Friday, December 31, 2010

Сам у воденици, али не заувек


Сам у воденици, али не заувек
Мисли су паника


Како да је домами до воденице? Да је изагна из пречишћеног зрака и керамике? Да уместо шампањца пије воду с извора? У опанке из штикала?
Али у сенкама није видео страшне приказе. Оне су се лагано кретале и ударале у зенице. Мрак је болео. Воњало је на рибље уље. Стомак се узнемирио. Сећао се, у детињству, вребале су га бабе из стакла витрине. Одвратна лица и дрхтави глас: Ја-ја-ја! Ја-ја-ја! Склањао се од њих у сан. И касније у животу, у кризним тренуцима, привиђао му се ђаволов лик, подругљив, непријатан; а утроба му је говорила: Бежи!
Напипавао је прстима дрвене стубове и земљане набоје, сламу која провирује из обурвотина. Поток, једва чујан, више је осећао кроз удисаје као хладну, прочишћену измаглицу. Сваки звук који би чуо морао је прецизно да одреди, утврди порекло. Цврчак, кап, шиб. Али крцкање налик на кораке притискало га је. Слегање структуре? Или: Пази како газиш, да не угазиш!
Било је за длаку топлије и некако „безбедније“. Коленима је додирнуо врећу с рогозином и замало се стровалио на њу. Груба јутана тканина закачила се за нокат.
Запалио је цигарету и на тренутак осмотрио прамичак дима, а затим само жар. Али откуд витамин А у мирису успаваних крошњи и коприва? Неки извор естара у близини, atropa belladonna – смртоносна ноћна сенка? То није могао бити њен мирис...
Мирис... жене?
Извадио је из торбице откривача кретње и осветлио екран. Пажљиво је мотрио неколико тренутака. Ништа.
Био је будала што је поверовао да ће она доћи на ово скровито место. Вукла га је за нос сопствена жеља, не жеља – пожуда. Овде, да општи једино са собом, са својим испревртаним стаклићима рефлексије и у њима тражи њен лик, кожу груди и глаткоћу запешћа, парфем.
Неће доћи...
Ништа се не миче.
Некад давно, бацао је мухе у паучину.
Овде у застакљеном простору, по мртвом керамичком поду, бучном од шкрипавих патика. Светлећа упозорења, забране, позиви, поспремачи свести.
Све низ каскаду звука саксофона, у један други свет, опчињавајућег узношења. Али увек неки враг јури, гони. Одлази...
Није му више ни важно, ослушкује звиждуке ћука.
Пред овалним стубом од тамносивог гласмермера, на којем назире небо у прозорима и праволинијске металне оквире, кретање људи и збрку овлашних претпоставки о њима. Испушта фојерцојг и он одскаче, а лица се окрећу док их тела носе пројектованом путањом.
Прогутао је жвакаћу гуму, било му је жао да је залепи на беспрекорни свет. Али пљуцну непримећен, и слуз клизну бистра низ глатки зид.
Тад још ништа није било поремећено. Ако би гласно проговорио, а без шаке прислоњене уз образ и ухо, то би већ било лудило. Пауза је за ручак, стомаци по навици трче.
Махнуо јој је, али некако одсечно, изван протокола. Као да је викнуо у соби с успаваним слепим мишевима. Побуна је била знак упознавања, а у том часу баш ништа није знао о њој.
Но она застаде, с осмехом, и још као раздрагано.
Упамтио је ту слику: иза ње су се двојица расправљала, пројектована на велику црвену рекламну заставу, а трећи човек ју је у пролазу мунуо лактом, пошто се неочекивано зауставила.
Тако је започео поремећај.
Хтео је да је одмах додирне, да опипа стручак. То је била једна мисао, у сукобу с контекстом. Па нек умре, контекст! Иза благо размакнутих усана забелели се зуби. Знаш ли да се од флуора оглупави, мрмљао је у себи...
Али није све било глатко у холу.
Глас му је био храпав од узбуђења. Физиолошки поремећај...
Из њене торбице провиривала је црвенкаста бочица. Тако значи: нервни стимуланс, ко би реко...
Изгледала је сигурна у себе... Осмотрио је ожиљак испод уха.
У последњем тренутку одлучи да је ипак најбоље да не пренагљује. Али узалуд. Изгледа да је и она њега вребала. Тим боље. Још и руку провиђења да придода, али да прво одагна мекиње из главе.
Ја хоћу праву ствар, не осећања. Али није било довољно то рећи. Квантно срце се гушило. Куљало је угрушке.
Буди бољи од других. Буди у облацима.
Њен контекст је био потпуно другачији. Он није био свестан да је следила упутства Ћутљивог, старијег брата.
Држ се њега, рекао јој је Брат. Рамос то није могао да прозре. Не још...
А Ћутљиви јесте био фигура, непомични стуб у свету мушичавих и лепршавих.
Објаснио јој је како су стари Египћани били довитљиви. Пошто се шпага растеже, удаљеност су мерили котачем. Генијално, зар не? Јединица мере им је била π. Уметност одржавања тела под контролом испољавала се, у старих Египћана, као уметност графита!
Јесте, свет је пун псоглаваца. И обоје нађоше спас у смеху.
Сањао сам, рече он.
А из њеног ожиљка капа феромон.
Тад нешто разби стакло. Велико, дебело, зеленкасто. Потекоше кокице...
Све је стало, вриснуло, поклекло. Још један талас стаклића се прели преко згрчених телеса. С улице се зачу крљање лима, неко је колима... Чују се и пуцњи. Падају пролазници. Продире врелина у зону климе.
Рамос је непомичан, а она застала у осмеху. Очи крупне, а тен плавичаст.
Рамос скупља вибрације у брзом промицању, док звук сирена јури по сводовима и успореним лобањама. Ђонови шкрипе. Терористи! неко вришти. Али Рамос види како у улицу надире разјарена, успаничена гомила чиновника. Полицајци клекли крај аутомобилских гума, усредсређени на глас из токи-вокија.
Збуњени су јер се критична маса догодила изненада.
Сад касне наређења, мораће да умру.
Растргнути.
Из потока зури клен. Водени пауци ходају по површини мртваје. Њихов је ход упркос смрти.
Рамос је мази.
Једна група чиновника бежи уз степенице, организују се по спратовима.
Кафе-куварица је побегла. Намештај је пресвучен меканом, плавом тканином. Уместо прозора по зидовима су окачене застакљене сериграфије.
Крпе разбацане по итисону.
Беле салвете и ситниш.
Шећера има, и млека у праху.
Урлање и кликтање допире из холова. Људи витлају краватама. С ограде на галерији клате се тела несрећних чиновника.
Развлаче намештај, уређаје, таписерије.
Избио је пожар.
Рамос и Анђела грицкју кикирики.
По влажним даскама никла је маховина. А затим увенула.
У Рамосовој визији свет настаје из дефиниције једне тачке – једног облика: точка воденице, рецимо. Точак зарања у воду, у води је риба, над рибом је жабокречина. Горе је Солнце, доле је шума. Пси каскају прашњавом стазом. Сећања га носе кроз неописана пространства. У градове од камена, стакла, челика. У пластичне кошнице, међ преобличене људе, у течности раздвојених полова. Сећања су нејасна, све је произвољно.
Али увек, увек, сета уступа пред нестрпљивом експлозијом.
Жаба скаче.
Повео је своју драгу у воденицу.
ДОБРОДОШЛИ У ВОДЕНИЦУ
Играћемо се покрета тела, плешемо, тапшемо. Невидљиве су греде, стубови, механизми. У поткровљу је тишина, Солнце заслепљује кроз пукотине стрехе. Звучне олује, протуберанце, неопипљива стубишта. Све се прелива из црног извора, шаманског уточишта. И ходају као у сну, не обазиру се. Рију црвоточину кроз просторчас.
Две силуете у црним униформама искрсавају, крећу према њима. У њему је звездани погон, одуваће их као крпени застор, замутиће лудилом склопове грабљивчевих пипака. Грабљивац ради на гуму, скоковито се креће. Али све је објашњено у инстинкту. Звери њуше крдо у ломљави. И нема потребе да се окреће, Рамос је сит светлости. У светлости је стисак који не попушта.
Забљеснут је, без бола.
Гума шиба.
Инсекти у паучини ратују.
И наша везаност за њихове судбине је топла, сузна и неизбежна.
Али Рамос се није окренуо.
С њим је Анђела у памуку.
С речима је мало друкчије, речи се намећу и мора да се чисте. Кроз левак сипе између два точка, а они се окрећу и мељу. Звуци се криве, распадају, тинта се филтрира. На дланове веје фини прах. Анђела га мази белим дланом по образу. Прашњави смисао меша се са знојем.
Тајна воденице је у млиновима.
Два магнетна поља супротног спина. И хиљаде људских лица згњечених у тачкасто поље.
И шта виде те очи које испадају из згужваних лобања? Бљесак света, док спљоштени мозгови очајнички производе смисао.
Рамос и Анђела посматрају корону која загрева Солнце.
Шамани-терористи играју се с њима.

Будни је весео - (Из Невидљивог Марса)



Будни је весео
Веран као роб


Поглед га је убио, копље проболо.
Шапат заглушио бол и збрку.
Музика је у паузи.
То је река, обале су непокретне.
Маслачак развејан, стабљика очерупана.
Међу сложеним бојама, једне нема.
Нема ватре у Солнцу, ватра је около Солнца.
Прогледајте, заслепљени!


Thursday, December 30, 2010

Лалкасон проповеда аватар - (Ригелијански Капричо)


Лалкасон проповеда аватар

(водич нужно нејестив)













Све може само не може
Да себе не може
За то је неопходна смрт

Проблем са смрћу је у томе
Што је
Нестварна

Смрт се осећа као притисак
Али то је просто преименовање
Нечег другог
И клевета смрти

То представе вичу
Куну и преклињу да се не
Сврше
Али свршиће се
Све ће се свршити

Од Бога се тражи
Милост
Али ко Богу нуди
Милост?

Свакако не онај који воли
Живот
То је истина, сушта
Истина

Животу једино може да
Удовољи
Живот
То је истина...

Иако је овде рат
Који треба да удовољи
Потребама живих
Узрок је његов далеко
Толико далеко да се то
Не може ни наслутити
Можда на Скиквику
Можда, чак на Хелвиону...

Корпорација ради то што
Ради
Она не може да не ради то што
Ради
То је Корпорација

И она долази
Креће се, гомила
Осваја просторе
Запремине
И то је добро, мисли
Корпорација, она мисли
Да је добро докле год
Мисли, јер
То значи да је
Жива

Бог, који није тело и
Који не мисли
Не чини ништа јер
Није изазван нити
Изазива
Не види, не чује, не
Додирује
Изван уобразиље је

Свеједно, Тело долази
Тело га пробада
Тело иште да га
Обухвати
Да га омота
Припитоми
Ако неће – да га
Уништи
Па да онда отпочине
И себи сласти победничке
Удовољи

Корпорација је вешта у
Претварању
Склона је
Али и Бог уме да не чини
Претварајући се да
Чини
У томе је трик и
Он то види а она
Не

Она то озбиљно чини
Не би могла да чини а да
Не мора

Бог што чини није
Телесно, временско и
Просторно

Мучно је живети
Мучно је трпети
Мучно је не знати

Биће боље
То обећава мисао
А не плаћа

Бог је међу глумцима
Цинична слабост
Смех и плач

Здухачи, хобоисти
Андроиди и лутке
Сви
Морају бити потакнути
Побуђени
Покренути
Усмерени
Заустављени
Искориштени
У добру и у злу
У сну и на јави
У времену и простору
У мисли и покрету

Мистици презиру све
Земаљско
И живот
То је очигледно

Постоји празна чинија
Празан стомак и
Празна мумија
Као и лажи
Паучина
Јад и жал
Беспоштедни

То је о жртвовању
Зарад живота
Лаж бедна
Истина бедна
Зид плача
Суза лажна
Слика на зиду

Тело је немилосрдно
Мисао је немилосрдна
Бог је немилосрдан
Бог није храна
Нити се Бог храни
А ови једно друго прождиру

Лаж, лаж и лаж
Лажу
Све је лаж

Лалкасон говори мртвима
Мртви пролазе
Куд који одлазе
Мало који остаје

Мртви не одлучују
Дела одлучују
Дела стара
Дела претежу
Одржана и неодржана
Душе дужника
Падају у тела


Памти оне што ће бити - (Из ШАМАНИЈАДЕ)


Памти оне што ће бити


Свет ће бити удовица твоја уплакана,
Јер ниси облик свој за собом оставио
Сонет 9“, Виљем Шекспир




Фигура жене-родиље, 35.000 година п.н.е. (NY Times)

Сваки Мршавац зна ко му је мајка и захвалан јој је што га је родила. Ако му је живот лош, онда је крива судбина.
Жена је средство рађања. Постоји још вера да се дете рађа с душом, али њен извор није мајка. Не зна се кад се душа спаја с телом, можда чак и претходи телу. Да ли нерођене душе обитавају негде већ унапред формиране или се издвајају из свог извора тек када се сачини тело – ни то се не зна. Или, можда, неко зна?
Каже се да је живот „воља Божја“. Мени је та тврдња веома сумњива. Међутим, на њој се заснива сав живот.
То би заиста била ствар опредељења, да није последица болести. Тако је удешено: да Мршавци буду болесни. Због тога и немају избора.
Код Мршаваца, жене се користе и за друге ствари... Али кад већ кажем „користе“, то је оно што не ваља код Мршаваца.
Разлика између Јаких и Мршаваца није само у изгледу. То је најмањи проблем. Главна разлика је у томе што је нама сврха да од рођења своје тело, свој живот, искористимо тако да се са сакупљеним искуством вратимо извору, у Збориште (за које неки верују да је сâмо Солнце). Солнце је, међутим, посебан свет у којем се може постојати али на, за човека, тешко схватљив начин. О томе ће бити речи касније, сада хоћу само да нагласим да Збориште нема никакве везе с опредмећењем.
Збориште је гром, непрекидна муња. Оно је тамо где нема протока времена, а ни мишљење се тамо не рачуна.
Што се музике тиче, то што је битно код музике јесте оно празно између тонова. Ко то не разуме, глув је за музику.
Када је копљаш-самуровац заменио три крзна самура за једну девојку-Мршавицу и почео тиме да се хвали, Киш га је без премишљања убио. Убио је и девојку, а затим је пронашао Мршавца који је извршио трампу и копљем му пробио лице и лобању. Киш се клонио Мршаваца да их не би све побио. То сам ја знао, али тек након искуства с громом и сусрета с колибарима, знао сам и због чега.
Међу колибарима је било неколико поглавара, тачније: тројица. Сва тројица су носили маске од прућа и глине, а глину су размазивали и по свом телу. У тој глини није било окера и по мом мишљењу није било никакве сврхе мазати се таквом глином јер она није имала дејство на Грабљивце. Али за Мршавце су Грабљивци били невидљиви, „зли дуси“, а дејство злих духова су Мршавци препознавали само у екстремним ситуацијама, а не у обичним стварима или мислима. Или, погрешно, у случају болести, мада не увек. Да ли су неки од њих ипак били свесни истине, тешко је рећи. Склон сам да верујем да јесу, и још горе, они беху имали договор с Грабљивцима. Грабљивци су, изгледа, налазили начин да им се покажу, али су водили рачуна да их истовремено и престраше, те тако управљају њима уз помоћ страха.
Испричао сам поглаварима за своје путовање с пратиоцима-Мршавцима и како се оно завршило, надомак насеобине колибара. Поглавари су ме ћутећи посматрали иза својих глинених маски. На крају је један од њих проговорио рекавши да ти Мршавци нису били њихови колибари, већ да су дошли из далеког краја који се налази на југу, удаљеног четрнаест дана хода. Била је уочљива забринутост у његовом гласу. Ови Мршавци-колибари се никад не би усудили да на силу одведу дечака-Јаког, поготово не дечака-шамана.
Објаснио сам колибарима да је мој одлазак с њима, на крају крајева, с моје стране био добровољан, на шта су они завртели главама-маскама. Нису разумели моју жељу да их боље упознам и да им помогнем да се ослободе Грабљиваца. Поглавари-колибари су ми предложили да допустим њиховим Грабљивцима да остану. Плашили су се да ће саплеменици погинулих Мршаваца-Баобабаша доћи у великом броју да освете смрт оне петорице, те да ће, кад схвате да су Грабљивци напустили колибаре, сигурно свалити одговорност и на њих.
Поглавар-маскар ми је објаснио да су Баобабаши хтели да ме одведу у њихов крај, Великом Баобабу, по налогу Грабљиваца. На југу није било Јаких, а овде, северније, Мршаваца има исувише мало и Грабљивцима није толико стало да се одрже међу њима. Међутим, Баобабаши су бројни и с времена на време одлазе у великим групама у друге крајеве где се насељавају. Њима Грабљивци помажу и уче их разним вештинама и сналажењу. У случају да се умешају Јаки, Баобабаши би превише изгубили одласком Грабљиваца.
Оно што је остајало неизговорено, а што ме је веома тиштало, јесте потпуна неспособност ових Мршаваца да схвате како је њихова слепа жеља да живе и да се размножавају погрешна и поражавајућа. Чак и у тренутку када их Грабљивци нису исцрпљивали, у њима је и даље преовлађивао страх и спречавао их да се поврате из болесног стања. Као да је у њиховим телима било усађено нешто што је реметило потребу да буду слободни и да спознајом увећавају своју моћ.
Али, сада сам већ у потпуности назрео облик грабљивске свести – била је то свест која се ослањала и протезала и на далеке, непознате, чак претпостављене Мршавце. Тај збир, то Збориште Грабљиваца присвајало је у себи и мртве и живе па и још нерођене Мршавце. Као слика неба у води, постојана колико и небо, докле год је неба. И воде. И онај који је то двоје раздвојио, да се само назиру једно у другом, није знао шта ради.
Двоумио сам се да ли да се сада вратим својим шаманима и с њима размотрим претњу, коју су изрекли поглавари-маскари, о могућем доласку већег броја Баобабаша предвођених Грабљивцима. Ако је постојала претња, тако је то у свету Грабљиваца – онда је то истовремено и готова ствар!

Међу колибарима је био и један шаман-бакљар. Овај шаман је време проводио изван насеља и био је стално у покрету, није имао своју колибу. Рекли су ми за њега да је умео да излечи од разноразних болести и да је користио биљке и камење у ту сврху. Бакљом је разгонио зле духове. Занимљиво, Мршавци су сматрали да су већина Грабљиваца добри духови и да су само неки од њих зли. Моје присуство их је плашило и очигледно су се устезали да ми саопште да је боље да одем, јер њима су добри Грабљивци потребни. Није било тешко осетити напетост, а она као да је дозивала Грабљивце да се охрабре.
Одлучио сам, на крају, да одем. Али пре тога сам желео да сретнем шамана-бакљара.
Шаман-бакљар ми је одмах рекао да жели да иде у Збориште и тамо затражи пророчанство. Објаснио сам му да се у Зборишту могу добити таква пророчанства, али да одлазак зависи од његове способности да се ослободи веза с овим светом којег прима телом. Одлазак у Збориште је као смрт, објашњавао сам му. Он је, опет, одговарао да успева да ућутка своје тело и да га се тако на тренутак ослободи, али да никаква нарочита сазнања није добио, него је искусио само веома пријатно осећање налик лебдењу и треперењу. Бринуло га је приближавање Праскавице и могућег уништења света. Али из буке коју је доживљавао није успевао ништа корисно да разлучи.
Признао сам му да ни моји шамани нису успели да дознају било шта у вези с Праскавицом и да су закључили да Праскавица нема никакве везе с нама. Шаман-бакљар је сматрао да судбина Јаких није иста као судбина Браће и да за Мршавце сигурно постоји пророчанство, али је њему, овако слабом, оно недоступно. Хтео је због тога да га моји шамани проведу кроз смрт и у Зборишту му растумаче поруку која сигурно постоји.
Шаман-бакљар је био незадовољан стањем међу колибарима. Рекао ми је да је у њима дух сатрвен и да се више не осећа као један од Браће и да због тога веома пати. Упитао сам га да ли може да види Грабљивце и да ли се слаже с њима. Гледао ме је ћутећи неколико тренутака, а затим објаснио да не може да их види очима, али да је свестан њиховог присуства јер ометају сваки покушај да се вине према Зборишту и увећа своје знање. Издвојеност од осталих колибара му помаже, јер га због тога, изгледа, Грабљивци занемарују. Али, то није довољно. Преслаб је. Жели да побегне.
Праскавица неће донети пропаст нашем свету“, - рекао сам изненада. „За вас Мршавце постоји другачија, много гора судбина.“
Ћутао је.
То је због Грабљиваца.“
Толико сам знао. Али да ме је питао да поближе објасним, не бих умео. Међутим, њему је и ово било довољно, пошто је већ био донео одлуку.
Проблем с Грабљивцима је био у томе што се моји скоро уопште нису бавили њима, то јест узајамно се, једни и други, нису бавили једни другима, па нисмо ни знали нешто одређено о томе откуд су се створили као ни када. Мршавци су их једва били свесни јер су живели у невидљивој симбиози.
Праскавица је опаснија по Грабљивце него по Мршавце“, наставио сам да говорим. „Грабљивци привлаче гром. Они се састоје од кристала. Ја то знам јер сам био присутан кад је гром побио Баобабаше заједно с неколико Грабљиваца. Али већина их је побегла пре тога, кад су видели шта им се спрема. Осим угљенисаних тела Баобабаша, остале су и мрвице кристала. То су сигурно остаци Грабљиваца. Налик су на биљур.“
Узео сам окарину и одсвирао неколико звукова. Шаман-бакљар је као занет склопио очи.
Провидни су“, рекао је. „Ретки, неопипљиви.“
Ћути“, рекох му. „Слушај.“

***

Ту беше један Мршавац шаман-ватраш, надомак насеобине колибара, кад се крене западном обалом језера на север. Имао је необичну страст да се игра ватром, пепелом, жаром. Кожа на шакама му је била толико задебљала да је постала ватростална. Кад сам набасао на њега, прстима је превртао усијано дрво по огњишту и од њега као да је вајао несталне фигуре у ватри. Лице му је било ознојено и озарено. Никада, ни пре ни после, нисам видео некога толико срећног.
Зурио сам у његову игру и није ми дуго требало да се пренесем у онострано. Заиста, имао сам утисак да се налазим окружен ватром, у трептавом свету црвеног пламена и разиграних сенки. Око мене су се кретали животи, али нисам их очима видео, него сам то знао. Од света из којег сам се ту обрео, остао је једино смех шамана-ватраша, непрекидан и самодржан. Како је било могуће да се тако успорено крећем кроз ватрени свет и да у њему ипак постоји разлика светлог и тамног? Али да није тако, то онда не би ни био свет. Кикотање и гргутање ме је у потпуности раздробило у мрвице жара и мехуриће прокључале течности. Сенке су се сабрале у велику маску с два отвора у којима је била, опет, ватра. Моје па-очи нису имале капке и нисам их могао затворити. Осећао сам се као да се крећем великом брзином, па ипак очи су биле стално присутне преда мном, а све остало је било тама. Маска као да ми се приближавала, и на крају су се ватрене очи слиле с мојим. Сада сам гледао њима, нешто су ми показивале. То што сам посматрао било је као Солнце, звезда, црвена, превелика. У звезди је било Збориште, а то се и могло очекивати. Толико сам знао из онога што сам од других чуо. Али за мој одлазак у Збориште било је прерано. Утолико је ово искуство било изненађујуће.
Осећао сам укус метала, изувијаног, смислених облика. Безброј различитих кристала, боја, облика, величина, група. И претећа магла имена која их је прожимала, али језике нисам познавао. Уши су ми биле глуве за њих.
Овај шаман-ватраш уопште није био у стању да говори. А и шта ће му? Скоро да и није био ту, само то мало задебљале коже и непрестано церење и узвикивање и шаренило усред пламенова. Али, што се тиче говорења-неговорења, толико тога ми је речено у безвременом тренутку, кад сам се запутио у његову игру. Пошто сам се мало повратио, схватио сам с коликим презиром сада посматрам све оне радње које су Мршавци, а и неки од мојих, чинили и колико су мало тога имали да кажу. Све је чвршће било моје уверење да Грабљивци нису били узрок тог бесловесног стања међу Мршавцима, него су просто приступили, дошли на готово. Не, од Грабљиваца није било ни трага код овог шамана-ватраша.
Шаман-ватраш ме је понудио разноразним печеним зрневљем, тиквицама и кртолама. Било их је доста на гомили крај ватре, а сумњао сам да их има још у пепелу. Поприлично нагорело зрневље једва се могло јести.
Гледао ме је онако исцерен, ситно грицкајући и помислио сам да нешто очекује од мене, можда услугу заузврат. Да засвирам? Нисам се усуђивао. Не још.
Уместо тога, поново сам се загледао у огњиште.
Чуо сам гласове, као изокола, мрморење, гласну причу, али мени потпуно неразумљиву. Подигох поглед к шаману-ватрашу, а он је само климао главом и помало балавио, мусав од мрвица.
Он уопште није усамљен, смеје се од радости, и ономе што чује, помислио сам изненада. Лице му је било препуно утисака, тешко разлучивих јер их је било толико мноштво. Из њега су избијали гласови и визије, па и ватрени пламенови. Светлости.
Али шта гласови говоре? Ја знам да се Мршавци губе у језику. Од свих врста људи које постоје, сви избегавају да говоре, осим Мршаваца. Јесу ли ово гласови Мршаваца? Зар то допире из оностраног?
Ова помисао је сигурно изменила израз мог лица, јер је шаман-ватраш праснуо у смех, пљујући пред себе комадиће лешника, ораха и семенки бундеве. Ухватио је моје лице у своје грубе и вреле дланове и као да је хтео да га премоделује. Изгубих свест.
Сивкасто плаветнило је свуда око мене, хладњикаво. Је ли то вода, или ваздух, или се то назире планета с велике висине? Осећам треперење, али чиме? Пулс убрзава, али у односу на шта? На моју свест о времену. Покрет је обесмишљен. Ништа не могу да започнем, као да сам преморен. Нека сила ме гурну и поново изгубих свест.
Посматрам своје руке, оне су доста блеђе него што их памтим. У овој мисли губим себе и посматрам своје руке, које су одувек бледе. То се прекине. Сад знам како се свест о себи губи у предметности. Бити шаман значи плутати по отвореном простору и не тражити себе у визијама и речима, облицима. Шаман-ватраш попушта стисак и ја дубоко удишем.
Пламенови играју, гласови брује, дахом грејем окарину и она крцка као гранчица у ватри.
Погинуо бранећи Сони
Ово ми никад неће бити јасно...
То је рекао један глас...
Ко је била Сони?
Знао сам да је проблем кад нешто знаш, а не умеш да објасниш, па се знање лажно представља као појава или знак, тотем или симбол, авет која се не може отерати.
Исто је што и каденца, увек предвидива а има особину да смара до исцрпљености.
Тако је било и са Сони. Једна прича из оностраног која се наметала, иако потпуно нејасна, и знао сам да морам да је у потпуности измислим како бих је се отарасио. Баш тако, јер није имала никакав садржај, морао сам сâм да га створим.
То је исто као и с овим мојим животом, и сваким другим. Живот захтева садржај, без њега он није ништа.
Што се мене тиче, то уопште није било важно.
Шаман-ватраш је отишао да спава. Ватра се угасила.
И, ја сам заспао.



Свети прст на Бајкалу