Доплгенгер
Од 10 покушаја да се створи доплгенгер само је један успешан, или релативно успешан.
Релативно успешни завршавају у „подруму“, где их ликвидирају а затим „просушују“.
Ово су ми саопштили клошари-дервиши, купаста бића која владају југоисточним краком Хоризонта 1. Њихов је ветар супра-молекуларни лептонски флуид који не ступа у интеракцију с молекуларним структурама, али је резонантан с ЕМ пољем. Користе га као медијум кретања, али о том – потом.
Пројекат „доплгенгер“ је первертована идеја клонирања с циљем да се одређеној „индивидуи“ замени читаво органско тело и истовремено очува континуитет искуства. Узгој клонова је преспор и – прескуп, а сељење „душе“ из једног тела у друго недовољно поуздано. Због тога се пошло трик-путем, пресловљавања постојећег искуства, или боље речено – истискивања (брисања) из постојећих ЕМ матрица, једног на рачун другог.
Први, неуспешни, покушај да се нешто слично овом оствари заснивао се на репрограмирању постојеће генетске структуре с циљем да се остарело тело подмлади. Све се брзо завршило јер је углавном произвођен хорор-шкарт. Већина ћелија једноставно није могло да преживи такав преображај, а нарочито неурони. Људи на којима је вршен експеримент умирали су у мукама, а уколико би неко и преживео, трпео би велике болове и махнитост.
Следећи покушај донео је нешто више успеха. Идеја је била да се у постојеће, младо тело, унесу одређене генетске промене, како би ово добило на сличности телу заинтересоване особе. „Душа“ домаћина била би сузбијена или, још боље – у потпуности преписана/обрисана.
Коришћени су вештачки створени вируси, кибер-вируси, нанитоидне машине, хемијски препарати и ЕМ спектар зрачења који је требало да „репрограмирају“ и „реструктуишу“ тело, као и ЕМ поље нервног система. Континуитет овако „преснимљене“ особе био би очуван, али на потпуну штету ранијег „власника“ тела. Због недовољно разрађене и непоуздане технологије, све је још било у експерименталној фази, али чињени су покушаји да се трансфер што пре обави до краја – пошто су неки од заинтересованих били тешко болесни или веома стари; у сваком случају – журило им се.
Наравно, за овакву врсту експеримента није било добровољних „давалаца“.
Набавка погодних тела поверена је огранку корпорације „Змијски цар“.
Враћам се у лифт, и назад, у „шахт“.
Искорачујем међу лешеве.
Разгледам. Лешеви су спарушени. По њима су сивкасти опиљци.
Употребљена је нанитоидна солуција која разграђује ДНК, па је идентификација лешева готово немогућа. Лептонски ветар је пребрзо осушио тела, па серум није у потпуности стигао да уништи генетски материјал. Из једне просторије допиру звуци. Крећем.
Оно што видим (мада је полумрак) је супер-дервиш. Елементи распаднутих тела, спиралним кретњама сабијају се у купаст облик. Не видим пламене одсјаје, не видим плазмичке-незнанице, само слутим – ветар.
Из отвора-шахта допире тупо тандркање. Стиже нова тура. Нека тела су још жива, јече. Руке и ноге се мичу, фемури су поломљени.
Чекај...
Ово је познато лице.
У мене, мртвим, јединим оком зури.
Ћорави Бил.
Posts
