KO OSTANE NJEMU DVIJE
Franko
Bušić, Ostani
noćas doma,
DADAnti, Split, 2012, 111 str.
Preda
mnom je zbirka poezije Ostani
noćas doma,
splićanina
Franka Bušića, jednog od najprominentnijih hrvatskih pesnika s
početka 21. stoleća, iako je tek zašao u „najbolje godine“
(rođ. 1971). Svestrani umetnik, slikar, ilustrator, poeta, esejista,
performer..., ovaj mladi avangardista je predsednik i osnivač veoma
aktivne „DADAnti“ – Udruge za promicanje Eksperimentalne
Umjetnosti iz Splita.
Ispod vrha njegovog pera izašla je pregršt genijalnih
stohastičkih haikua, ali i nekoliko ciklusa provokativnih, erotskih
i kritičkih pesama u kojima se autor poigrava eksplozijom telesne
strasti i zaglupljujućom pornografijom društvene kulture. I upravo
je ova njegova kritička igra banalnim konvencijama sredstvo sasvim
neposrednog razotkrivanja pravog stanja stvari.
Već
pesmom koja otvara zbirku, „To su moji dukati“, Bušić određuje
prostor u koji uvodi čitaoca. Sjekira
i strašilo
su njegovo oružje i ne zna se unapred ko će od njega postradati.
Pred nama se otvara bojno polje, na kojem se odvija boj prsa u prsa,
bizarnim, vulgarnim, nežnim i duhovitim sredstvima.
U ovoj zbirci se u pojedinim pesmama ukrštaju
mnogobrojni aspekti društvenog taloga, koji zapravo jeste savremeno
društvo, i pesnikovog sukoba s njim, što se i vidi iz stihova poput
sledećih:
najebao zbog poezije
kao mnogo puta prije
uskraćen za vaginu
ne prvi put
(„Zbog poezije“)
Prepoznatljivi su uticaji velikih pesnika, od E.E.
Kamingza, Džojsa, do signaliste M. Todorovića, ali i klasika
poezije, poput Bašoa ili Vijona. Ovi uticaji, međutim, nisu
nakalemljeni erudicijom, nego su proživljeni od najranije mladosti.
Evo nekoliko stihova iz jedne autobiografske („Ne moram se
truditi“), nakon sudbonosne automobilske nesreće:
probudio sam se sa spoznajom
da se više ni oko čega u životu
ne moram truditi
i onda su se u školi
petice pretvorile u trojke i dvojke
jedinice čak
pa onda punk alkohol rat
razorene veze kockarnice
putovanja zatvori
ne moram se truditi
znao sam s deset
Bušićevo „nevezivanje“ pred opasnostima života,
uzneseno je na nivo visoke umetnosti pružanja otpora zakonitoj
gluposti koja nas okružuje kao „prirodno stanje“. Neprestano je
u sukobu s takvom prirodom, a kruna toga u realnom životu je DADAnti
udruga, anarhistički „prst u oku“ učmaloj i hinjenoj „kulturnoj
sceni“ kojom vladaju nedoučeni političari i hijererhijski
sikofanti.
U
četiri pesme „Apokalipsa I-IV“, vrhunskim umećem, pesnik sažeto
prikazuje strukturu raspada koji se nasilno uspostavio kao
civilizacija. Karakteristično za istinskog slobodoljupca, Bušić ne
nudi ulepšane i moralizatorske „bolje svetove“ od ovog „najgoreg
od svih svetova“, nastanjenog konkubinama,
porsekim obveznicima
i objesnom
jagnjadi.
Njegov prezir prema apologetama, zahvata široko – od Vitmena do
vegetarijanaca, bogova s Olimpa do Hrista (koji je egoista).
Poezija
zaista nastaje iz pobune, i ona je odraz postojanja izvan
uređenosti nastale metodama i zamislima gore pomenutih subjekata.
Ovakvo stanje pobune nema u sebi „obećanje“ da će biti bolje.
Ali i ovako kako je, dovoljno je zanimljivo pesniku da se prošeta po
Paklu i prkosno svede računicu u orgazam sada i na licu mesta.
Peta
pesma Apokalipse,
naslov joj je „Njoj“, glasi ovako:
blijede pogledaj ruke isusova sveviđenja
u znakovitim snoviđenjima
na marinkova stojka uzjaši
i zanjiši se kudikamo tamo-amo
tamo
ispraznosti ništavila
Ovde je sažet virtuozni ludistički kredo, koji je
možda u naše krajeve došao na istočnom vetru, prozirući kroz
veselo šarenilo iluzije. Spoj ovakvog ukrštanja filozofije
„praznine“ i balkanskog, dionizijskog Stojka, porodio je
istinskog barbarogenija – Barbu Franka Bušića, na našu sreću i
radost.
Posts
