Tuesday, March 17, 2009

ШЕСТ ПЕВАЊА ИЗ ПЛАНЕТАРНОГ РОМАНА НЕВИДЉИВИ МАРС

- Просветљење и изумирање


- Јупитер црта крст муњама


- Зоопраксископ


- Солнце у мозгу


- Кетакејански мрак


- Северњаци одлазе





Просветљење и изумирање





Мисли нису делатне, не плаши се.


То је смрт с којом ја немам ништа. То је слобода која измиче зарицању.


То је јаки ум који се смеје својој мени. Његов је смех титрај и он прожима струне сингулатиртета. Тешко оном ко је састављен. Распашће се резонантно.


Сад Платон седи у пећини. Окачио је пршуте изнад ватре, Мило му је што су идеје покошене. У вечности нису потребне. Може да певуши и да грицка сламку. Нико му замерити неће.


И као бафало којег гуши лавица, а около Африка, крештава и златна, смрт је безболна и Бог је ту, блажен и срдачан.


То је правда која све стиже.


И груди су пуне солнчевог система. Марсових долина, јупитерских клисура, нептунових бичева. И ти хоћеш да промишљаш, али живост те спречава. Светски бол те сатире.


Еволуција те доводи до краја.


Јер није време то што вечно траје.


Него је време апстракт, алфа и омега, Месец и Солнце.


Видео си крај, сад гледај себе. Ал месечине нема више.






Јупитер црта крст муњама


You do look, my son, in a moved sort,
As if you were dismay'd: be cheerful, sir.
Will Shakespeare




Наравно, аура се шири, али то зависи од тачке гледишта. Плазма не лети. Време шћури у тангенти. Врео је додир Солнца и прошлих збивања. Грбе, ребра, пустош у богомољама. Солнце је жута зеница, преплављена несталим. Из ње Јупитер одлива ветрове. Ту бубри електронски троп: у протуберанци...


Шта ћеш хтети да схватиш? Кад се спустиш у свој ограничени свет, у своје омиљене фрактале и бескрајну омамљеност, у непреведене истине тајне овостраног.




Преводилац из Винче


Међу звездама с очима и њушкама. У законитим кретњама мисли. С лажним погодбама и досадном глади. Подићи поклопац, ослободити се...


Увек су му биље у снопу доносили. Оно мирише, храни, опија. Колико зрна у зделама, да зубима крцка. Увезани трагаоци, чија су тела трпали у хумку. За сваког одеље лутку, однесе дому. Дом тесан, топли, узима.


Играју, певају, смеју се. Спасилац је прашњав, нокти су му отврднули, жуљеви по прстима. Одмах иде назад, водиља трчи пред њим повијена. Водиља га понекад олиже.


Квантни ум нема господара. Он води људе Духу чим сазре.


Сазрели ум привеже тело. Жеђ пржи, тело боли. Тело умре. Тело спусте низ пупак.


До колибе је само један пут. С њим нико не разговара. Понекад доведу немирно дете. Дете слуша стењање. Мајку дозива. Ћук пијуче. Преводилац резбари рожину. Заковрнуте очи, испуцале усне. Светлост ломаче глади, дим љути гребе.


А тамо вреба шарано тело немирно на киши.


Шаре су пале с неба утиснуте у кожу.


Шâрани лове робове.


Убијају преводиоце.


У снове им звери долазе.


Лако је постати звер, звер је сва у устима.


У дахтању и зубима.


То је лако, треба их само одрати и крзном се огрнути.








Зоопраксископ


На почетку беше буба. Буба је знала. Буба је осећала.
Шта ћеш више? Буба је била као Солнце.




У поквареном зоетропу Дарије пропада у неповезану причу. Смисао живота је храна за смрт. Дарије је смисао и биће растргнут, пупак се одмотава. Свет је постојао, он је сада машина. Витлови стружу, пљускају комадине меса и лоја. Вијак односи. Корозија згрушава. Пулсирање генератора набија електрична кола. Плавичасто и бело, грозница струји. Побегао је смисао, ту је само непрозирна идеја. Она је мрак, варнице осветљавају ништа. Гробнице нема, читав свет је гроб.


Каква је истина што украде задовољство?


Да је зажалио јер није знао да ће ствари бринути о себи?


Оне су се саме раставиле.


Али Око их је спојило у покретне слике.




Зарјана види светлаце


Шта је звездана свест?


Нема је од преобилне светлости.


Би да се игра телом, непомичношћу и слухом. Далеким звуком који постоји у уху. Свет је срушен, она то зна, али везе постоје. Закрчен пут товарним животињама, балега мирише, људи за својим послом, а она додирује ум вечности. Па она у свести то види, у раштрканој светлости: тачке поимања. Веза је плима, ум се консолидује, свет пропада.


Шта је звездана свест, свих звезда?


Игра се кашичицом и чајем у тишини. Неко ућуткује себе да би осликао крајолик. Платно, пигменти, загушљива соба. У креденцу су тањири, украсне посуде, столњаци, постељина. Још ствари у соби, изван, даље. Али крајолик описује тиштање различито од свега.


Путује ли звездана свест? Или је као једна Звезда?


Искапи чај, празна шалица, с кашичице капље. Около је тмина, од ње око боли. Заклопи очи. Путуј. Кроз време растављено у зрнца, окрећи огледалца. Зарјана бљесне у свест, у хладни ожичени мозак идолотворца.


Кап нараста око амигдале.


Поруке посвуда...


Гласови, слике, портрети.


Крстоноше, с упаљеним крстом.


Укопани у гроб. Шта види Зарјана у ватри смоле? Црни дим, терпентин цврчи, знојава тела, лица: сви горе с дрветом и трпе бол. Учењаци збуњују лаике страним језиком. Пакосно. Речи које се истичу, опојне ко цвет. Речи су ветар, осице, крвоток. Имитирајмо, не одступајмо. У ишчекивању оргазма...


„Бог ће ми га подарити.“


Занимљиво, баш тако настаје религија.


И свака политика.


Тако се деца уче одмалена, да перу руке и зубе.


То ће их довести до оргазма: „бити добар“, „бити користан“, „бити заслужан“, „бити награђен“...


У планетарној свести: „бити плав и облачан“, „бити зелених поља“, „бити непроходна џунгла“...


Све рибе, птице, зглавкари, мамали, марсупили, гмизавци и жапци, поносни су на своје протоколе.


Зарјана која је видела светлаце, прштаве из смоле... Шетала се надмено у поворци омамљених заједничара. Њих гони бич, који као ексер закива бол у разјарено закуцавање.


Зарјана осећа грозницу у удовима, кичма се клати и гони је да падне лицем напред. Опсесивност је неразрешиви чвор. Бежи из те гомиле, зна да значења нема у поступцима. О, како је то ужасан осећај парализе када се препустиш бесмисленом „они“!


Лају и дахћу јој на ухо.


Нападају својим оргазмом!


Желе јој добро. Тако је силују дугим и влажним „исправним делањем“.


Црева су јој кроз грло доспела до рамена, менискуси рахитични под доња ребра. Сокови и киселине у бронхије и цуре кроз нос, што ужасно пецка.


Кренимо у славу, у убијање живе, непроходне масе!


О, плачите мајке, које родисте антихристе!


Зарјана је прободена многобројним коцима.


Умри јер си заразна, бела и млечна.


Иде Јуда, који је оживео с вешала, у разнобојном кафтану.


Покрстиће је звекетавом водом, обичајним правом.


Буди се, нек нестане пре но што је растргну!






Солнце у мозгу




Рамос је уметник. Његов објект су скелети. Скелети у радничким позама. Стодвадесет поза радничког оргазма. У шупљине лобања натрпао је стиропор. У очима су завртњи. У пелвису скелети ембриона. Полни органи су алатке. Звуци резања и сврдлања. На столу је књига. У корпи за отпатке ципеле. Сат треба да зазвони у пет и тридесет. Један скелет је пао на патос крај столице. Писаћа машина се распала од ударца. Девојчица-скелет црта насмејано солнце. Обучена је у модру ђачку кецељу.


Кроз прозоре улази јара. Све се одиграва у квантном мозгу. У њему је све задато унапред. Све је разрађено до најситнијих детаља. До честица и таласа од Великог праска. У њему је све сачувано, спасено. У квантном мозгу бљешти Солнце спасења.


У Расулу Рамос налази метиљаве остатке корења и гумасте дроњке. Све је смрзнуто и некако бестежинско. Материја плута бесциљно. То је због тога што је Копито 17 извукао све електроне из ње. Без електрона материја не може да оствари однос. Зато Рамос ствара односе и у њима материја добија место. У правоугаоном простору Рамос распоређује плутајућу динамику. Материја је без масе и Рамосова идеја јој даје образац. Али све се некако разилази. Већ сам рекао, материја без електрона нема свест о односу.


Рамос је Пиринејац. Када је требало да се претвори у духа захтевао је да му одстране сва сећања. Задржао је само свој вајарски занат и слободу да импровизује композиције. Ослободио се свих психолошких спрега. Носио је белу кошуљу с испегланом крагном. Изразом лица доминирале су изразито повијене густе обрве које су се састављале у корену повијеног носа. Усне су имале облик птице с крилима у замаху. Очи су му биле црних ириса, притисунте тешким, надувеним капцима. Брада четвртаста и истурена. Образи ћосави.


У почетку је радио у камену. Разбијао је камен и тражио слабе спојеве. Грудве тако сломљеног камена биле су скулптуре. Понекад би у композицију додавао грумене и мрвице земље. Сасушене биљке. А онда и кошчице.


Свака скулптура је имала своје нарочито осветљење које је кружило и било извор различитих сенки. Покретање сенки као да је оживљавало смрвљену представу. Све те аранжмане је на крају побацао. Схватио је да се силе играју планетом на исти начин и да је време да оде. Пре него што је постао дух знао је да ће и то убрзо проћи. Није хтео да прошлост живи.


Пошто није имао сећања, замишљао их је. Шта би морало да буде истина? У квантном мозгу је осветљавао тела, ломио их и растављао. Налазио је гробнице. У њима је препознавао лудост. Решио је да оживи скелете. Они су били као живот после смрти. Тако се подсмевао култу.


Шта је електрон идеје? Лица одране коже, с мишићима и тетивама и крвним капиларима кроз које протиче крв. Схватио је да су се скулптуром на сличан начин бавиле убице-наивци. Земунице декорисане одраним људима. Органи на столу, међу оризом и различитим зрневљем. Крв намазана на хлеб. Одсечена стопала и шаке на гомили, крај дивана и чибука. Рамос је желео да се снужди и заборави сопствену вештину. Уметност убијања за њега је била посрамљујућа тајна. Каква је то била уметност, слезина и џигерица међу пехарима и чинијама? Седење и дремање на тек одраној кожи, испијање мокраће и семене течности. Влажне бутине као јастучићи. Брадата лица навучена на ћупове.


Турбан од изнутрица. Изметом исцртани симболи.


Деца се играју бубрезима и тестисима. Отимају се о груди. Сало бацају у ватру. Жене спремају туршију.


Али они су срећни кад мру.


Рамос је пожелео да чини исто.


У соби кетакејанској, звучни скалпели режу посетиоце.


Спермакети, који уживају док додирују тела, немају идеју смрти. Њихова је снага слободна. У мозгу је тачка свести, електрон-идеја. Та тачка гори и пламен удара Рамоса у чело. Кроз све нерве пролази трептај и Рамоса носи у квант.


Кетакејанским умом Рамос се убија.


Као нека стаза, свилена, обавија се око њега. Везује га и он седи док се не претвори у мумију. Живот свој је пустио у долину, одагнао свест. Тај живот стеже једњак. Утроба повраћа. Деца гледају, необично им је што отац умире. Не могу да схвате.


Тресу се. Трче, вичу, дозивају.


Долазе жене. Лелечу.


Село заудара на лој.


Сад ће да почну да спремају мртваца.








Кетакејански мрак




У Галаксији има много Закона, ал такође има и много камења...




Из Солнца плови океан. У њему су ембриони делфина и грбавих китова.


У Солнцу, у мраку, не може да разазна сопствену мисао.


Пада низ пламенове усмерене к тишини. У глухо црно језгро окруњено олујом.


У Солнцу, Бог-Уљешура, који је невидљив и нема прсте на шакама, звуком обликује временске куполе. Оне трају трен као и свест рођена у њима. Звук-сонар пржи кроз воду и прска у невидљиву сферу. Кратки снови је мреже и она избија кроз мрачне мрље.


Океан плови набијен сном.


Плови оностраном из којег извире.


Хиперион хода стазом, у сумрак, док се буде змије. Калпе су прошле, југе довршене.


Реке мртвих се слиле у шупљину.


Углачани камен на дну.


Ноћ је пала и оштар мирис биља заводи. Шаман-бакљар чека крај дрвета. Топлота тла покреће зрак и звезде лелујају. Вечерњача вије небом, за њом је крвави траг. Шаман је путовао у духу и чврсто је убеђен да ће Земља одаслати муње. Тако му се привидело, да ће силе оба света укрстити муње. Али сврха тога измиче му.


Хиперион ће поћи с њим у Око таме. Шаман хоће да зна.


Сада, када је добио знак, забада бакљу у земљу и започиње лагани плес. Затворених очију, испуњава га ново тело. Новим телом одлази кроз празнину...


Брзо је кад се деси судбина. Кад се роди пре времена.


А шаман је само подигао ногу.


Крај њега се зачеше издисаји лакоће. Срозавање у слепило.


Мириси остадоше и још снажнији воњ. То тек да се зна да није сам.


Страхопоштовање и беспомоћност! Шаман замишљеним прстима начини знак вулкана.


Иронично, знао је, постављачи питања су уз њега, али ћуте. Намргођени Северњаци.


Убрзање га притисну. Заискри жамор свих бића углас.


Зову живи и мртви, и будући.


Златна гомила на ивици свести. Каква је судбина?


Већ је падао раније. Сад се држао беле тачке. О, кад би могао да остане у тој близини! Слободан од несхватљивог меса и костију.


Северњаци су у повлачењу, њихова је осека.


Кит циља валовима, чешља судбину. Провејава цијук, експлозија у уху.


Репатица гори, муње шибају преко Месеца. Море се одваја и руши на Земљу. Плаве и беле жиле шиште кроз облаке. Реке блата, житке, спржене.


Месец одскаче у вишу орбиту.


Шаман спушта стопало: готово.


Хиперион је отишао, сад је тишина. Мисли немоћне, полегле у стомак. Узима бакљу и каска кроз ноћ.


Силуета главатог кита плива у одразу ватре. Ћук дозива. Рука дрхти.


Страх је неопозив, видео је далеку будућност. Понизно се скупио као нерођено дете. Отегнути зов јечи планетом.


Део вриске је остао у души. Шаман зна да је уснио проклетство. Шум је прејак, рађаће се глуви. Дотрчава у пусто село. Сањају, стењу.


Бакља се гаси.


Шаман-бакљар клоне.


Врећа костију подељеног ума.


Шум нараста, у сновима се преврће, звери говоре. Речи су неразумљиве, то су имена. Шаман не разуме име.


Али речи ће превладати. Вући ће кишу за собом, кишу у души. Шум капи по бистрој струји. Речи саме.


Браћи је досуђена плима.








Северњаци одлазе


Будућност је болест




Северњаци поштују велика бића. Велика и стара бића имају снажну крв. И грабљивци је пију али се моћ крви не прима у њих. Над грабљивцима бдију жедни духови. Северњаци их виђају над чопорима вукова и ређе с медведима. Жедне духове терају, јер их виде. Узвикују, а ови су страшљиви.


Северњаци су у Магли Заборава добили судбину.


Дато им је да виде помућену Браћу и бол њиховог унижења још много поколења. Речи су им дате да их подвикују, по једну.


Копља су им дата да секу крв. Погледом да убију.


Ћуте а мисли су им без реда. Шта раде, дато им је непосредно. Из тишине, а Браћи је додељена врева.


Браћа нижу речи, ко да их схвати? Не може се помоћи.


Свеједно, Браћа их воле, поклањају им оштра копља и украсе. Они не знају да им је добро јер Северњаци терају жедне духове с њих. Осећају захвалност али неизрециву. Кад Северњаци напусте овај свет, Браћа ће је изгубити. Знање ће се повући. Жедни духови ће их попити.


Северњак Киш чува у мешини крв медведа.


Крв је згрушана, али је снага у сукрвици. Из Магле је дошао бледи шаман и Киш му даје да пије. Бледи шаман записује речи. Киш се мршти, а овај се смеје. Смех није непознат Северњаку, али разлози су битно другачији. С друге стране, речи бледоликог падају на танку кожу, али нечујне. Кишу је због тога нелагодно, не разуме.


Речи седају.


Враћају се у уста.


Киш је толико изненађен да је скочио и отео Брату шаману белу кожу с речима.


- Аааа, рекао је.


Бледи шаман се тако засмејао да је пао.


Врева се шири по принципу осмозе. Киш је то уочио. С неверицом врти главу. То раде, мењају ствари. Зар не знају?


Шире се у ствари.


Ствари се шире у душу. У души су слике. Ходају од слике до слике. Изгубљени међ сликама. То је болест!


Брат шаман се смеје а Киш види тужну представу плавичастосивог човека који рида. Он пије веселост и Брат полако јењава. Уплашен поглед приказе сева према Кишу.


Киш викне. Приказа се провуче под кожу. Киш поново викне. Брат не разуме. Приказа вири кроз његове зенице. Киш виче и дави брата. Кроз исколачене очи излеће рој жамора. Грабљивац одлеће а брат шаман хвата зрак.


- Смех, виче Киш. Смех!


Гримаса уместо смеха. Душа обликује лице и килаво дахће.


О, кад би само знали да ћуте!


Али чупати слике је мрско. Врева жамори, слике се руше. Крв разноси бол.


Брат побегне.


Киш пева: хмммм, хумммм, хмммм.


Треперење тела ослобађа ум.


Суочава се с главатим китом. Уљешура трепери. У пространству Солнца њих двојица се сједињују.


Рамос дрхти. Хтео би да прича, али само избија зној.


Мртве речи у његовој глави. Мозак врца, електрони се здружују.


Зора новог доба.


Сва људска тела су у плазми.


Плазма је скулптура у Јупитеру-звезди.

Chrome (translation from Serbian)

Chrome

1.
She lifts up her bloody marten fur
from the red-rust floor, steps on ice tea
cans; empty sky sick at musty
docks and stench.
There is the belching of bare survival
left alone. Scepter is of brass, silicon in
capsule, dates from nylon…
Bitch, tense in waiting, nervously
pushes alt-tab staring into
goggles carps: they yawn their
yellow lips, swallow dirty plankton.
Rumbling in ears, she trembles…
Ice falls, crackling mist of
tower-cities. She is like Chrome,
symbol of resistance, snake from swollen veins
of cortex. Mucus of dialectics.
Dross of peeled off colors.
Here all is worn out, one sleeps
in dreams, lives in tailings.
Like queen of death she rules the barefooted
daydreamers. Only – with them
there’s no breakthrough!
For a short while this tuned out machine
will jolt, and then, collapse into the bosom
of dead Earth.

2.
Into the sound of shell dives
frenzied rodeo. Adjusting
whiskers of heart, sprouts jet from
nano-glands; furious antibodies
dismember tales of ecosystem’s
trance, of simmered lava,
stale ocean. Robomites
recycle past experiences
into fresh lattice and golden
beans of corn: vegerolls
of chlorophyll and egg white.
In Arco tower winded units
trim collars. Shirts and
slips care, lard suffers
gripe of stretch.
No one to enter unwarranted
into the pale marble lobbies.
There are the terminals, quantum
chirrups. No one from slimy hills
to go down into noble trenches.
The bodiless stares into cytocolonies.
Floats in blue vertebrae soup,
tied up with genegauge. Red screams to him.
His taste is debased.
Platinum swims temperatures,
through micro layers of thermo zones.
Before him nanozoes split,
coagulate spectral dabs.
Dribble trinary roads of
phantomlike decoders.
White tureens of jelly for lunch.
Blend of meat and chrome.

3.
They throw victims alive into rocky slag.
There organic non-geometry
smells, respires with sticky bubbles.
Colonies of fungi recycle
vertebrates. Brand new automats
skim gray spume of proteins.

4.
She like Chrome undresses
plastic kilt, and pushes into
warm mass of frog caviar.
Yellow strawy hair sucks pond.
Far from skimmers’ sound
she enters the symbiosis with kelp and
volvox.
Gray tentacles of fungi,
like gills, drink the song of her
nerves.
Aboveground rules dark.

5.
Blue veins of dead yews,
curds of pyrite, rumpled
berries.
Feathers in mud,
black rains’ ponds.
Wherever eye sees same
squamy flesh.
Mollusk-man
covers windows, sways his
large, dimmed eyes.
Brain
cocktail boils in test-tube.
Spilt in tentacled shells;
mind embossed in morphosis
floats into spiral dream.

6.
In slum
blind karaoke,
stinks of whitewash. Rustles
polished like leather sole.
Sputters leash and nibbles
rye. From cans disgusting
collagen of cheese stench.
Presents Chrome with plankton
from coffee wells. Quiet, dingy,
she laps glycoferomone. Cream and
breadcrumbs. Sonorously sucks lard,
bongo rings.
Tiny scuffle in narrow
pants. Devils boil and
droop. Those are small energies of
zest. Skimpy stanzas,
sweat pores. Cyber states.
Nacre, metal, lacquer.

7.
Sometimes he ponders
the nature of abyss.
Stirs images with hand.
With disappeared body he
remembers: rain, rough,
air.
But now sad he looks
at crackling breasts of Universe.
Heat of wild milk,
black cauldrons.
Herbaceous strings.
Into hogwash of gas drips
blazing lead. Pecks
prophet in Sun’s
mane. Rapture
and famine, in he-fly’s
proboscis.

8.
Barbarogenius in modem
scrambles sponsors,
tames currents,
attacks. Fertilizes
nodes of drone matrixes.
Those are suns shining in ice of spam.
Evils of gold oscillate
like shapes of specks.

Robotniks wheeze obese
in gray gamut nest.
Groans dreamy onion.
Spawns dead mallow.
Nymphs
nurse gentle baobabs.
Ploughs cut Tartarus’ throat.
Evil-biased swing bloody
chest.
Ultraviolet
melts them with gusto.

9.
Self-consciousness winces
in lullaby. When it’s
distinguished from diapers,
wetted it cries. Spanked on
the snout.
There spears of doubt aim.
There soft sides of
unleashed beast. Renegade
ideas.
In wires and tubes of
chemionics. In glory of
electrics.

They lactate on Galactic
graveyard’s fire. As if death’s
to honor them. Stellar
drive.
Those are their wings
of gangrene, opiates
from hollow elder’s marrow.
Sips from drawers, catalogues,
sticky wax.
Far, into devil’s domain.
Into ozone’s height.
Fyodor’s axe waits for them.

10.
Werewolves run into
tree trunks. High canopies of
sequoias. Scooping distress into
dry cork. They burn grass,
crumble mould. Tailings
fall to lava. Disfigured
soul in volcanic glass.
They race eternal joy.
Stomp on earthenware.
Piss on Harpist’s verse.

11.
Tumuli, like breasts sawn
in valley. Fortune
buried, to Earth.
Dagobas, fosterers of
Meru. Those are simple
things. From pain of slaughter
to nervous breakdown.
Life is suffering.
It becomes and disappears
into the trance of processions.
All evil is in milk
sweet.


12.
There is Chrome in dawn’s light,
rises up agile,
looking. Fire hides
behind black facial lines.
Fire shapes itself
with ashes’ shine.
Hates the world with eyes.
Crackle forms.
Rage of impotence, restraint
of life.

13.
And when I passed there again
in wild storm,
silence sheltered me.
And wreath of thorns deeply
stuck. Pain from God.
And acid sweat.
Chrome loved me.
And while I died
again. There, all life is
enchanted. Rain and wind,
dry rock.
And fire from Chrome,
embers and altar,
broken wall.

14.
Alone in world
ant viragos
suckle honey
from their sisters.
When they are killed
into eternal glory
they go.
Perfect life
instantaneous like lightning.

15.
That struggle is
with yourself. You rancid
in battle with demons,
falcons. Into that battlefield
they come from pillars
of shame. Unbuttoned
priests.
Tremulous togs.
You throw sandals
into dark ling. And again you face
uncertain day.
Throw spear,
fear.
Don’t do evil.

16.
And again energies
yoked shake. Perfect
form bites silk’s honeycomb.
This perfection of
cells skims out of play.
Hygienic monitors steadily
stare. Clean is all
useful.
Lard in pigeon-hole,
muscles of gum.
But eye wanders,
drills horizons.
Lush gardens.
Eternal egg.

17.
With emptied mind
machines float in dream-dust.
They suffer images.

18.
Home, into piles of dust.
Into warm, cozy cardboards.
Tie your legs to beds.
Rest pajamas. Hot
crosses for dinner. Teeth
floss. Read chronicles
of dead blogs. In future
more crimes. Sons
deaf in metamorphosis.
In low voice.
Salvation in phials.
Carved Mizar on palm.
Drink Greenland ice.
Airy breed on Earth’s
crust. Locust nibble on
sheaves. Snow is in
steel’s squama.
All wrapped in smoke. Home,
into lenient tide of electrostatics.


19.
End of childhood in
jet rivers.
Separates souls to piles.
Stochastic spinners seed.
Tiny coagulated lubricants.
Yea atmosphere
pervades kernels of spring.
Singes warm wind.
Letters’ halves.
In paleness of verbs.
Burns thick sepia.
Spotted space.
New gravity.
Resilient.

20.
And there in dewy zone
spite scents.
Rambles into ocean. Emotions.

21.
Harmony sings
death of species.
Murderers-embryos
feed on mothers.
Thus love abandons
soft vagina, leaves spasm behind.
Breasts wither.
Naked cheekbones defy
ordnance. Empty dresses
freeze winds.
Shadows and thunders
hew off unison.

22.
No one deserves peace.
Don’t cry you agonized creature.
In Eden good deeds rot,
yellow wasps bib honey.
To forest go, think of death.
Oak tree satiated with swollen brains.
Will for love crude in acorn.
Catbird’s ambrosia, they blood suckers.
You wish gentle deserts,
billows of water. All that beauty,
to take.

23.
Split marrow, hearts
in disappearing.
Premonitions of naught
override downfall. Extinct
yearning.
In the world of steel
feelings dim. Cities'
monoliths, naked skeletons.
Charon, turning back,
rows into counterpoint.
Abandoned bodies
do not radiate. Art
parts. Moody
dalliance. Solo
black bird on a coaly twig.
Sprays dew.

24.
Today I burn, and tiny smoke
writes. Agitated cocks.
Scream in hurdle.
Quest for gold.
Seas drown. Following truth.

25.
Bloody alley, from Mars
to pineal. Gush of awareness
drives insolent mills.
Tectonic masses lands
knead. Pollen in high
sphere, and down, in heat,
planet’s core boils.
Fists hit with ring.
Energies hurt.
Who are we that suffer?
Into lap blood spills.
Dead torturers motionless
like alphabets.
Epic’s scars over ground.


26.
Hard gazes. Undulating
purple. We run from harbor.
We run from hotbeds.
Tasty bagels.
In hunger dogs snap.
Slugs sticky swear.
Palms joined. Peace
in wheat. Brightness awakens
nightmare. Harnesses qualm.
Lies Chrome dreamless.
Tentacle of thought limp
in infinity. Evasive reeks.
Cone hot. Nest of
perfection.

27.
All is there in boiling
sight. Extinct wishes,
separated live.
In breath, curdle. Blotch.
Speeding star trek.
Into cold dawn. Through leather
smooth, black. Feel of
fingernails.
Don’t you know where image comes from?
Zygote, osmosis?
Hard cities of quartz.
Golem in pollen…
There greed stretches
through leak. Bent mirrors
procreate snow. Fire chokes.
Thick mask.
Touch searches
which in dead is not.
Words trick, dig layers,
chest.
All is stronger than them:
knife, gleet.

28.
And what but death
to the one who praises his?
Enemy cold, preoccupied.
Hatred from bottom bitter.
There – that loathed nest!
That obliterate with barbarians!
Sour secrete
vomit into world.
It is hordes bellowing
under gallows.
Fear and frost hiding.
Run fakirs into minarets.
Fangs burrow cells.
Bury laughter into Ararat.
Light torches of lard.
In coveys squints curia.
Nasty enchantress…

29.
Squirms Mephisto in black trick.
Angry at clone’s hump.
Between stars and satin
burns medulla.
Chrome in lens black and white
curves beyond reach. Velvet clean
scurfy linen. Cramped in
bottomless throat warm tonsil.
Scratches with hoarse aria glaze.
Go out into humid dusk,
infringe stiff fad. Call of
marsh, burnt ivy.
There you are naked in force,
evil eyed rays, chirp.
With tentacles flies
through leaves. Into that
trough, asbestos ribs.
Crawl through black hair of
thunder. Slush up clam of
mischief: like gills they breathe
greasy shame. You they will into
meaty vulva bite off.

30.
Into morphine shrunk her flank.
Magma potted like ice cream,
dust on braids.
Wrists picked. Horus in
pane shields sight.
Shades play cards, dawns
monotony. Disgusting being
digests. Splutter embers into palm.
Summit of thought. God’s gift in fog.
Like chestnut hard, sleeps.

31.
Fall petals from sky.
Wet mountain blows bubble,
poison flutters.
Smell happily sniffs
body liquids.
Drama is sharp.
Cursed dreams sail down
lazuli glass.
Into quiet talk
impress seal. There cocooned,
crowded into lodges of age.
Spores of soot. Thorns.
Bodies weak.
Spirit waits.

32.
Thirst of laughter kills.
Demon cynic, infamy of
mind. Order into thoughts of harmony,
into gates of age dash. Sharp
scales cut feet. Eyes beg
merchants of salvation. Sooty cities
secrete spleen. Gods
knead curtains of hell.
In pain tear laughter. Alone before
pit burn. Lonely crumble
crumbs of gold. Weed weltered
sweeps. Wind, essence,
whistle. Watch through eagle’s
claws, cold mists.
All is melted into moment.
Wild carcasses rot in ardor.
There is your wound, in fear
curled. Light hated,
cold.

33.
Whipped tongue for it has no word.
Dusted carpet onto rock.
Bronze sword. Names
hit by dark. That is the alchemy
Achaean. Verse, poem.
There reaches reflection.
Into river butterfly disgorge.
Bamboo walks the tip of sea.
But noise stains Hades.
Trap, nervous battle.
Forked tongues circle
clew. Taking away empty
ebbs. Prickles make altar.
Coercion devours. Muted
mowers. Creepy rags.
Crowds’ stench.

34.
Where’s the Earth hidden,
behind hardened rock. Compressed
spaces of past, sand and moist.
Cries whirlwind in pit.
All embracing force, deaf,
undear. Who penetrates into vacuum
expires awareness. Loses all.

35.
She drinks mare’s whey immersed in thought.
Cunning silence. Evil fate
strolls, discipline of mind.
Crypts gray, threshing the restless.
Organic bawdry, in silence
swells. Ember asphyxiates.
Now knife will burrow.
Plastic old, bracers.
Shame pushes joint.
Glaciers depart, hills.
Above all aurora
deciphers purposes. Fuels in
sun extinguishing. Ideas burn,
pronouns. Tenses of
future. Hoarse prose.
Pregnant genitive.
Empty goblet and Pan’s flute.
Broken whirligig. In flower pot
nettle, carrot, green.
Organ in hothouse.

36.
Is there drama in machine,
as it steams, sighs, break?
Pale peon, spits
mallow’s puddles. Poisons optics.
Dreamy magnet. Silver in
fetters. In storm sharp
tones, deaths of harmony.
Frankenstein, syndrome.
Bloody bench, hypophyse.
Fingers ground, turquoise.
Static torso walks.
Music extols.
Waterfalls roaring.
Concealing invisible outcome.
Sonnet, padlocks.
Doctors cry.

37.
Glimmer mirrors cloudy.
Sneezes snuff into smog.
From holes gazes into air,
ringing sound.
From body invokes image, cocaine.
That might with momentum, grips.
Trunks stuttering break veranda,
boulevards. Of fresh paints, white.
Grid curtains stopped.
Tin spaces arise new,
furious winds. While not
soulless, fallen.
Waters in safe, settled.
Dream buzzes in roar, bang.
Beater into rust deputed.
Peels off scratchy knitted. Who
yielded avenged? While walking
bent, to muddy ancestors.
Now skies black repent.
Pillows fluffy grafting. Lo,
shines scarp, painful.
Trunks dark. He doesn’t hear crying,
crippled.
Madman invites none.
Blasphemes death.
Into clear mornings quenching.

38.
Trackers wise,
piles of spawn.
Sublime, passionate.
Drums scoop beads.
From the other world children
fat. Force coos
sweetness. Mountains hunger.
You spin into minds
slippery membranes.
Come into timid
hands, into hug.
Where God drinks strings of
face, and sucks bloody
brocade. Lips split
into red hot stigma
spreads the Lord.
What do you think, jet black?
Now you are here in love
torn apart.

39.
Rings red ketchup.
Stainless.
Drops of wine, napkin.
Starve in abundance,
roam. Concrete crushes mane.
Voracious plates.

40.
Birds lined.
Earth sinks.

41.
Babylon into heavens rushes.
Gods of fuddle, lightweight punks.
Death and punishment in hyacinth’s garland.
Slaughtered meadows, petals in riot.
Danube and Nile into North Sea.
Ringing clay, sturgeon’s spine.
Burrows of inscription into boat.
Lo, underwater shapes.
Pumpkin seed, walnut.
Bees’ eights.
Sifted beans.
Your bodkin
of agate. See,
entangled fingers. Rotten stubs
in open sea. Foggy leaves,
olives. Ozone drips
from beak. There you see statues
in unity. Melting of sun
into blowpipe. Asleep baby in
wall. Cherries.

People at coast, you shaken
by evening breeze. From stars
stream oppressing us.
Into heart watch, lavish you.
Songs dark of fireflies.
Drift in dream into bosom
together. Break syllables
mortar brittle. And with bronze
ideas’ pastiche. All impermanent
shore of genesis.
Into vortex taste of ground.
There we are pulled by quiet tide.
Gray plumule of ibis.

Библиографија 2008.

2008.

  • „Malarstwo i Ontologia“, Korespondencja z ojcem, nr. 9, 2008, стр. 15-17.
  • Taniec, Sztuka, Religia“, Korespondencja z ojcem, nr. 9, 2008, стр. 17-19.
  • „Placz chryzolitow“, Wszystkie chwile sa tu i nic byc nie przestaje, vol. II, Antologija srpske poezije XX veka, G. Latuszynski, Agawa, Warszawa, 2008, str. 276.
  • Збирка есеја Химера или Борг, Тардис, Београд, 2008, ISBN 978-86-910579-3-0
  • „Туђином по Холивуду“, приказ књиге Јована Ристића „Туђин3 – један незаслужени кошмар“, Арт – Анима сајт, http://www.art-anima.com/d/prikazi/tudjin.html.
  • „Рипли“, прича, Пројекат Растко, Арт – Анима, http://www.art-anima.com/d/price/ripli.html.
  • „У смрт“, песма, Граматика смрти (антологија), Шумадијске метафоре, 2008, стр. 457.
  • „Буди се будни“ (поема, одломак), Градина, Ниш, бр. 24, 2008.

Monday, March 16, 2009

Порнографија, еротика, уметност

Дефиниција порнографског

Порнографија је грчка реч и она дословно значи запис (слика или текст) на продају.[1]
Слика (или текст), заправо представа, која делује тако што производи физиолошку, психолошку или идеолошку реакцију[2] код посматрача јесте порнографија. Садржај није оно што дефинише порнографију, њена суштина јесте представљање као начин комуникације, трошење напона – она је средство комуникације, медиј: роба.
Из овога је јасно да је свака врста говорне, писане или сликовне вештине[3] по дефиницији порнографија – уколико је роба која се продаје. Ово и јесте основ неразумевања самог појма порнографије јер се он у друштвеној пракси везује готово искључиво за одређени садржај, у највећој мери за сексуални садржај, а у нешто мањој мери идеолошки, културни, односно политички.
У ужем смислу порнографија се разматра као метод којим се ослобађа (производи ради трошења) одређени напон и ту постоје два суштински супротстављена метода: један је уметнички а други је манипулативни. Уметнички метод производи, а манипулативни троши енергију. Зато, када се каже порнографија, пре свега се подразумева овај други метод а уједно се означава и као штетан.
Оно што је штетно код порнографије (са становишта очувања енергије) јесте експлицитно. Експлицитност подразумева огољени симболизам, кључ који изазива реакцију код потрошача који тако и сам постаје роба. Тај кључ црпе енергију од потрошача у замену за понуђену манипулацију – симулира се размена погрешно схваћена као учествовање, док се у стварности догађа крађа. У данашњем, потрошачком друштву, најразвијенији облик овакве манипулативне порнографске праксе јесте маркетинг[4]. Сврха маркетинга је размена понуђеног празног садржаја за енергију (новац): ништа за нешто. Сврха порнографије јесте да се успостави зависнички однос, то јест да се потрошач активира као стални извор енергије на располагању манипулатору, чиме се затвара зачарани круг живота, при чему је живот стање које производи недостатак – стање лишености којим је условљена потреба за непрекидним допуњавањем. Тиме је постојећа друштвена економија дефинисана и озакоњена као последица нужне борбе за очување живота.
Из овога се јасно види и естетски моменат порнографије који се изражава способношћу да црпе енергију потрошача-жртве. А пошто је естетско нераскидиво везано за етичко, етика (суштина) порнографског јесте манипулација, односно експлоатација.

Порнографски метод

Порнографска методологија је нарочито изражена код „јефтине“ порнографије где је садржај, рецимо, сексуалност. Аматеризам који ту влада једва да назначује садржај и углавном га своди на симулацију: нпр. жена у сексуалном односу с мушкарцем зури у камеру – уопште није уживљена у радњу. Комуникација с потрошачем остварује се на нарочитом нивоу који постоји независно од садржаја јер нема онога ко стварно управља тим садржајем. То је аматерски, готово дечји ниво, најнижи облик комуникације у којем се истиче појам у облику симбола радње. Намера је да се у потрошачу изврши неопходан рад: појам-окидач ангажује потрошача. Ово је могуће једино стога што се тај појам појављује као конструкција коју ни једна ни друга страна не уме да (об)разложи. То је разлог афекције коју потрошач доживљава.
Енергетски напон је у оваквим случајевима веома низак и оваква продукције је у пракси масовна и застарева тренутно. У истој равни, зависно од садржаја и нивоа вештине којом се он нуди, налазе се и многобројни свакодневни садржаји који чине главну масу медијске политичке, друштвене и забавне продукције савременог друштва.
Посебно треба истаћи индустрију забаве која остварује живу интеракцију с народним масама: музика, филм, спорт, па чак и политика, а све у мањој или већој мери зачињено сексом, пошто је он код људи стално присутан као физиолошка чињеница.
Рад појма у потрошачу се остварује путем физиолошких или психолошких, друштвених (статусних) механизама и у потпуности је условљен њима.

Еротски метод

Оно што се у порнографској продукцији обично назива еротиком разликује се од обичне порнографије само по томе што је садржај идеализован, то јест, одстрањена је експлицитност као основни метод комуникације и углавном се користе асоцијација или метафора које треба да „прикрију“ садржај. Еротика не представља сам чин којим се долази до задовољства, већ изобиље угодности као последице чина, а он сам је присутан само као претпоставка таквог исхода.
Еротски метод је, наравно, веома изражен у савременој маркетиншкој пракси, и то без обзира на садржај који се нуди на продају. Рецимо: лепа девојка иде уз леп аутомобил, или флаша пива као фалусни симбол, па је због тога пиво „мушка ствар“: пијење пива је еротски доживљај, итд.

Уметнички метод

Када је реч о пракси треба знати да не постоји потрошач уметности, постоји само потрошач манипулације. Уметност, за разлику од порнографије, производи а не размењује енергију и тако успоставља непосредну комуникацију с личношћу. Али личност није потрошач. Она је и сама извор енергије. Однос личности посредством уметности јесте фузија – ту нема борбе за опстанак.
У савременом друштву, највеће задовољство је нешто продати, па се и сам потрошач као „срећни купац“ идентификује с продавцем који је „срећан јер је продао“ своју робу. То је идеална „размена“: Вук сит и овце на броју. Код овакве врсте комуникације карактеристично је да се енергија стално прелива, помера с једног места на друго – али се њена количина не увећава. У такозваном „изолованом систему“ могуће је једино премештање, преусмеравање енергије.
Уметничко сагледавање система је радикално друкчије, у њему нема изолације. Систем је у вези с неисцрпном енергијом а носилац комуникације је личност. Лични израз јесте уметнички израз и она је због тога извор енергије. Она нема намеру да „украде“ енергију од других, да је редистрибуише. Уметност поседује довољно енергије, и више него што је потребно.
Пошто је порнографски метод у основи „конструктивни“ метод, тешко га је, или немогуће, спојити с уметношћу која по дефиницији деконструише представу. Енергија се тако ослобађа од форме, која је у порнографији основни механизам који производи „користан рад“. Форма црпи енергију изван изолованог система што се званично никада не признаје. Представе које пристижу до потрошача не производе у њему нову већ га подстичу да користи сопствену енергију.[5]
Уметност све преводи односно враћа на духовни (енергетски) ниво не изискујући тржишне механизме. Из овога је јасан антагонизам друштва и уметности. Типични потрошач нема никакве користи од уметности, штавише, он бежи од ње јер уметност разара његове драгоцене играчке које му пружају задовољство.
Уметност ће људско тело представити на такав начин као да је оно нешто што је већ превазиђено и не може се више употребити као извор великог задовољства, док је у порнографији неопходно стално обнављање потрошене енергије. У уметности је та енергија непотрошна и не враћа се у форму. Идеал уметности је „виша сфера“ непрекидног блаженства, незамисливог у области материјалног.
У пракси, разлика између уметности и порнографије је бол. Бол одвајања од драгоцености у које је све уложено а то су: емоције, идеје, предмети, друштвени поредак, итд.
Страх од бола јесте она граница на којој се догађа преокрет: света испред огледала у свет у огледалу.
Занимљиво је подсетити се да је Фројд (у једном ужем смислу) овај страх образложио као страх од кастрације, но потребно је имати у виду да је сама кастрација уистину превођење у „анђеоску“ форму која не делује по начелу размене између полова већ по начелу учешћа. Страх од кастрације, разуме се, није просто физиолошки, он је пре свега друштвен или психолошки, јер је друштво медијум у који се преводе и физиолошке функције, па постоји снажна, заправо преовлађујућа, повратна спрега. Рецимо, то је оно што сустиже Едипа тек када у његову друштвену свест продре чињеница да је имао сексуални однос с мајком –то његовој физиологији уопште није сметало јер јој појам инцеста, обичаја или чак мајке, уопште није познат. На нивоу физиолошког нема појмова. Из овог примера је јасно да појам инцеста захтева свест о времену, то јест историјском дешавању. Да би уопште постојао и могао да ради потребна му је друштвена свест.
Тако долазимо до основних појмова уз помоћ којих се и дефинише друштвено постојање. Потенција, моћ као замена за силу личности, [6] увећава се помоћу рада. „Рад ослобађа“ – то је коначна реклама друштвеног поретка, затворени круг у којем се живот троши како би опстао. Али тај рад је увек рад „појма“, они који га трпе не увећавају сопствену енергију, напротив. Потрошач (некада се он погрешно звао радник) размењује сопствену енергију, која је „гориво“ за представу.[7] Представа је „задовољство“, „испуњеност“, „остварени сан“ итд. – емоција или идеја.
И продавац и потрошач трпе рад појма. Некадашњи капиталиста, сада „отеловљење“, корпорација, трпи рад идеје моћи, исто као и потрошач. Моћ продавца је способност да се та иста моћ прода – моћ купца да је купи. Емоције или идеје, будући представе, тако и опстају. Оне црпу енергију из овог теслинског „индукционог мотора“ лажне међуљудске подвојености. Тако graphein (представа) опстаје као per (роба). Људско друштво – као порнографија.



[1] Индоевропски корен per, касније постаје pornē (проститутка).
[2] Реакција, као последица дејства силе јесте трошење.
[3] А у то се уклапају и модерне технологије пројектовања, нарочито филм и телевизија, штампа и остала средства комуникације.
[4] Маркетинг – вештина или процес куповања или продавања.
[5] Позната је, међутим, научна чињеница да жива бића не добијају сву енергију посредством размене с околином, већ су исто тако и извор енергије.
[6] Никола Тесла је силу дефинисао као функцију материје. Из наведеног примера се види да се физиолошко, као сила, троши, то јест преводи у свест. Сила преведена у свест јесте моћ.
[7] Требало би коначно разјаснити право значење појмова. Рецимо, „производ рада“ је заправо „потрошња“, „трошење енергије“; „човеково отуђење“ јесте „трошење кроз рад“; „рад“ јесте „дејство или афекција појма, идеје, емоције, представе и сл.“; „капитал“ (главница) јесте акумулација „информације“ заправо „свест“ пошто је свест исто што и њен садржај. „Отуђени рад“ јесте заправо сваки рад, јер се кроз рад појма троши лична енергија – стога би отуђење појма (рада) било заправо идеална ствар, ослобађање од представа је крајњи циљ мистика – услов ослобођења личности.

Nostalgic Crayons (translated from Serbian)



Nostalgic Crayons


hairy desert
gray cascade
all boiling with
film aggregates,
prints from boils
reek of cataract…

and so I sit
hands are dead
sand skins me
itches me eye
a pictogram
from parinirvana
waving its feather-whisk
Laocoön like

from ochre crayon
comes kangaroo mouse
insulted
and misunderstood
walks away the rusty dune

oh damnation!
stellar charge!
oh my sooty rhymes!
my quick hands
and speed sustained
oh, naughty pulse!

I do, appreciate
genius
maestro the sad
but let him
stay
let him go
in shade
let his skull
indulge
in silicon tits!

for, now we go
to intolerant lands
of sterile oceans

all elements of East Coast
culture are here
but NSA has
all under control!
in vain we warred,
tons of martyrs
died
and still, castles of cards
flutter
and red coats are slaughtered

back to our desert
sweet!
the way it is
there slobbering ’s a
forgivable sin,
deserted it may be
and uncrowded,
but of hotheads
free!

capstans stand for brains
they squeak
as threads
smolder
all is in poems placed
even the dung
of scarabs…
lo, huge structure
spawns!

in this epic,
miraculously,
my old
rusty voice
hatches from lye
(though barely moving)
hoi! (hear it
shout)
hoi! hooey!
but quickly hides
in mohair
it knows what next will pass!

do you eat crap
indulging in curtailed
moon?
here some
nostalgias
and whole caravans
with distaffs
wreathing tiny lines
to cover their mouths

what comes from mouth… hey!
but they are like
poodles
dressed to
croak over
gorge
of bitches
hanging murdered from
billboards
but then I turn around and
see them
disappear

sad are their gags
as I disperse them
with mushroom flambé
and sulfonmethane stench…
who do they think they can quip?
science serving poetry – hey!
drop dead shall they
epigones of Warhol
and leave all the fish…
let them smuggle their
unused
spatial chemotherapy

let them stretch
those silicone knees
along the boulevard of stars

what one pelican can
catch
three seagulls can’t
crap!

x-ray had left
me an
unforgettable memento:
when I accidentally fell,
my spleen mixed with
slivovitz
I mutated into one
Kerempuh
for it never was
that somehow it wasn’t …
and all you can see
on the outtake
eh, isn’t that something…
even Buddha suffered
from swollen eye bags
since for months he gazed
into elephant cow’s enhanced
trunk

I got into trouble
while stewarding.
my remote control’s
ideology hairs
ran away
and quails flew to
Mesopotamia

not even the recent defeat of
the Alien
discouraged me;
they must have, I’m sure,
coughed obit after him,
eye witnessing scraping of
dead mujahedin,
and their dirty gowns;
from headlines
of, there… happenings

but nothing is like
rennet
of our struggling!

all I need is to
sing
and hoard winds
into the wild
hams

and so on…
from change to
change of
mood
until my emissaries are
back,
my hoarse singers
with news of
armistice
between horses and donkeys,
stag-beetles and scarabs

even daguerreotype
would not work
here
in vain is your dark
chamber
all is in doughnut’s
perspective:
dead children
and parents drunk
roll down the streets
potato like

and who will bring order?
the one who was disjointed?
the spreading one?
the one suckling vitriol
with rattlesnake in his
ear?
they’ll shit sheep dung
until choking
and shoeless feet
will step onto rice fields of
Machiavellians…
eh, my armless Cleo
even Kaváfis could not
versify you like I
and not to mention,
what did we in the nights…

blabber-stirring
there, sweating
baritone in chopped onions
(and from the front row
they suckle lemon before him)
lips tightened
he could hardly squeak
yet relentlessly puffing out
tailcoat…
no, no, I will not respond
to that appeal
even for the sake of all Biafra’s dead

all is somehow
lopped
from fluttering mirages
to locust in flight
and even this cultural
staleness
of crocodile jelly bone
don’t enter into my
nervous hand
without my joints
crackling
over there, behind
the praising ones

rarely the
Charlemagne’s
were shy
now everything is
lethargic
coatings are spoiled
fireplaces rowed off
de-canned gigglers,
someone’s test-tube
cracked
and romanticists
dressed in
micro-fiber gabardine

what bothers me most
is that juggler
juggles not
bullfrogs;
sadness crushed me

even the March hare
runs by
in hurry after
biometric paddock
and so much money thrown
on research
to moderate
marsupial
extinction

due cremating
all airports are
closed.
my throat is full
with kerosene.
I don’t understand this
mileage of theirs
sky gnats
sagging in
containers
and yet they say
George blessed it all

but let them be,
at least the panties
will stay dry
eh! I’m not in peace from
care after
corpulence
I’ll take it apart like a doll
all the way to its
elastics
and coffer can still
wait

he’s singing like
Vogon admiral,
saws death
everywhere
his beard melding with
chest
his ears ashy from
yodeling
can be heard all the way through here
in Hormuz strait

springs fell out from
the mattress
and my bottle’s empty

heavy is depression
overwhelming me

I had no time to turn about
when toothless greyhound
wobbled by the
grinding site
sat right into spittle
chewing corn cob;
news spread fast:
Burgundy is nearing
collapse
and Scandinavia
is just about

who will yet adore
that dog-pound
massage
when even bone-glue
doesn’t stink as before?
in-an’-out, in-an’-out
they killed all chocolate
addicts
smoke comes out their
assholes like etchers
for Durer’s copper-plate,
constipation in their gut –
they smell of caramel!
and all is a consequence of
ka-ka-phrenia

steadily walks
(and secretly takes Prozac);
the knickers
drag chained strikebreakers
and high resolution
spreads ‘im all over
the world
but all that is garbage
upon which will stumble the
unlucky Taliban:
they squat in gutters and wait
while the boss is showing off
cutting deals

until he flew into air in
Baghdad
where they shucked him,
the same ones who used to
bribe him with plain
bracelets made from
pumpkin seed
ha! ha! ha!
was I glad
when concrete beam
fell
upon the overpass

by the way, the description
of system looks like
this: all is yellow
there’s no people
and carcasses tumble,
battle poisons
here and there
among the starved inhabitants
of northern marshes.
geography awaits
mapping
and the mouflon
spend money
on Indian pornography,
mass of people push
around flooded docks
heads like beans
they’re very restless

it wasn’t happy like this
ever since the sinking of
Titanic
and if Hiroshima happened
by any chance
at the beginning of war
it would be the end of war
eh, if only Yukio became the Emperor…

but now, hurricanes devastate
and dromedaries scratch on
birches
even the surfers didn’t
profit
since their
big whites
stayed unpacked
and coffers full of
pharmacologist’s spam

he blackens his moustache with soot
and poses for
a magazine
and his space ships
parked in the
ninth circle;
there they fry,
captains and cormorants
and maids fixing coffee for
Eichmann

to none shall I
woo.
took off my socks
loused
and now I’m tickling
fan like muscles
on biffed
Barbie’s fat
tummy

even bunnies
didn’t freeze
when the
strike battalion
of Las Vegas barons
arrived
their bears clinched
lynxes and brent-geese
so now head cheese is frizzing
wrapped in condoms

we, of course,
pork don’t eat

but then I’ve had my bottle
filled
with spanks

I’m weltered in
utter lawlessness.
I took a French leave
under their very
funnel
while they were raining
artillery correctives
and their missiles
sagging to the
lobster’s ankles

and I stuck them on
rotten egg.

until tornado
hit Hamburg
no one believed in
Singularity
and then
eye mucous realized
that Doberman
took away the joke
and that from desert arises
a new world’s power –
the necrophiliac!

then all those
whirligigs
rushed to
Wal-Mart’s’
as hoses and
bracelets
rolled
everywhere,
rajas and red mullets
caught upon
aspirators,
trombones
choked toilets:
their noise was heard
in Iraq and Ur

even the Siberians
didn’t fare better
their rubber boot-tops
languished
and the rein-deer heehawed
from Amur to Chara
mountains grew from
flatlands
due Viagra overdose,
they got hooked on
electronic mail

he traveled like Sinbad
but his charter got
stranded in Gstaad –
nosey,
his paprika
burnt
and his tick got
sour
scurf fell on
white elephant’s
armchair
and then he was awed
and led into impeachment

after him I liked the
best to
sniff.

hey, what somnambulists
were they!

we gave them all the
best
but they got rusty
spreading milk skim on trunks
and stacking butts
in butt-lines
and sipping vermouth
and bull

they needed strength for
coli-flowering

but their Chevy run-stabbed
into their
plexus
so they puked
hogwash on
Rolexes

shortcutting them
when it was nicest

TV-jingles squeaked

I twisted my neck
while surveying
the situation

forward into anthologies!
you stoned dogs
provincial quadraphonic
give your pickled salads
a ride
shove your collars into
centrifuge
bend heels

racks loaded with
kibble

your gadgets went wrong

hey pyramids!
dredgers are on their way,
green waters of Venice
swallowed barbiturates,
on barbecue are frizzing
Christo’s packages: was it up to me
I’d pack up half the
world!
not just
Manhattan

you’ve killed the whales
but not the
viruses
amoebas spawning
in subways
and in sinks
green skeletons

and we weaved
our pantries
from nights,
hid our treasuries
from west-deserts’
reptiles
and our love we exchanged
for passion

and then I split.

history became
bastard
everything oppressed by
black oil
muddy pond
and my bones became
rachitic
ovaries bristling
veins exploded
blood coagulated
and scattered in
perplexities

no, there are no dark
tunnels
nor candy-stick
bordellos,
on ball-bearings
dash
survivalists’
rapes,
stretchy socks
sow mucous

power converges
compromises.
cardboard misery
and burning tires
they smuggle clover-eaters
kiss cannibals,
pharaoh ships
sail over herd-lovers
– I understand it all

everything just overreacting.
I put myself to sleep into
ashes
into the breakdown of ivory
into fountain of broken
malice,
tiger-horns
thirst for
the slippery

my stirrups swagger
while I flourish gongs

they wouldn’t be so
dusting themselves
were they not
insane!
papal trotters
trot on their
Kevlar
flower petals stuck
in noses
they blow gas from
Mars valleys

they’re happy to see
rusty-red bushes.

they didn’t prove the theorem,
axioms over-bred
triangle-legs drunken
tangents missing
touching points of
azimuths
circles turned to squares
pi became concave
lambda spread
redundancy spits ostrich
feathers
abacuses fed-up with
infinitesimals

rubber-frogs drowned in
bath-tubs

their Gotterdammerung
exploded
racial hatred
mixed with
trilobite’s birth-trees
genomes shitted on their
china
floating islands got sore
fetuses playing cards
with electric
sheep

and then the monsoon started to
bore…

continents shook

they pecked on
wood-shacks
steels got pretzel like
itineraries fell out
credentials crushed down
mitochondria got plasmid
speedways piled up
the breath of the upper-Sahara
shone upon them

laments roared

silica will not be crowned with
glaciers
black whites will not
neigh under
Vietnamese-women’s papayas
pregnant gates will
groan under graffiti:
retrievers sniff
confused times
of amphioxus

perfects got obese

crows glimpsed
glitter

white powder

the spirit interlaced
rutted walls

I found the truth in
comics
it bent under
ink
and watercolor
with dead painter’s
pupils

how bolts of youth
fall
from Stratocaster’s clouds!

rhythm animates
rapiers

in heaven rhinos
rest
they sniff red mud
saints take out their eyes
cardiograms shimmer
all are dead

kaolin peels

again, down my rain-pipes flows
scryer’s
neuromancy
scarecrow is in rags
marmalade on soles
hacienda frowning
they forgot about
distribution
they drag them with brooms
over letters

and primers are white

demons wiped clean
brazen jugs…
ah, how easy it is
to follow their
samples

bamboozled are starlets
fallen off the wing
entangled are tracks
emblems from garters
crossed trajectories
of voyeurs
with eagles’ ones

but the wind had forged
plan B

split the city
from cesspool and sink

plastics redistributed
under chiffon
car laquer sang
Marseillaise
squeaked dying cellular

at the spaceport angered
Charon
groaned carmine
his interplanetary
exidos keel
fell off,
instead of hydrogen peroxide
he drunk
Louisianan bouillon

Mars channels will stay
dry
non-castrated narwhals
won’t zigzag through them again
Valles Marineris!
you will still be
fatamorgana
of bubbled
sweaters

their white skin won’t
mock sun spots
nor will liquid crystals
die out on
hydrogen mountains

cells scream in comas

stink armpits
bulge brittle veins
bodies print onto
rain storms’ disbelief
slaves long for
blazing boilers
of locomotives.
all is rattle
and thrush flies into the
mist

so be it, let them mourn
jokers

they got drunk
nodding heads to
pimpled Krypteia
as they butchered them
with axes and cudgels
shiver of jew’s-harp
squeezed out of them
and smoke of chilly shag,
dry farting of
soul

and Baudelaire would
acrimony them
as maggots
and darks
of vivid slums –
and dog curtailed it’s tail…

those who at least sailed
courageously
measured themselves
with mastics and thyme
and ploughed on
Apollo’s license:
the kings
feared them

I throw sand from my eyes
onto prophet’s
laces

their omens
stamp life
ends entangled
in generations’ change
trouble spots roll down
perplexing trajectories
dreams got stiff
dreams got dry in
rock ’n’ roll burrows
no one noticed that
road to stars
bends backs of
invertebrates

they’ll depart without the
ferryman

they’ll spread their breed
into vacuum
get stuck upon black bumps
of space pathways

cunning ones and
olive ones
won’t travel with them

educated apologists
and lacquered skin-apples
will go mute
when appointed
negotiators
hit abscess with needle

the joyful nameless one had
already seen
all

God simply
refused to
talk

eh, alas, they outlined him
by their likes

soaked their beards

now they clanged
the horizon,
limped to my
desert
I didn’t move my pinkie
to unstuck their
rovers

I scratched out scurf
over their maps

how would they know
that they have arrived
when they never set off
in the first place?

there’s your Babylon
I say
and I gaze into their dirty
windshields

hey, they shoved their noses
into squashes

like Bradbury’s midgets
they fell into heart
condition

for the sake of many
they gave up
a genie

then quibbles
cowered into leather
belts
goats flung out
milk spilled
my rattle stumbled upon
Adam’s apple

music roared
on grim parking lots
crankshafts turned
fireflies screamed
tins mashed
acorns belched
mixed ebbs and
tides

beheaded bolts
undesignated gas pipes,
lukewarm leak
of heroin
smudges in lavers,
thirsty kids,
mirror’s chip,

boot in toys
trampled on
circumvention

where will poet’s rage
meet
coquette’s love?
in an empty cave
or on a coconut patch?

behind the curtain
infanticide
dreads

all wailings
suddenly
sprayed into mucous
sponges screwed
someone joined them into
single thread

compressed them into the
cypress’ stick

hey Cadillac!
go
pick hairy
exhausts

your krauts will get cold
in armoires
run out from garages
into heedless tap-rooms
ride yourselves over
grills

everything falls apart
due to excessive voltage

I laughed into dusty
hubcap
fell out my golden
tooth
due to a hard gram

I obstructed devil:
grasshopper craved
for doughnut
and loon nicked
hope,
tree drove trough
saw

sextant lovers
sketching shareholders’
hats
morning being lost in
breakfast
worries roll in
bread crumbs
bug exterminators read papers

my leg concertinaed,
I waved to red beards:
go droop
go bellow with deer
go pluck swallows
go dive long boats
you frog eaters!

a new phase of the Pulse
opened

eventually, my dune
sagged

my former masters
in black pantaloons
play fiery
sword
their daughters’ menstruation
is late
stalked by supremacists
from formaldehyde
their snakes got
flagged
crushed by care

Nile was late

there was an accident
on the road to Ararat

God is pain
sushi is chilly
pebble in shoe
holds up caravan

poets-decorators
entitled them with
piety
overgrown in ivy
they’re married to
Kronos
lying on buds
and gaping on
frequencies

they’re warbling Sephirots

howler monkeys
squat in canopies
they feed Caucasus’ eagles
with tar,
sodomizing nut-cakes
creosoting volunteers
maddened flickers

rhyming sublimates

and those who painted
cows didn’t
gnaw on grass leaves

but after them
the desert crawled in

and those who fertilized
earth
with ochre
didn’t see beauty in
eunuchs
they skinned beasts with
spirits

they fashioned
jungles
in muffs
mixed with aurochs

they cut oaks
exterminated grouse
freed winds

revolutions thundered

here we are now in lull
of pandemics
sorting out quotations
on new sofas
rolling roadsters
cracking nuts
with Stonehenge gourds

my crayon broke
yellow smudge was left,
instead of blindness
quartz snow
kicked in syllable

but where are the furies,
forgotten by whom?

Abbadon online…?

does Azazel eavesdrop on
SETI?

and does all you never saw
through the Cyclops’ eye
have weight?
except silence…

I rock in parody,
rippled are chitins
laughs of jawed
sycophant

Lautréamont
pissed off

rip fluorites
use hoses to spray
palettes,
stir yourself in alkali

brotherly logs
of hairy giants
yodel under avalanche

quasar is hushed,
opened Trojan chick

disharmony dances
over the abyss

29. 05. 2006.