Полазим и погледам у кофер. Лаган је и као да се смањио. Изгледа као нека мало шира него обично акт-ташна. Површина му је црна, патинаста. У њему има још доста ствари. Нисмо скоро ништа ни видели.
Ово је лош крај. Не због тога што је сиромашан, већ због тога што је у људима цркотина. Базди тамо и трули, и не може је нико истерати.
Лоши људи ходају улицом, повремено се добацују увредама с онима налакћеним на прозору. Мало ко се труди да буде пристојан, нема никакве сврхе да се то чини – сви се предобро познају. Сви су гадови.
Идем брзо и весело машем руком и кофером.
Шарам погледом по пролазницима и кешама, који висе крај степеништа, стубова, ћошкова. И они лове погледе, неки као пауци или копци, траже контакт с жртвом. Већ полазе к мени. Добили су шта су тражили...
Беже с кофером. Кофер се отвара...
На улицу се просипа одело, црно, са сјајним тракастим детаљима на реверима. Подиже се лагано с тла и отреса прашину. Мајсторски је скројено, ногавице савршено падају, леђа су усправна и широка...
Из оковратника бије једва видљива енергија, а горе, на невидљивој глави – велики црни, плишани шешир.
Пред вама је Док Холидеј, као да се наклања хуљама, а два колта с дршкама од слоноваче проговарају...
Занимљиво, у овом крају нема камера по бандерама и крововима.
Хуље беже. Не знам шта се њима привиђа ни да ли се све што се догађа – догађа у истом времену, субјективном или објективном, како било. Свакако ће бити неколико верзија. У сваком случају, ја с тим немам ништа. Нека кофер објасни, ако хоће. Све је то ионако његово дело.
Млазњаци прелећу небом над градом. За њима остају бели трагови. Сагорело гориво дуго се развлачи по атмосфери, а лепо изгледа. Варљива је то, опасна лепота. Свеједно, изненада орасположен, ходам и гледам увис.
Улазим у кофер и пресвлачим се. Када изађем, преда мном је други свет.
Нисам ни мислио да ће бити друкчије.
Све је исто.
У сиротињској четврти нема никаквог музеја, нити каквог нарочитог културног обележја, а школе су као под опсадом, ограђене високом жицом налик оној за живинарнике само јачој, и узалуд, просеченом на више места, куда се лако може проћи. Чему све то, питам се, док посматрам децу у њиховој нарочитој, саможивој искључености. Није ли то још један, сасвим другачији, свет... Који се грчевито брани од додира оних других.
Једно дете седи усамљено и посматра малу утакмицу под кошевима.
Сећам се себе из детињства. Нисам умео добро да бацим лопту. Спајам свој ум с умом овог малишана. Водим га из његове мрачне визије високо горе, док његово нејако тело губи свест.
Када се поврати, сетиће се чаробног кофера из којег се појављују предивне ствари и приче, које се не могу досећи него само у том једином, прекратком тренутку. А у стварности, остаћу му у сећању само ја-чилагер који промакох крај игралишта с истим таквим некаквим кофером у руци.
Друга деца, на бетонској греди, једу дињу, мусава и савршено озбиљна.
По околним зидовима су исписана огромна слова, графити се зову. Имена и покоја обесна мисао.
Занесен, шутирам пластичне боце и комаде бетона. Поскакујем и брзо остављам за собом помало носталгични призор.
Са мном је један чувени, стари песник. Од његовог присуства сав је ваздух замагљен и град се губи у мећави. Као што сам и очекивао, његов кофер је заправо торба од избељеног прућа, а шешир му је од сламе. Одело није ни вредно помена. Његове сандале се труне при сваком кораку, а када га погледам у очи видим како из њих избија магла и читав свет чини савршено мирним, тужним местом. Једном својом песмом је све објаснио: Усамљени гавран, плаче на киши.
Пошто кофер заправо мене води, не могу да бирам куда ћу проћи. Можда ћемо назад, поново истим путем. Можда кроз старе, монотоне делове града, са зградама окренутим лицем према заједничком дворишту, а споља оклопљеним фасадама и дубоким опкопима, с бодљикавом жицом и затрованом водом, око којих патролирају до зуба наоружани стражари с псима издресираним да нападају људе по команди. Тамо су стазе којима се може ићи без пропуснице видно обележене. Најрадије бих да то избегнем...
Уосталом, каква је разлика? Модерни градови уместо зидина имају безброј очију и брзе интервентне бригаде које на свако место могу да стигну за мање од пет минута. Но, неки грађани се више уздају у сопствене мере обезбеђења. Сви они имају нешто заједничко, једну ситницу, заиста – сумњичавост према коферима. Њима је сумњиво све оно што није очигледно. У џеповима, торбама, главама...
(наставиће се)
Posts
