4.
Показујем Карлу кофер.
„Одакле ти ово?“ пита.
„Не знам.“ То је истина. „Одувек је ту, а то „одувек“ је граница иза које се ничега не сећам. Што не мора ништа да значи... Ја имам своју теорију, али она је песничка и теби ће изгледати као чисто булажњење.“
„Можда неће.“
„Можда хоће.“
Питање парадокса...
„Ако је парадокс овде, а тамо се не поништава – можда тамо заправо и настаје?“ Сугеришем.
„Према мојим прорачунима, сâмо настајање јесте парадокс. Материја и енергија не морају се посматрати одвојено, као различите. Разлика је последица две врсте перцепције.“
„Хоћеш да кажеш да се могу просто превести једно у друго прелажењем из једног у други перцепцијски систем?“
„Да, то јест... Трудио сам се да, иако сам научник, не размишљам као научник...“ признаде. „Али, схватио сам парадоксалност свог положаја.“ Направи „кисели“ израз лица. „Уплашио сам се. Видео сам велику несрећу, уколико експеримент пође наопако.“
„Несрећа, је... релативна...“
„Људски род...“
„Небитан!“ шапнем.
„С тим се не бих могао сложити.“
„Аха, а дисконтинуитет?“
„Истовремено и излаз и улаз.“
„Да, да. Али, настанак нове врсте је катастрофа за стару. То питање је у више наврата обрађивано у литератури.“
„Па, јесте. Ту сам блокиран. Признајем. Не знам шта да мислим.“
„Не,“ кажем ја. „Не смеш да мислиш. Е, видиш. То је парадоксално. Програмиран си да не мислиш парадоксално.“
„Али, гледај шта сам урадио,“ погледа у заспалу Азизу. „Укључивши ММВ, створио сам поље у којем смо обоје прешли у „сан“, или у „подсвест“ – „под-свет“, и тамо наставили да живимо, док је у „овој“ реалности све то трајало неизмерно кратки тренутак времена. Искрено, уопште више нисам сигуран да ли сам се вратио у своју „праву“ реалност.“
„И, сећаш се тога?“
„Сећам се „нечега“, неког-овог живота, који се сам на себе или по себи надовезује, али не могу да будем сигуран да се надовезује на било шта што није моје сећање. Могуће је да је низ повезан дисконтинуитетом, да још тога постоји између логично повезаних епизода живота. Да је живот препун невидљивих, необјашњивих, неупамћених доживљаја. Моје сећање је више као „увид“ у оно што је могуће или вероватно. А ту престаје наука...“
„Могао си у том мраку, на једном месту да умреш, а да на другом и даље будеш жив...“
„Можда. Вероватно.“
„Али, ако си у дислоцираном свету умро, онда, очигледно, твој корен није ни у овом или било каквом свету који има одредиву локацију.“
„Није. Једини стварни проблем је та амнезија која не дозвољава сагледавање читаве слике.“
„Што је парадокс који се превазилази, увидом...?“
Карл наставља:
„А само сам хтео да избегнем несрећу, да је спречим. Она се можда догодила, или ће се догодити. Тамо или овамо, свеједно.“
„Па, кажем ти да је небитно. Та врста контроле је немогућа.“
Тродимензионални пројектор кврцне. Нова слика.
Азиза се тргне. Промрмља: „Боемски разговори... Опустите се мало.“
Слика: Тамне линије, нити, премрежују простор око планете која изгледа као да јој покорица прска и да из напрслина кипи, а Месец је некако преблизу...
„Да ли верујеш,“ питам га, „да је путовање свемиром могуће на неки други начин, без свемирских бродова, како се то обично замишља?“
„У енергетској, таласној форми...“
„Рецимо, да се суштина човека сведе, убаци, у микроскопску чауру, налик вирусу, или, боље, још мању, на нивоу лептона, па да се на тај начин савладају незамисливе даљине...“
„Шта би људи у том облику радили? Па, све би било нељудско!“
„Али, преживела би врста!“ Вала, баш.
„Мислиш да је то на овој слици?“
„Шта је то?“ пита Азиза. „Некакво расуло?“
„Да, Расуло,“ кажем, намигујући сам за себе.
Posts
