Трошење, дистрибуција енергије

Илустрација 3

Теорија електричног свемира претпоставља да је Сунце просто један од фокуса енергије наше галаксије, па и даље од тога. Дакле, звезда је нешто слично ефекту лупе која сажима зрачење у једну тачку. Проблем је, дакако, у теорији гравитационог свемира која једноставно не види овакву могућност – да је Сунце енергетска пројекција, а не дејством силе теже активирана маса честица. Уколико постоји таква свемирска лупа, где је она, како изгледа, како да је видимо? Је ли Сунчева корона део те лупе? Површина Сунца је загрејана до 6.000, а корона до 1-4.000.000, док су „пеге“ од 3-4.500 Келвина. Откуд толика разлика и где је извор те силне енергије која загрева корону? Зар није логично да је највиша температура у средишту Сунца, уколико се тамо заиста догађа фузија?

Поново о језику – и овде се јавља аналогија. Не мислим да аналогија доказује било шта, али је могуће да је узрок аналогије истоветни принцип. Свака структура је мрежа, систем дистрибуције жижних тачака, чворова мреже. Битна ствар за систем је да га „неко“ успоставља – неко у смислу делатног ума тј. принципа, а то успостављање је пројекција (представа). Дистрибуција енергије унутар система, тј. стварање/разарање самог система, јесте „кретање“ – принцип постојања у простору.

Ето нас сада код Спинозиних „божанских атрибута“ – мишљења и протежности.

Опажање је кретање, повезивање делова, „стварање“ представе. А деконструкција? Када дете растури играчку – да ли је то креативни или рушилачки чин? Може ли дете нешто да научи уколико прво не растави одређену (непознату) структуру? Дете жели да научи како то „нешто“ ради.

Песнички метод показује да може – али оно што се опажа, учи, приликом растављања неке структуре јесте принцип који је успоставља. Принцип је „чист“, непосредно уочљив и схватљив, он нема структуру, он је набој енергије – сила. Апстрактно.

Шта ово све значи? Да је Бог около, а не у средишту...

У поезији, свакако, Бог јесте около. Он „протиче“ кроз материју песме, истовремено је ствара и оставља иза себе. Централни стих у песми (на пример) свакако није Бог песме. Структура песме не настаје около најзначајније речи. Најзначајније речи постоје у идеологији, у политици, хијерархији – то су: владар, љубав, лепота – али та поезија ода и химни није истинска поезија, она је лажна, памфлет, фалсификат, превара, улагивање.

Вакуум

Оно што не видимо, дакле – не постоји!

А не видимо због онога што видимо.

Звучи апсурдно, али „апсурд“ је оно што видимо када видљиво доведемо у сумњу – распадање представе.

Сходно овоме настаје и наш однос према животу и смрти – смрт је оно што не видимо, па је према томе – „непостојање“ (што није добро)!

Премештање енергије врши се посредством структуре – заправо уништењем структуре, енергија се „пресељава“ (јавља или успоставља) наместо ње. За уништење структуре потребно је веома мало енергије, обична саботажа, превид – просто одбијање да се она „види“ (призна), јер гледање је „слеђење упутстава која организују виђено (склоп, сустав)“.

Једна је претпоставка да Сунце троши сопствену енергију, претходно акумулирану процесом акреције. Друга претпоставка је да оно прима енергију споља, из „галактичких центара моћи“ – моћних извора енергије као што су црне рупе или квазари. Уколико је ово друго случај, онда је у Сунцу на делу једна врста интелигенције која деконструише „прво виђење“. Да ли ова деконструкција заиста постоји и да ли може да се оствари на овакав начин? Да ли је просто чин заузимања става (чин одлуке, заправо) довољан да измени (космичке) пареметре и парадигму? Или је оно што се заиста мења само начин на који „видимо“? Уколико је ово друго случај, онда се уопште не ради о неким несхватљиво великим космичким енергијама, већ о минијатурним, људским квантима.

Уколико је материја описива системом степеновања (релативност), то би значило да је у обрнуто пропорционалном односу с енергијом, али је проблем у томе што енергија и материја немају исте атрибуте, него нестанак једних значи појаву других (који су у случају енергије „вакуум“ – нема их). Али ту ствари постају нелогичне, јер енергија, истина, нема атрибуте материје, међутим, има сопствене атрибуте, одн. силу, а у аналогији с људским спознајним системима њој припада атрибут – знања (know how)!

Филозофи и религијски филозофи често (обавезно) доспеју до тачке „појављивања“ или „пројављивања“ силе, тј. Бога. Материјализација енергије (Бога) квалификује се као „аватар“, „бог у телу“ – али ту долази до шизме – да ли је аватар извориште енергије (светог духа)? Он то јесте уколико је његов систем аутодеструктиван, уколико врши деконструкцију система у принципу. Пример за то је Исус, који своди постојећу хијерархију (друштвено-религијску) у једну тачку, која је чисти дух, то јест енергија (онострани и „безлични“, онај свет) – деконструисани систем-храм. Због тога Исус заиста страда у телу, а ускрсава у духу. Други пример је аватар бога Кришне из Бхагавад гите, који заговара аутодеструкцију јер је то заправо систем (дијалектика).

Видљивост овог процеса трансмутације није само у политичко-религијској сфери. Јер осим пророка и идеалиста, постоје и филозофи, уметници, магови и врагови, који енергију схватају као знање, али не као манипулативно, технолошко знање, него као знање принципа – реда и везе између ствари (Спиноза).

Не усуђујем се да тврдим да је знање облик енергије, пошто је енергија безоблична (нематеријална), али језику је својствено овакво именовање, па се јављају појмови као што су: аспект, атрибут, појавност, итд. Но, знање заиста има атрибуте енергије – оно је неопипљиво и дејствено.

Област знања пренебрегава историјске, просторно-временске одреднице. Знање не путује проводницима – оно је увек у једној, апстрактној тачки. Уметник, филозоф, човек, на тај начин ступа у додир с другима – ступањем у ту апстрактну тачку превазилази се форма аватара и задобија се знање које се дели (sharing, учествује) и које се дистрибуира супротно постојећем политичко-економским системом размене. У процесу размене енергија се премешта с једног места на друго, једно место се обогаћује а друго осиромашује (пирамидални банкарски систем, копирајт-патентни систем). Код учествовања, међутим, једино што се дешава јесте акумулација, а осиромашење (depletion) не постоји.

Процес историзације учинио је да се знање скоро у потпуности преведе у језик (уз часне изузетке), а језик је постао економско средство размене уз помоћ којег је знање редистрибуисано и тако за многе изгубљено. Уместо знања, испоручује се његов сурогат – минимално техничко знање, неопходно за преживљавање (заправо, човек као храна система „преживљава“) у постојећој схеми поделе рада. То је основна функција језика у тако организованом, цивилизованом, друштву. Језичке форме, традиционалне и локалне, систематски се преводе у „нову традицију“ (доба реформације, реформација језика, стварање нација и технолошке револуције, нове културе, нове религије, итд.), које су заправо – можемо се овде поиграти симболима – облика зачараног круга, уробороса, или двоструке спирале, која је динамички аспект круга пројектован на временску линију – те форме имају у највећој мери једну сврху: лишавање појединаца свеобухватног спознајног система, чиме се обезбеђује хијерерхијски поредак у друштву. Знање се парцијализује, највећи део знања се склања с видела и користи се искључиво технолошко или техничко знање, а апсолутно знање, познавање принципа се закључава у најтврђе благајне, као опасно и, заправо, „непотребно“. Непотребно, јер се њиме не може управљати робовима – напротив, оно би укинуло робовласнички (канибалистички) систем и било какву потребу или жељу за њим.

Језик, као и цивилизација која га је створила, нема за циљ да акумулира знање, односно енергију, већ напротив – да их троши (скрива) у што је могуће већој мери. То доводи до исцрпљивања ресурса, до потрошачког колапса. Позната је „лествица“ Кардашева, којом се напредност цивилизације мери потрошњом енергије. Мери се количина употребљиве енергије, односно енергије на располагању датој цивилизацији. Али, не каже се „произведене“ енергије! Пошто цивилизација, када „производи“ енергију заправо троши природне ресурсе. Ова замена теза је типична када је реч о сврси језика.

Економија је увек у највећој мери користила и производила несрећу, катастрофу, као средство за остваривање монопола (рат, фабриковане несреће и кризе), а у језику се то очитавало као пропагандни садржај, немилосрдно испирање мозга, и у рату и у миру на сличан начин, разјаривањем или успављивањем. Производња непријатеља, етикетирањем; производња будућности (јер садашњост „није довољно добра“), рекламирањем и рекетирањем. Језик се претвара у протокол, строго контролисан и непрекидно обнављан уз помоћ масовних средстава комуникације: раније религијско-идеолошким „учењима“, „правилима“, „законима“, а у модерна времена путем штампе и електронских медија – производњом булазни.

Оно што је неопходно за филозофирање – доколица – у потпуности је искључено из цивилизацијског распореда активности. Уместо тога, уведена је забава. Забава није спознајна активност, напротив, она служи да се ова не догоди – уместо тога производе се и обнављају осећања, којима је додељено место „најважније“ људске особине (хедонизам). Некада се још и могло чути како је радозналост и жеља да се учи најважнија особина људског рода, али данас су ти појмови (систематским радом) избачени из говорног језика и мишљења. Ако је геније по дефиницији онај који непрекидно учи, данашња цивилизација је свакако антигенијска. Подржава се „учење“ у оквиру строго контролисаног школског система који не дозвољава никакву иницијативу од стране ученика, а главна сврха таквог система јесте заглупљивање и онемогућавање порива да се учи. Условљавањем се код ученика изазива нарочита емоција гађења према учењу. Напредовање у личном образовању резервисано је само за оне који схвате да могу и сами да се образују, изван оквира образовног система. У кризним економским ситуацијама, када држава мора да смањује свој буџет, први који страдају су учитељи и наставници, као и дотиране културне установе.