Оксид гвожђа
Овако је уснила, Окаринаш
Привио окарину уз груди
Левом руком
Растресао косу
Ушмркнуо лазули
Мусав се осмехнуо
И пустио струју
Низ стрми пролаз
Спушта се за њим
У мирисне тунеле
Subferrovie
Воз управо пристиже
Уз тихо клизање
Иона ступа у светлост
И погледом тражи
Дечака
Воз полази
На перону
Никог нема...
Звук се губи с последњим
Вагоном
Она не би да закорачи
Тишина
Мир јој
Прија
Даље сања
Пошла је за неким
Тамо, у измаглицу
Плавичасту
Откуд сија друга
Врста доживљаја
И, поново га види
Крај пећинског зида
Скоро у стену
Усликаног
Шта ради?
Зовем се Питер-Пол
Ово су моји зидови...
Видиш ово црвено
То је пигмент скерлетни
А плаво, то је – лазули
Жуто је кадмијум
Плаво – кобалт
Црвено – кадмијум
Плаво – фталоцијан
Жуто – цинк
Плаво – тиркиз
Црвено – живин сулфид
Црвено – гвоздени оксид
Смеђе – земља из Сијене
Смеђе – сипино мастило
Жуто – окер
Златно – окер
Зелено – цинк
Зелено – смарагд
Зелено – кадмијум
Сиво – Payne's Grey 1
Тад Питер-Пол засвира у
Окарину
Иона зажмури...
С Арктуруса стиже
Дуга
Топла и седефна
Пећина се тресе
дум-дум-дум-дум!
Табанају боси табани
Мешају се виридијан и
Веронезе, пљоснато
Лице Ракшасе Мурине
Закрпа на оку и дрвена
Нога
туп-туп-туп-туп!
Јатаган месингани у
Руци
Иона се уплаши
Али не за себе
Погледом тражи
Дечака
Главу окреће
Преко рамена
Сија светлост
Кобалтна
Мурина и разбојници су
Грабљивци
Њен отпор је узалудан
Лежи на леђима
Непокретна
Питер-Пол слика
Срећна је због њега
Али нешто је гуши
Тамни пипци
Крвавог врата и крви
Међу бутинама
Згрчена спава
Окаринаш је посматра
Из близине
Ево, каже јој он,
Скоро је готово...
Ово овде је коса
Лице
А ово је твоје
Име
Ракшаса је држи за
Рамена, не може да се
Помери
Да погледа,
Због помрчине
Покрени бокове
Питер-Пол је држи
Око струка, топлим
Рукама
Ти се зовеш – Не...
Она му не верује
Из грла јој не излази глас
Већ само
Ужасан звук
Стењања
Кад се пробуди
Малаксала је
И попије пуну чашу
Воде
Џо се сунча крај
Прозора
Сањала сам дечака
Питера-Пола
У тунелима
Subferrovie
Сећам се нејасно
Слике и
Натписа на зиду
Питер-Пол Рубенс,
Није се плашио великих
Зидова
Одрецитова спремно Џо
Мислила сам да је то
Само сан...
Био је дечак
Необичне расе...
Џо се нагне према
Иони: Шаман?
Плав. Од боје, плав...
Брзо дода
Шаман...
Осећам велику тугу
Хтела бих да се вратим
Тамо...
Пред улазом у
Subferroviu
Иона се сети округлог
Лица разбојника
Али му не знаде
Име
Тргне се
Застане
Џо пође први
Ракшаса вреба у
Мраку
Месингани јатаган
Прободе Џоа
Окарина завришти
Високим тоном
Дубоко доле наилази
Воз у станицу
Тишина
Крај зида је дечак
Питер-Пол
И велика
Недовршена слика
Иониног лика
Још мало црвене
За усне њене и образе
Румене...
Дечак клекне и у чанче
Скупља
Оксид гвожђа што
Липти из Џоа
Posts
