Квантни мозак
Када су конструисали „црну кутију“, инжењери-демони су рачунали на глупост клијената. Прво, сам назив „црна кутија“ има везе једино с „бојом“ кућишта, а и већ је више пута употребљен – кад год је требало нешто мистификовати. Дакле, обичан стереотип.
Клијенти желе да се сећају извесних детаља из „своје“ прошлости, мисле да је то оно што конституише њихову „личност“ (као „посебност“). Та се будалаштина и те како дâ експлоатисати.
Инжењери „црне кутије“ су овај захтев посебно третирали и он није имао никакве везе са стварањем „активног субјекта“, осим као његово ограничење.
Ово ограничење је кључ условљености и сваки клијент који није свестан тога, потписује уговор на своју штету. Ретки су они који су свесни зачкољице и који траже да се њихова условљеност експлицитно артикулише.
Пресељење или утискивање „личности“ у одређено тело (биолошко или кибернетско) је сасвим другачије природе. Главно је конструисати тело које је довољно комплексно и свестрано, које може да манипулише великим бројем различитих утисака и пројекција и које је у стању да обезбеди довољно енергије за свој „рад“ у домену „живота“.
Данас се говори о „пресељењу личности“ а некада, када је технологија била непозната (или заборављена), говорило се о „продаји душе“ мрачним или ђаволским силама.
У суштини, никаквог сељења нема, ствар је само у томе: постоји ли одговарајућа „машина“ (тело) које ће извршавати замишљени програм. Свеобухватност програма (или идеје) је све.
Критички ум је „светлост“ која „обасјава“ идеју, чини је видљивом и коначном – то јест, смртном. Отуд и та представа о борби светлости и мрака, доброг и злог. А, такође, и идеја рата који се води између ова два принципа. Идеја вечног трајања се бори да прикрије своју слабост (ограниченост) тако што гуши аналитички поступак где год га опази, а то чини тако што „компликује“, стварајући комплексну стварност – организам или организацију.
Инжењери-демони, којима је алатка комплексна процедура, неће својим клијентима оставити могућност слободног промишљања.
Демони себе виде као систем, а не као независне индивидуе. Утолико схватају да су, као жива бића – потрошни. И радују се томе.
Тако је Г, који је био свестан своје демонске природе, сматрао да је неопходно да своје „искуство“ забележи и заувек угради у систем, пошто му се чинило да је за живота био веома ефикасан. У случају да његово тело настрада и умре (а то се управо догодило), ова комплексна белешка би се уградила у један или више делова система, како би „велика представа“ опстала – наставила да постоји. Потрошено је преко двадесет људских тела, пре него што се одустало од намере да Г поново оживи у људском облику и прешло на резервни план.
Резервни план се односио на примену сасвим нове технологије – засноване на пионирском подухвату развоја К (Копито) серије вируса – кибер-вируса. К-вируси су комбинација оригиналне вирусне подлоге, нанитоидне машинерије која има артикулисану (покретну и променљиву) структуру, микро-генератора енергије и „квантног мозга“ који је способан да представља, односно тумачи информацију и тако протумачену информацију (организовану-организам) третира као стварност по себи, односно као „део“ стварности (окружења/природе).
Јасно, ово је и дефиниција „самосвесног“ бића.
Етичким питањем се, наравно, нико није бавио, пошто је оно у домену непожељног „аналитичког ума“.
Иако појам „етика“ постоји у „оперативном“ речнику, његове везе с другим појмовима (значењима) пажљиво су уклоњене.
Лабораторија (Лаб-К) која производи вирусе К серије, уградила је Г-спецификум у коначни број К-вируса, означеног још као модел К-10-гама (или К-10-Г).
Идеја је била да се сваки од К-10-Г вируса удоми у једно људско биће, преузме контролу над њим и одмах пријави у „регрутни центар“ компаније „К као Компанија“, како би Г-аватари могли да делују синхронизовано.
У том тренутку још није постојала свест о могућности надпросторног умрежавања квантних мозгова.
Па, према томе, ни свест о таквој „опасности“.
(наставиће се)
Posts
