији и нежнији, а по коначном блаженом изразу и благом, бескрвном жутилу, закључио сам да се највероватније упишкио.

Налазио сам се тик иза првих редова полицајаца и исправно проценио да верују како је главни догађај још увек унутра. Поклекли иза отворених врата својих аутомобила, бринули су се, пре свега, око тога да одстране сваку могућност да они буду повређени – тако је налагао протокол. Следећи корак биће, претпостављао сам, процењивање с каквом врстом, потенцијалне опасности се суочавају. Каква је ситуација реално – то је остављено за касније, а, могуће, и – за свето никад. Истовремено, полицајци из другог реда ревносно су гурали радознале пролазнике даље од позорнице. Тако сам се нашао с оне стране улице. Нисам баш најбоље могао да видим шта се дешава па сам положио кофер на плочник и попео се на њега. Двојица полицајаца хитро су се примакла разоружаном службенику обезбеђења супермаркета, оборила га лицем надоле и на руке, искренуте иза леђа, ставили лисице. Видео сам да им нешто говори, али они су га већ гурали к својима. И даље су завијале сирене, а чуло се и крчање и пијукање токи-вокија.

Жамор међу посматрачима се стишао. Једна жена, која је стајала поред мене, стално се врпољила и подизала на прсте истежући шију, тако да сам јој, на крају, предложио да се попне крај мене на кофер. Радо је пристала, чак и на то да је обгрлим око струка, како не бисмо изгурали једно друго с ове, ипак, премале импровизоване осматрачнице.

Тело јој се стално врпољи и мигољи. Није да је пуначка, али има један правилно распоређени слој салца који одаје утисак пнеуматичности. Дошло ми је да дигнем руке од ње и да је замолим да сиђе с кофера, пошто морам да... Неко, тамо напред, одједном је завриштао, заправо завриштала. Све главе окренуше се у том смеру. Опет комоција, као да су се посматрачи-пролазници међу собом кошкали, а вриска се повремено јављала и замирала. Лажна узбуна, закључио сам. Није део главног догађаја. Пажња је почела да попушта или да се сели с, већ је то постајало очигледно, ојаловљене представе.

Дошло је време да се крене даље.

Људи који су се затекли у супермаркету почели су самовољно да излазе и тиме у потпуности покварили план полиције. Било им је дојадило да стоје заробљени и заборављени, кад су већ и сами знали да је кофер одавно напустио место радње, а и да, очигледно, није пао шака органима реда. Дошло је до жучног објашњавања с и даље узнемиреним полицајцима, који су сада желели да барем узму личне податке затечених купаца. Још сам покушао да погледом пронађем ону групицу дечака који су снимили мој излазак на улицу, а онда се досетих да су највероватније већ кренули да твитују по интернету и да се место догађаја сада изместило тамо. И репортери локалних радио и ТВ станица су се умешали међу сведоке и, више својом агресивношћу него спретношћу, преотели иницијативу из руку полиције.


(наставиће се)

Friday, November 27, 2009

ЦРНА КУТИЈА (тридесет други наставак)

Оксиморон


Слободни бројеви



Природа нужности


Математика је

Бич



Бој за ресурсе


Воду

Ваздух

Тела



Живот (3)


Жрвањ беснила



Муње


Ту су да нас подсете



Роб


Стуб





Wednesday, November 25, 2009

ЦРНА КУТИЈА (тридесет други наставак)

21. век


Изградња свемира



Сан (2)


Стрепња



У брзину верујемо


Беже!



Бројеви


Неравноправни



Сентименталност


Мој град

Моја улица

Моја младост



Импресионизам


Замена тезе



Edgar Degas


Експресиониста



Arthur Rimbaud


Антитеза



Carlos Castaneda


Синтеза



Fragonard


Иза хоризонта



Coleridge (4)


Вруће, вруће, вруће ми је



Темуџин


Коњска грива



Октавијан Август


Политичка интелигенција



Марко Антоније


Бонвиван



Даљина


Тако изгледа



Растанак


Је о останку

А не о

Одласку



Одлазак


Већ сам те заборавио



Останак


Никад те нећу заборавити



Репродукција


Није особина живота

Већ врсте



Догма


Исправна теорија



Истина


Увек гола



Tuesday, November 24, 2009

ЦРНА КУТИЈА (тридесет први наставак)

Тест интелигенције


Поређати следеће речи у реченицу:

Нож

Нога

Око

Прст

Дугме



Потенцијал


У овом свету

Све је потенцијално

Лаж



Стрип


Стрип је добар

Уколико текст и слика

Не говоре исто



Сан


Прво сам крао

У сну

А затим – од сна



Филм


Филм је добар

Уколико текст и слика

Не говоре исто



О фракталној поезији


Свемир без

Средишта



Жена


Жена је део

Лика



Зашто писати?


Нисам размишљао о томе



Кочоперје


Скидам се

Облачим се



Живот (2)


Дуг и досадан



Животна пракса


Мора се живети

Да би се оправдао

Живот



Памет


Вређа



Интерпункција


Пцовке су узвици

А галама смета

Почившима



Биип“ звук


Овлашћено пцовање



Ј***м т* м***р


****

**

*!



Етикеција


Етикета се

Чита



Љубав (2+3)


Телеграм подршке



Будале


Немају

Механизам за

Самоуништење



Смртни грех


Опирање властима



Самоубиство


Није смртни грех



Американци


Немају свеце



Како се зове та болест?


Све су карте бачене

Сад гризу нокте



Идеална смрт


У туш кабини