КОФЕР 2 (тридесет шести наставак)

2.

Јека око његових костију...

Томас Диш

„Јесмо Цигани!“

Гласови одјекују.

Гласови су чврста материја која одјекује. Камен, метал, говоре. Затрепере и вртлог ме повуче. Прођем кроз мисао Карла Пита. Таласи се претичу, сливају, трзају. Склопови таласа различитих дужина удружују се у телесна бића.

Немоћ у односу на свет. То ћеш схватити једног дана, ускоро. Свет одлази, а ти се суочаваш са собом. Одлази, а вакуум те одваја од костију. Месо одлази, вода одлази, и кости – одлазе. То је болно, а онда и бол одлази. И ти си сада без ичега.

Мрак.

А туђинке-незнанице су топле. Свеопште топле.

Загрле те у материци и не дају да изађеш.

И ускоро ће свет похрлити у материцу.

Схватање дође и оде, мораш да знаш. Ако бленеш, ствари полако мењају смисао.

Куд води овај лифт, зависи од одлуке. Висим у њему, заустављен. Овде су црне нити, сплетови, црне кутије. Заспем, уморан...

Поквари ми расположење, ружин цвет. Беху пупољци, цвет их поквари.

Будим се. У очима је магла. Нешто ме једе. Изнутра. Борба је. Пржи бол у темену. Хладна плима се шири, али бол опстаје. Руке су приковане. И ноге. Бука, квоцање. Смирим се изненада. Слика се бистри. Гледам. Слушам. Крећем се. На тренутак, видим одраз у стаклу. Јабучице су укочене. Плафон. Кораци. Не могу да зажмурим. Светлост боли. Подижу тело. Вуку га. Бацају. Преврћем се. Стропоштавам. Стењем.

Похрли, ускомеша се, заструји. Улива се у врућу пару. Пржи, цврчи, пара се рађа из додира. Обасјава се свест, оживљава, осећа. Хоћу да дишем. Још сам ту. Шта се десило? Зашто сам... Зашто је... Како... Зашто... Како... Зашто... Како...

Ралф врти главом. Никада неће схватити. Никада.

Та он је само скоро-геније...

(наставиће се)