Изванчулне необичности
Ждере ме глад
1.
Азиза прескаче преко бетонске саксије која подваја заједничку терасу. Саплете се и падне ми у наручје.
Покушавам да јој објасним да ћемо кад-тад, пре него касније, морати да платимо за арко-торањ, пошто је, очигледно, пројекат запао у безизлазну кризу. То нисам ни изговорио, јер, умало ми двоглед није испао из руку кад се стропоштала на мене.
Касно је поподне и смрачује се.
Видим неколико хеликоптера како мигају над градом. Ипак, футуристи су пренаглили када су склапали своје визије. Иако су метрополе нарасле, није се догодио компликовани ваздушни саобраћај. Чак и под земљом, креће се само ко мора... Свет је и даље заглављен по улицама, као у прастара времена. Као да се инвеститорима не исплати усавршавање градске инфраструктуре. Лакше им је било да раселе имућније слојеве на периферију. И да их тамо држе за гушу.
Азиза се смешка, али рекао бих да је узнемирена. Мало ми делује несвестичаста...
Азиза хоће нешто да каже, али боље, можда, не...
Да, знам, они су планирали да банкротирају...
Кроз двоглед посматрам поцрнелу „депозитну зграду“. Склон сам мишљењу...
„Шетао сам градом данас,“ кажем. Додирнем јој голу мишку. Топла је, кожа је поцрнела од сунчања.
„Твој пријатељ...“ каже она. Па мало после, „Фотограф...“
Гледам је и очекујем да настави.
„Шта слика?“
„Време,“ кажем изнебуха.
„Како? Облаке, сунце?“
„Ма, не, последице Мале Незгоде Великог Акцелератора.“
Кратко се насмеје. „Је ли то нека шала?“
„Па, јесте.“
А онда се уозбиљи. „Знаш, нешто ми се дешава... што не могу да објасним...“
Само напред, мислим...
„Нешто парадоксално.“ Ућути, и гледа ме у лице, онако изблиза.
Не могу баш да проникнем у њену логику. Изненадио ме њен прелазак на моју страну...
Хтео сам да кажем да сам баш добар кад су у питању парадокси, али дах ми је био некако напола, па оћутах...
Не уме да говори. Одакле да почне? Да јој помогнем?
„Мој пријатељ, је отишао. Прво сам мислила да је изашао... Из стана. Док сам спавала.“
„А, знам,“ кажем самоуверено.
„...?“
„Изместио се.“
Сад она није сигурна колико заправо знам шта говорим.
И даље чека.
„И даље је ту,“ настављам, „само је неопипљив. Недоступан је чулима.“
„Чујем његов глас. Али закључујем да је на неком другом месту, јер то што говори није упућено мени. Не знам шта да мислим. Можда је ипак устао док сам спавала и отишао? Само, његова одећа је још увек ту. Помислила сам да су га одвели, али врата су закључана и кључ је у брави.“
„Можда преко терасе?“
„То би било логично. Али, како је могуће да га и даље чујем... с времена на време?“
„А можда ти, девојко, имаш чип у глави?“
То је мало опусти.
„Нисам ни мислила да ћеш знати.“
„Да ти покажем фотографије. Видећеш како су необичне. И добре.“
Поведем је унутра.
Фотографије су електронске и тродимензионалне.
„Овако нешто нисам никад видела? Какве су ово фотографије? И овај пројектор... нисам знала да то постоји.“
„Типичан анахронични пројектор,“ кажем ја и церекам се.
Примакне лице пројекцији. „То није холограм?“ Гурне руку у њу.
„Не. Ово је другачија технологија.“
А онда, после кратке али значајне паузе, кажем:
„Фракталограм.“
Двоумим се да ли да започнем причу.
„Постоји и звучна компонента, али немам додатни уређај за репродукцију.“
„Фракталозвук...“ каже она, шалећи се.
„Да... Као што рекох, ово је технологија будућности. А, откуд? То је право питање... Или... откад?“
„Па, одакле ти?“
„Из кофера.“ Кажем, и ћутим курвински.
„Океј, стварно, или ми објасни или...“
Није звучало као претња, али реших да јој покажем кофер.
Отворим га и пустим је да се примакне.
Она пружи руку и извади – чекић.
„То је моја омиљена алатка,“ кажем смејући се.
Крене да га врати, али застане. Тек сада јој се укаже необичност кофера.
„Овде је потпуни мрак. Је ли то због поставе?“
„Не бих рекао. Не знам каква је то конструкција. Али сигуран сам да је анахрона. То јест, није производ постојеће технологије. Мислим да чак није ни ванземаљска технологија. Мада, тако нешто може да падне на памет.“
Покуша да опрезно врати чекић. Део чекића нестане у мраку – претвори се у мрак. Испусти га и тргне руку.
Да бих је разуверио, гурнем шаку у кофер и вратим је, читаву.
Она брзо каже „Ако бих сада хтела да поново узмем чекић...? Како? Не видим га.“
„Пробај,“ наговарам је.
„Па, не видим где је!“
„Па, знаш где је!“
„Па, где?“
„У коферу!“
Posts
