У свемиру постоје пулсари. Рецимо да су то генератори обртног поља силе. Шта је последица интеракције ових извора енергије? Већ на прву помисао јавља се аналогија с (тро- или вишедимензионалним) генератором наизменичне струје – а таква струја има особину да с лакоћом одржава свој напон на даљину. Последица дејства пулсара и сличних небеских тела која су извор енергије, лако се може замислити као извесна мрежа, структура, комплексно енергетско поље у којем дистрибуција енергије, као последице неизменичности, производи материју – која је тек појавни облик енергије, тј. енергетског поља.
Уколико је структура последица дејства једног или многих извора енергије, због чега своју пажњу, уместо на сложеност и специфичности структуре, не бисмо усмерили к самим изворима енергије? Ово се, такође, лако може превести у познату област тумачења феномена – психологију, која извесне, разнолике душевне форме (архетипове и покретаче) сматра изворима психичке реалности.
Проблем је, дакако, у томе што је енергија „невидљива“, она није видљив или опипљив саставни део представе. Представа се проглашава за „изолован систем“ али се онда, према (нетачном) Другом закону термодинамике, испоставља да у таквом систему долази неминовно до ентропије – равномерног распоређивања почетне, њему својствене енергије, чиме наступа топлотна смрт. Разлог за тврдњу да је овај закон нетачан је тај што у природи не постоје апсолутно изоловани системи. Грешка је такође и у томе што се у појму постојања подразумева линеарни проток времена, односно промена у временском низу догађања. Та промена одражава кретање, размењивање енергије у оквиру система, који се тако, иако је целина, дели у себи. Систем као целина не губи енергију, он само губи (према овом закону) способност кретања у себи – али ту је заправо реч о пројекцији система која прекрива субјект – сопство, сопствену суштину. Према Другом закону термодинамике, субјект (изоловани, дакле сингуларни систем) у себи садржи и кретање (живот) и престанак кретања (смрт). Закон је тако формулисан да у потпуности преводи ово дијалектичко јединство у линеарну пројекцију, која као да има апсолутни крај, и која уопште не изражава праву суштину ствари. Укратко, Закон се на једностран начин обраћа феноменолошкој трансформацији система и посматра је као одраз у огледалу – за смрт система се проглашава престанак кретања у њему самом – превиђајући чињеницу да му је изворно својство управо – јединство, целовитост, заједништво делова које је веће од њиховог збира. Систем је пре свега апстрактно цело, а као скуп делова, он је потрошан искључиво с обзиром на то нарочито својство да се у себи одражава као променљиво мноштво.
Други закон термодинамике изричито наглашава да укидање разлике у потенцијалу унутар самог система значи – смрт. При томе, смрт се замишља као скуп елемената између којих се не догађа размена, кретање енергетских пакета.
На који начин уметност прилази овом проблему? Уметничка пракса се бави апстрактним још од самих почетака, а упоредно с њом јавља се и поп-културна (фолклорна, традиционална) пракса намерно искривљеног и ограниченог психо-хабитата. Док је уметност белодана и непосредна у откривању узрока и последица, поп-култура је непрозирна и својим облицима скрива, чини невидљивим изворе енергије који омогућују постојање опипљивих појава, друштвених формација. Поп-култура у великој мери инсистира на затварању енергетских пуњења (набоја) у емотивна или идеолошка спремишта, одакле се касније могу црпети потребне, тј. жељене реакције.
Културни и друштвени системи управо дословце следе Други закон термодинамике. Они живе, па онда умиру, па поново бивају реанимирани, тј. реактивирани. У стварности постоји велики број система, који увек теже да сами постану (или постану део) неког свеобухватног, тј. изолованог система. При томе, један систем позамљује другом неопходну енергију (outsourcing).
У цивилизацијској, друштвено-политичкој стварности, outsourcing (измештање – потенцијала, ресурса, производних капацитета, енергетских, идеолошких, итд.), који се такође назива и изградња нација (nation building) представља непосредну манипулацију „изолованим“ системима, заправо производњу ентропије преусмеравањем пакета енергије.
Производња ентропије (економска криза) има за циљ обезбеђивање неопходне разлике у потенцијалу, како би се одржала „размена“ енергије, односно њено премештање с „топлог“ према „хладном“, чиме се одлаже општа „смрт“. Цивилизација, као глобални систем, мора да опстане, али то никако не значи паралелни, истовремени развој и „напредовање“ свих њених делова, држава, региона, итд. Управо је циљ глобалне цивилизације да се то спречи. Престанак размене између делова значио би укидање цивилизације, односно смрт система размене.
Илустрација 1
Отуд имамо дешавања као што је (овога тренутка, 2010) велики уплив илегалних имиграната из Мексика и других региона у САД, чиме се обара цена рада, односно снижава „топлотни потенцијал“ на том месту, како би се одржао напон неопходан за функционисање система. Овде, разуме се, треба уочити да је један део система (сиротиња раја) канибализован како би се „систем“ сачувао, а „систем“ је само део (врх) свеопштег система. Извор енергије за такав систем је управо деконструкција општег система. Дакле, „топлотна смрт“ важи само за онај део система који бива жртвован.
Илустрација 2
Пре неки дан (јун 2010) објављено је у светским медијима да у Авганистану постоје залихе минерала вредности једног трилиона долара. Истовремено, наговештава се скоро повлачење америчких интервенционистичких снага, које се тамо, наводно, боре против Талибана и Ал-Каиде. Истовремено, завршена је и пруга која из Авганистана води у Узбекистан:
“... and the troops will leave Afgha ... after they build the railroads ... to haul the minerals ... to the cheap labor ... in Uzbekistan ... which is 77 klicks northistan ... just across the friendship bridge ...” (Reinhardt, 17. jun 2010, http://www.enterprisecorruption.com/)
Сећамо се, америчка инвазија Авганистана догодила се након рушења торњева Светског трговинског центра у Њујорку, 11. септембра 2001. године. Тада је почело измештање америчке индустрије у Кину, Русију, Бразил... Године 2008, у септембру, започиње глобална рецесија и велико измештање „фиктивног“ новца, тзв. bailout у финансијске институције, које су пропале због пирамидалног система који се превише надувао. Те су банке оглашене „сувише великим да би могле да пропадну“, па их је ваљало „спасити“. Покривање ових огромних трошкова пало је на грађане, уведене су нове таксе, нови закони (здравствена реформа) којима се уништава средњи сталеж – све то с циљем да се енергетски пакет прераспореди како би се одржао неопходан напон у систему. Придодајмо овоме и несрећу у Мексичком заливу, огромно изливање нафте које до сада (17. јун 2010) није заустављено, а чије последице није могуће израчунати. Голфска струја, која загрева северну полулопту потиче управо из Мексичког залива (Gulf of Mexico), и њено уништење би лако могло да изазове ново ледено доба.
Оно што овде видимо као „појавно“ многи виде као последицу велике завере (скривено) – намерно изазивање катастрофа – disaster capitalism (Serbsta, member, ATS forum). Катастрофа се изазива како би се створио вакуум, који обезбеђује разлику у потенцијалу... Или, ако ћемо право, вакуум јесте деконструисан систем – тојест – енергија.
Posts
