„Највише добро“ – „Велики Брат“ - „Крематоријум“

Способност да се зна није неки агрегат, склоп делова (као, рецимо – рачунар). Истина је да склоп (систем) ради, али он не зна шта ради.

Исказ „спознај себе“ многе ће збунити, али кључ разумевања је овде и описан. Спознаја спознаје себе као (оно) спознајно. То је све што она чини – не одлази од себе, остаје код себе, не креће се, не размножава се, не отуђује се, итд.

Спознајем дакле јесам. (Декарт)

Занимљива је и спознаја да су сила и знање исто што и ништавило – заправо – смрт.

Сократ (у Платоновом Федону) управо тврди да филозоф једино тежи смрти. Пре ће бити да је то рекао/поновио и Платон (филозофија је припремање за смрт), само је искористио књижевну форму како не би непосредно бацио проклетство (и) на себе, пошто је смрт – прокажена и оклеветана у друштвеном систему. Сократ је осуђен на смрт због тога што је „кварио омладину“ – разарао је систем у којем је смрт као онострано, тј. знање – непожељна. Друштвени систем је систем незнања. А Сократ је подучавао омладину како да буде критична – да спознаје.

У Држави (Πολιτεία) Платон покушава да покаже (користећи Сократа) да се знање може непосредно доживети као феномен, отеловљени аватар истовремено и „највише добро“ – систем делова који се манифестује као функционална целина (држава, тј. друштво). У историји се то још није покушало а да није имало катастрофалне последице.

У суштини, друштво, као политичка заједница, никада не тежи спознаји, оно увек тежи самоодржању на начин непроменљивости (негирањем новине). Истовремено, чак и када се покуша динамички модел друштва (ротација носилаца функција и прихватање технолошких иновација), елементи друштвене хијерархије увек теже да се крећу к врху (тамо где је највише моћи, а моћ је еквивалент силе у систему незнања), чиме се пориче почетна идеја стабилне, непроменљиве целине. Ова идеја је у потпуности амбивалентна, у себи противречна.

Држава тако остаје „неостварено обећање савршенства“. Она упорно обећава али никад не испуњава (посао сваке владе је да не успе) – тако да се једино остварује обећање које непрекидно траје – као сурогат савршенства. Људи који је чине (који јој припадају) никада, због уграђеног безбедносног система – условљавања – не могу да схвате безнадежност покушаја да на такав начин пронађу своју „срећу“, своје „испуњење“.

Што је још горе, држава пројектује саму себе. Једно је формална, јавна, претенциозна држава, а друго она тајна – која се истовремено одаје већ самом чињеницом да пројектује свој привид као себе. То не остаје неопажено, него је опажање тога забрањено, па се због тога уопште не, или ретко кад, (јавно) изриче. Уколико се изрекне, то отвара кризу, а криза је она активност која из појавног излучује непојавно – спознају. У томе је опасност.

Свакако, држава као представа, тј. представа као држава – јесте оно што одржава пажњу, опчињава. Свака представа то чини. Џорџ Орвел је сковао фразу „Велики Брат“, а она је данас у широкој употреби, не само као синоним за власт, већ и за представу стварности – reality show – која је истовремено и нешто најзабавније. Сама стварност бивања у друштву јесте фиксација, забава, која је супротна спознаји. Опсесивност као perpetuum mobile – аристотеловски „непокретни покретач“, савршенство самодовољности. Једино још да се реши проблем старења и природне смрти, па да и појединац стекне способност бесконачног трајања, као што то друштво/држава/нација итд, успева у историји.

Вечни опстанак незнања је нешто неостварљиво, за разлику од опстанка знања, које опстаје јер је ванвременско и ванпросторно. Опстанак знања не зависи од трајања. Истински проблем је у томе што између знања и незнања не постоји комуникација. Незнање током свог трајања не акумулира знање, оно не напредује к знању. Уместо да акумулира енергију, форма незнања акумулира материју, која се, без енергије, окамењује (пропада, рђа – камен је смеса, која има привидну конзистенцију).

За човека остаје само један, одлучујући чин: спознаја да су знање и незнање тако раздвојени, међусобно искључиви, да компромис није могућ. Може се само приклонити једном или другом – то је увек или/или. (Кјеркегор)

Компромис увек завршава суочавањем са смрћу – смрт је назив оног најомраженијег: знања да је све узалудно и бесмислено. Смрт је разлог због којег је живот узалудан. Одбрана живота од смрти је у – незнању. Незнање је оно које „верује“ у смисао живота. Самим тим што незнање увек тежи да се „организује“, било као друштвени или природни (живи) организам, оно у себи садржи веру да ће се кретањем енергије с једног на друго место спречити или изврдати (лукави ум!) доспевање на ону коначну тачку која значи – прекид, заустављање, тј. смрт. Смисао је, дакле, у томе да се вечно избегава смрт, тј. спознаја којом се одустаје од узалудног истрајавања.

Занимљив је феномен „Великог Брата“. Не само да „Велики Брат“ посматра свакога у друштву, већ истовремено сваки члан друштва посматра „Великог Брата“. Ово узајамно посматрање је запечаћен круг – остварено савршенство, савршено безбедно по идеју која траје. Та идеја савршенства, слично крематоријуму, у себи спаљује људе а затим њихов пепео развејава по згариштима историје, омогућујући им да тако, као „историјске личности“ трају – вечно!