Апејронистичка поезија елиминише ослањање говора на језик. Језик се апстрахује, слично поступцима апстрактног сликарства, који резултирају енформелом – недостатком форме. Користе се речи али оне нису језик, додуше – подсећају на њега. Отуд сам дошао до назива афазија, што на старогрчком значи: лишен говора. Афазична личност уме да мисли артикулисано. Проблем је у немогућности исказивања мисли – због неког недостатка, урођеног или стеченог, прекинуте синапсе и слично, човек говори неразумљиво.
Афазија значи још нешто – ово значење је код мене превасходно: фазни одмак. Изван фазе. Мада афазија у медицинском смислу може да произведе нешто слично поезији, чак веома симпатичну поезију, када се промишљено ствара афазијска поезија, више одговара ова друга дефиниција. Фазни помак користи постојеће структуре и форме језика, али сам језик је изгубио равнање у себи – речи се међусобно замењују што ствара атипичне изјаве – а то је овде циљ, јер се тиме ослобађа енергија – поетска енергија.
Афазијска поезија је дериват или једна од форми стохастичке поезије. Стохастички или случајни поступак унапред одбацује логичне исходе. Врши се деконструкција логике, протокола (језика као и увреженог смисла), али песник задржава потпуни надзор над добијеном поезијом (што није био циљ у надреализму, где се захтевао независни ток мисли). Разлика између стохастичког и надреалистичког поступка је управо у критичности, тј. у њеном недостатку. Стохастички метод од језика и смисла ствара сирови материјал и ставља га на располагање песнику. Овакав метод, будући у суштини аналитички, ставља песника у надређени положај према језику, форми, логици и свакој другој врсти уређености – не ради тога да би се уређеност по сваку цену поништила и обезвредила, већ како би се осигурао стваралачки поступак. Песник ствара једино уколико он ствара језик, а не уколико језик ствара њега (према исходу).
У стохастичкој поезији не постоји одредба „логика налаже“. Ауторитет (власт) припада песнику а не протоколу. То је основни моменат успостављања личности, и због тога је стохастички метод заправо аналитички метод на којем почива егзистенцијалистичка филозофија.
Имајући претходно речено у виду, након успостављања преимућства стваралачког принципа, може се даље поигравати језиком и смислом, а да при томе не постоји опасност да се песник изгуби у свом медијуму.
Проблем језика и смисла је у томе што су и једно и друго, у породичном или друштвеном медијуму – у великој мери условљени. Учи се да се следи протокол, који обезбеђује одређени исход, структуру међусобних односа, и, што је веома важно – производи одређене емоције или идеје које су увек, по начину свог постанка – последица условљености. Уз помоћ ових емоција и идеја, које су асоцијативно осетљиве, остварује се контрола над људима. Извесна емоција производи извесно понашање или блокаду понашања. Исто важи и за идеје.
Сада већ бива јасније због чега је неопходно системски разумети природу језика, као уређеног медијума који, када се личност упусти у њега, одређује понашање личности – чиме се личност заправо негира.
Одређене речи производе асоцијацију. Ово је једна од ствари која нарочито помаже песнику да формулише одређени садржај и да у оквиру њега дистрибуише енергију – да усмери читаочеву пажњу. Јасно је да се познавањем и коришћењем асоцијација лако може манипулисати читаоцима. Политички и идеолошки памфлети, религиозне проповеди, маркетиншки третман – постоји широко поље примене језика којем је сврха манипулација.
Песник, којем ова истина није очигледна, имаће великих проблема да учини неопходни одмак од стереотипа и шаблона, па тако неће ни моћи да ствара квалитетну поезију.
Стохастички поступак претпоставља коришћење речи или фраза које засигурно имају асоцијацијски потенцијал, али исход таквих асоцијација је неочекиван – као да је случајан (што реч стохастички и значи). Пошто песник, по претпоставци, познаје језик и његове протоколе, јасно је да се овде не ради о случајности већ о промишљеном искораку који, слично шлагворту неког вица – ствара смешну, односно апсурдну ситуацију, а ова је, дакако, бременита енергијом, експлозивна.
Уколико се поштује овај поступак, последица ће бити генератор поетске енергије. Напор који песник улаже неће се узалудно трошити на описивање познатих и захтеваних (традиционалних) форми, већ ће остати слободан и из њега самог ће поезија тећи. Због овога, може се рећи да је стохастички метод извор поезије, односно да је поезија слободна енергија која се може користити у оној мери у којој се према њој односимо формално или неформално (апстрактно, апејронистички).
Ова смена формалног и неформалног, слично смени електромагнетних полова у генератору каквог је конструисао Никола Тесла, производи струју високог напона која се у веома малој мери троши приликом проласка кроз медиј (проводник – у овом случају језик). „Рад“ поезије огледа се у осмишљеном „сукобљавању“ два пола, што доживљавамо на различите начине, а они су доста обрађивани у есејистици – неко ће то назвати игром, неко апсурдом, неко контрапунктом, итд.
Заиста, стиче се утисак игре – песник се поиграва значењима, за разлику од тенденциозног коришћења речи које треба да наведе читаоца да мисли или осећа на одређени начин. Стохастичка поезија има за циљ пре свега активног читаоца, јер песник му не дозвољава да уместо своје личности при читању користи свој добро „одгојени“ и „припитомљени“ сурогат, који је у стању да без напора чита безбројне странице безвредне порнографије, али с једном нимало безазленом последицом – испошћивањем и обезнањивањем критичког ума.
Језик је средство: за песника – оно које омогућује ослобађање од споља наметнутих стега у мишљењу и понашању, а за друге – средство успостављања власти у најширем смислу. Језик се користи као сурогат личности и међусобног односа личности – протокол који каналише, усмерава и заробљава. Људи који никада нису научили да слободно мисле, никада се неће ни ослободити, између осталог и због језика који(м) (се) њима влада.
Posts
