Идол – Виђење

Овде ћу укратко да изложим како изгледа основни проблем филозофије: схватање феноменологије (науке о појавама) и онтологије (науке о бићу, односно постојању).

Идол – средиште или жижа, увориште (трошење) енергије која се јавља као форма: емоција или идеја, представа, воља.

Етимолошки, идол значи лик, фантом, представа, ИЕ основ weid – Ср. вид(ети), Гр. Еидолон (идеја).

Занимљив је случај идола односно идолатрије. Није то примитивна, преисторијска појава, напротив – и те како је савремена. Заправо, она је главни покретач историје. Питање је: како то да представа, која је оно пасивно у односу на посматрача (који је активан) постаје извор постојања посматрача самог (пошто је идол, заправо Бог – слика, представа)? Модерним језиком речено: информација је та која ствара (информише, формира, моделује) – примаоца, њеног „потрошача“. Али, идеја потрошача који троши представу је илузорна, због тога што је представа заправо та која троши потрошача. Могло би се рећи да је процес узајаман, да долази до фузије информације и њеног потрошача, међутим, енергија коју таква фузија ослобађа припада идеји размене, по принципу: мени све – теби ништа! Потрошач, после извесног времена (животни век) бива потрошен.

Тако је од Бога настао лик, али је и обрнуто – од лика је настао Бог! Јер идол јесте лик који је Бог.

Наша способност виђења је оно што нас непосредно формира уколико се идентификујемо с њом (способношћу).

Идол, који је и симбол, ознака скривеног садржаја, односно дејства тог садржаја, делује (афицира) једино уколико је садржај скривен – а садржај је заправо скуп наредби – систем или склоп, што подразумева кретање (извршење протокола), надовезивање, од једног дела до другог, чиме се производи стварност времена и простора. Идол је на тај начин извор постојања у датој форми (која је заправо путовање извесног пакета енергије). А престаје да буде то уколико се прозре, сагледа као скуп истоветних делова који се преобликују (фокус је на пакету енергије) и тако привидно разликују, само због тога да би се одржали у трајању као „једно-скуп догађаја“. Ово кретање је садржано и докинуто већ у самом појму, уколико се као такво сагледа. Уколико не – оно је бескрајно. Управо као такво, несагледано и несхваћено, оно производи историју. Пакет енергије се креће (Хегелов „дух као историја“) само привидно, заправо око њега се крећу/нижу/преобликују историјски догађаји, они које је дух посетио, искористио и напустио, тј. потрошио, сагорео. (Трагови су многи до пећине... Његош).

Постоји паралела, синоним, између речи видети и знати. Истовремено, видети значи и обмањивати. У самом језику не постоји критичност која се с овим апсурдом може изборити. Трик је у томе што је језик исто што и виђење те лажне различитости, он функционише по истом принципу.

Свако од чула следи исти принцип – разликовања. Гледање, слушање, мишљење... Свако од њих је у стању да произведе бескрајну разноликост, али и да је (делимично) организује.

Баратање скуповима симбола постиже исто дејство. Ствари се компликују у бескрај. А бескрај је понављање једног истог као различитог. Принцип рефлексије. Схватање овога је изванчулно – то је ум.

Ум је субјект који зна.

Да би се схватила природа феномена (појава) неопходно је постојање основа који сâм није појаван. Све оно што се убраја у појаве, а то су наша чула, тј. њихов садржај (јер они се не разликују, једно без другог не постоје) није извор спознаје (Буда, Спиноза). Извор спознаје је управо оно нечулно, непојавно (метафизичко). Оно је називано, од стране многих филозофа, песника, чаробњака – различитим именима. Споменућу само нека: Сингуларност или Једно, Нирвана, Тао, Личност, Дух, Онострано, Ум, итд.

Изгледа да је кључни моменат спознаје управо искуство бескрајног понављања једног те истог као различитог. (Рефлексије схваћене као рефлексија – Хегел) „Понављања“ које производи време, јер се друкчије оно не може схватити у таквом „динамичком“ облику трајања, али оно производи и простор, пошто се различити предмети не могу опажати (као да су) на истом месту. Напротив, у искуству, сабраном знању или увиду, управо то је могуће, али зато је увид и различит од пројекције – увид је тренутан и не догађа се у просторчасу.

Спознаја је једино то, да се у свету бескрајног разликовања не може пронаћи „ствар која се не разликује“. Она мора да је изван тога, а као таква не може се замислити, тј. опазити. Може се једино знати.

Оно једино што се у природи не опажа непосредно, него само посредно – јесте сила. Она се „опажа“ као недостатак, као празнина, вакуум, ништавило.

На овај начин, сила и знање доведени су у исти положај – изван опажајног. Треба сада показати да су ово двоје једно те исто, да се не разликују.

То би требало да буде лако.