КОФЕР 2 (тридесет пети наставак)



Фактор неуништивости

1.

Пошли смо с Азизом у Влат 1. Тако смо се договорили (за случај да је клаустрофобична). Није имала намеру да се предомисли. То је ствар интуиције. Нисмо сели поред реке. Отишли смо у ресторан. Уместо прозора биле су филигранске дрвене решетке. Не превише густе, могло се лепо видети кроз њих. Група деце се играла и стално премештала с једног на друго место. Ресторан је био скоро пун. Док смо чекали на поруџбину, њих двоје су разговарали, а ја нисам био расположен да их слушам. Посматрао сам догађања на „улици“. Тачно преко пута налази се стожерни елемент грађевине, и у њему врата неколико лифтова. Четири лифта. Једна врата се отварају. Из њих излази двоје Цигана-торбара. С врећама на раменима. „Гле!“ кажем. Њих двоје, усред разговора, погледају. Ућуте. Ћуте.

Више ме уопште не занимају. Ћутим и једем.

Уместо неба је плафон. Право небо је кроз прозоре. Ни данас није баш нешто плаветно. Нема ветра. Високо над градом је измаглица.

Смета ми ограниченост. Изгледа да сам клаустрофобичан. Хтео бих да што пре одем. Нешто није у реду.

Моја свест није ни делић свести Три-Нас. Али одлуке које доноси ово тројство допиру до мене, немушто. То је моја веза с друго двоје. Идем.

Брзо одлазим. Протестују, али остају.

Журим. На излазу из ресторана, налетим на оно двоје Цигана. Скоро се сударимо.

„Хеј, то си опет ти!“ каже мушки.

„Журим се,“ брзо кажем. Али застанем. „Видео сам болеснике. Доле у подруму.“

„Одавде их довозе,“ брзо каже мушки.

„Одавде? Зар овде има болница?“

„Није из болнице. Из лифта.“

„Каквог лифта?“

„Оћеш да ти покажем? Ајде, близу је.“

Скренемо неколико пута, сиђемо неколико спратова, до самог подножја Влати 1. Сад улазимо у један дужи ходник, доста широк. Зидови су и даље од пластике. „Колико је дубока ова зграда?“ питам.

„Још два спрата. После је Хоризонт 1,“ каже она.

„Мислио сам да се одоздо не може ући...“

„Не може.“

„Уђе се у лифт,“ дода он.

У лифт – из лифта...

Осећам ветрић.

Нећу ништа да их питам, поготово не о купастим дервишима. Али, тамо где дува подземни ветар...

Три-Нас ми говоре: „Гледај! Гледај!“ Гледам, али... не видим ништа.

Њих двоје стоје. Пред њима је лифт. Врата су отворена. Нема светла. Мрак.

Примакнем се. Тле светлуца. То су туђинке-незнанице. Цигани ме упитно гледају.

„Ми смо се возили,“ каже она.

Видим, да јесу.

Туђинке певају. Високо, високо, изнад „Ц“.

„Ја улазим,“ кажем Циганима.

Помере се.

Они нису Цигани, кажем мраку.

(наставиће се)