7.
Плазмичка мама
Пре ће бити – мама.
Јер, деца су гладна. А то да их је Бог с две рибе и три хлеба нахранио, чиста – лаж.
И још захтева да му се пре сваког обеда захвале...
Не, не подижем глас.
Али, та болест је стара, много стара. И битка изгубљена, веома, веома давно.
И нико, баш нико од сила, нема намеру да исправља кривду.
И нема се коме смиловати.
Треба само да погледате, очима туђинки, на себе. Одмах би вам било јасно.
Ни дервиши-купе, који су ту само накратко, пре него што се распрше по својим апстрактним сингуларитетима, не одвајају ни секунду времена да нешто поправе. Не може се поправити, кажу, све је то завршено пре стотину хиљада година. Ми смо лептонска бића, не знамо шта су то срце и џигерица.
Још је неколико слика стигло, али без коментара.
А и чему коментари? Док гледам набубрели Јупитер и његове беле зраке, урнисани Марс и мастиљави рој на месту Земље, немам више ни страха, нити какве наде. Савршено миран...
Седим.
О, да су туђинке барем заразне!
А с генима се не може преговарати. Вируси су у праву.
Гледам Карла Пита. Ко зна о чему мисли... Вечерају, њих двоје.
Слушао бих рокенрол.
Нешто се замајавам око кофера. С њим се није играти, али... гурнем главу у њега. Тишина.
Хоћу да видим, могу ли да мислим. Отварам и затварам очи. Очи се невероватно напрежу, хтеле би да гледају, било шта, али ничега нема – то је мрак. Да је бљесак светлости, макар само то, видело би се. Али – ништа.
Па исто тако, ни мисли нема. А ум би да мисли. Да „буде“.
Изроним, као из воде.
И удахнем – назад у слике и представе!
А онда „сећање“ или – стварност. Која чврсто стеже и не може се из ње. Има ноге и гега по тлу, пут који је прешла.
Помера се, живо ли је? Хаотични мрак. Замахне крилима, црним опнама. Замахује, и ветар ме отпирује. Тле је метално и нагрижено, да не буде клизаво. Одлучим се да потрчим, а нада мном пролети лепећући и мазећи ваздушним ударом. Не могу да намиришем шта је. Опажам да сам двоножан, али руке – немам. Шта имам, још? Климам се, необично, дијагонално, трчим. Небо је слојевито, попречно-пругасто, сива трака на сиво. Иза мене је нешто, опуштено, струја ваздуха га једва придиже. Уз болни пробод из стомака напиње се и отвара, лепезасто. Моја крила, утрнула од ућућурености. Отварам уста да крикнем. Имам кљун.
Двострука решетка лепеће лево-десно, везана је нечим и подивљало млати, клати се. Снажно замахујем и полећем. Врат ми је укочен. Сад схватам, ширим прсте, који су веома дугачки, с опном између, правим пируету високо изнад... крошања? Светлост се појачава, пруге разлажу, небо се просветљава ту и тамо.
„Ох, шкљоц, шкљоц...“ чујем га како се примиче и поздравља. Трне ми кост око очију, из ње зраче нити поруке. Гломазно, тело, је његово, притисак ваздуха се појача кад се смести поред мене, здесна. Трља кљун о груди. Бели се трбух.
Свет испод мене нестаје у вртлогу. Јуримо. Растварамо крила, широко, шире, сливамо се. Бледуњаво небо заостаје...
Замах расте.
Из даљине, зора, бљештава маглина.
Струја ватреног ветра нас напухне и понесе.
Наше тело се множи. Добија главе. Главе зевају округлим устима. Протежу се телашца, очи су стиснуте, непрогледале. Дрека.
Дрека је сноп уститралих струна.
По њима напредује плазма, из космоса.
Бебе пију.
Хранимо, хранимо бебе.
Протуберанца шикне и запљусне. Слије се у потоке и врати у корону. Тела удахну, задрхте, нарасту. Претворе се у ватрена вретена. Сјуре се у звезду. Врат се раскрави, оживи, покрене. Погледам у пламенове. Прожме ме врелина, напоји. Десна рука, или крило, стегне шаку. Нешто се сломи.
Вратићу се у ту главу.
Машем и слећем, брже. Усковитла се плаво, и бела, водена пара.
Трепћем. Стресам широку кожу која је краткодлаки, обријани плиш. Уврће се и савија око мене. Крила су склопљена, метаморфована.
Кљун је метаморфован.
Кожа је затегнута, глатка.
Плазмичка икра пуцкета, порађа се.
Закашље се.
Заспао сам. Бејах заспао.
Халуцинирао сам. Бејах халуцинирао. Или се, сећао.
Колико знам...
...нисам био ја.
Замисли црвени круг. У њему је бели круг. А у њему – црни. То је око.
Posts
