Идем, а у сусрет ми иде човек у црном. То је свештеник. Има квргу испод пазуха. Оружје.
„Пољуби ме у дупе,“ кажем му.
Извади револвер и упери га у мене. „Могу да те убијем!“
„Можеш и у дупе да ме пољубиш.“
„Али ја могу да бирам!“
„Не можеш.“
Врати револвер под мантију и мимоиђемо се.
Али полицајцу у црном ово не бих смео да кажем. На крају крајева, он нема избора...
Нисам сигуран у то да постоји „право лице“.
И даље нисам сигуран.
То је због тога што не желим да изаберем.
Јер, ови што су изабрали, окружили су ме и мрко ме гледају. Њихова лица нису „права“. О појасу им висе лица. Из лобања им штрче кочеви. „Пољубите ме у дупе,“ кажем им. Одговор им је у лицу. Језива лица. Ко год да их носи, никад се није ни замислио...
Posts
