6.
„Као што је наше виђење детаља на даљину ограничено, слично томе је и наше сагледавање паралелног догађања у реалном времену – различите тачке гледишта су заправо субјективне. Управо та ограниченост и везаност за позицију нас и чини појединачним субјектима.“
„Ово је опит,“ додајем. „Рецимо, да говорим о твом експерименту транспортера, с оваквог полазишта. Шта би значило премештање једног субјекта на другу локацију у простору – али неконвенционалним транспортним средствима? Тренутна релокација за разлику од путовања у времену и простору. Обично кретање је увек релативно у односу на нешто. А ви сте хтели да остварите кретање на начин апсолутног. То је неминовно парадокс у просторчасу.“
„Не. Одвија се и у времену и у простору, као таласно кретање, само у веома кратком интервалу и уз потрошњу приличне количине енергије, коју треба некако произвести. Квантна физика ипак није метафизика. С твоје тачке гледишта, која је донекле слична нашој, експеримент није успео. Нешто друго се догодило. Извукли смо биће из велике дубине на површину и оно је ту остало. То „биће“ може лако да буде и чудовише.“
„Објасни.“
„Тамна сфера која је остала после експеримента је заправо неутрино. Који је, знаш, изузетно „мали“, маса му је веома мала, скоро ништавна. Али, недавно је откривено да запремина неутрина варира и она може да буде заиста огромна, величине читаве галаксије, или још већа. Шта то практично значи? С обзиром на његову масу и енергију, што је већа његова запремина то је већи вакуум који она обухвата. А вакуум има негативни енергетски потенцијал у односу на материју.“
„И, та енергија вакуума је практично енергија неутрина?“ Упаднем.
„Па, могло би се и то рећи, и, када је у питању манипулација таквим неутрином, свакако се мора рачунати на ту разлику у потенцијалу.“
„Ви као да сте микрокосмос учинили да постане „макро“.“
„Баш то. И то је парадокс о којем говорим. Мере виђења су се побркале, заправо пореметиле, или раздвојиле, како год.“
„Што је немогуће, осим ако се субјект који мери – поделио надвоје...“
„Па, да. Значи, последица експеримента је мешање паралелних димензија које имају исте или сличне особине, али је временски период на неки начин фиксиран и једна ситуација се понавља... То смо већ закључили. Експеримент је створио барем још једног „мене“, а највероватније безброј таквих истих.“
„А црни неутрино је тачка пресека? У њему сте сви „ви“ један те исти, али излазиш из њега у свим могућим правцима.“
„Можда, а можда и више од тога. Не знам. Сада треба то испитати.“
„Уколико је то одувек било могуће, само изван наше свести, сада је барем постало „видљиво“.“
„А та видљивост несвесног мења све. Као људска бића сада имамо на располагању још једну или више особина, више простора и времена, али смо као бебе које не знају за моћ ходања...“
„Аха, требају нам тата и мама...“
„Пре свега мама,“ радује се Азиза.
А можда и Бог, кажем сам себи. Опет...
(наставиће се)
Posts
