3.
Излазим из лифта. Цигани су испред мене, тек што су кренули. Мало се штрецну, кад зачују кораке иза себе.
„Већ си се вратио,“ то није питање.
„Био сам у мртвима,“ кажем.
Померају очи, уплашили се.
„Не могу да вам причам. Сувише је исцепкано. То су болни утисци. А и збуњен сам.“
„Као у коми?“ пита она.
„Ваљда.“
Немам појма... Кома?
„Ниси се уплашио?“ пита он.
„Кад си мртав не можеш да се плашиш, ни да мислиш. Само знаш да се нешто дешава.“
„Како сад ниси мртав?“
„Нисам ни био. Рекао сам, био сам у мртвима.“
„Слушајте,“ наставим. „Не знам колико знате и шта сте доживели, али овај лифт, Хоризонт 2, и још нека места овде у торњу, као и ветар... нису...“ Недостају ми речи.
„Јел мислиш да је лоше?“ он.
„Не. Али је критично. Не треба паничити.“
„Шта да кажемо нашима? Да бегамо?“
„Немојте да губите контакт.“
„Боље је да знамо,“ она.
„Ствари нису логичне,“ кажем као за себе.
„Нису,“ она.
„Сад је време да се буде нелогичан,“ закључим.
Ћуте.
4.
Администраторка зури у празну шољу од кафе. Рука у лакту јој се повремено трзне. Као да је неодлучна, нешто је гони да се покрене, али чврсто је засела. Зури.
У ствари, хвата је паника. Дефетизам. Баш оно што највише мрзи – али тако је смирена, и органски јој не смета. Некако је успорила, нагло! Једино се мисли трзају, и рука, прсти заиграју.
Нема врућицу. Нема грип. Мада, могуће је да је ипак некакав – вирус...
Како да иначе објасни...
Лоше вести. Једна за другом. Толико лоших вести. Мора да је подсвесно обузео дефетизам. То ће проћи, мисли грозничавао, али глава јој се спушта. Капци склапају. Жедна је.
Шоља је празна.
Које лоше вести?
Све ће стати... Све.
5.
Меланхолија
Увек сам презирао оне који више воле да им други скувају јело, него да то сами учине. Увек.
Разуме се, ја сам лицемер.
Исувише ретко кувам да бих имао чиме да се хвалим.
Свеједно, презир је ту. Вероватно због тога што волим да се тако осећам.
Презриво.
Тако се и десило да сам одбио испружену руку туђинки-незнанки да ствар разрешим на њихов, бескрајно топли, начин.
Имао сам другачију намеру.
Хтео сам да видим мучење. Грцање. Распадање. Да се хладнокрвно шетам усред представе – а већ сам знао, био потпуно уверен, да то јесте представа и – само то. Са све болом. И...
Неверицом.
Уображен, тврдоглав, својеглав, потпуно утонуо у веру у сопствену способност да, овако или онако, догурам до краја. При томе, прилично неефикасан и спор – ово друго, то је вероватно и гарантовало да ћу закаснити и на последњи воз – али, баш због тога, представу нећу пропустити. А можда, само – можда, извучем и кеца из рукава.
Дакле, понос, који ће бити неумитно згажен, јер га се другачије нисам могао, јер нисам ни желео, отарасити.
Јесте, представа ће обухватити и мене. И, већ ми шкрипе зуби од злобе, радости и избезумљености. Али, тако мора бити.
Док својим очима не видим оно што тек слутим, нећу искусити мир.
Наравно, овакво расположење ће ме брзо проћи. То је напад.
Има још мало времена.
Даћу себи још мало времена.
Каква уображеност! Али не, просто – немоћ.
Мене је додирнуо мрак. Мракови, заправо...
Знам да би други пожурили. Јер, све ће им се открити одједном. Пих!
Одједном!
Па, кад би то могло тако, онда...
Бесмислица.
Нека и може, ја то нећу.
Црте су повучене одавно. Ја видим своју – она је црна. Тако је, ја „видим“ црно!
Posts
