ТАМНА ЗВЕЗДА УМЕТНОСТИ

ТАМНА ЗВЕЗДА УМЕТНОСТИ

Одређивање положаја уметности

Историјско искуство уметности поцепане на седам или девет посебних врста, завршава се сада као савршени симулакрум себе ― ексер у ковчегу којег су замислили Дали, Ворхол и други, као забава, дизајн или украс, индустријски предмет или технолошки ефекат који представљају уметност. Тако, нема више уметности, она је постала „наш сопствени лик“, селфи ― више нема потребе за специјализованим субјектом који производи уметничку робу. Од почетка писане повести, уметник је био под економским надзором и морао је да се бави садржајима који су наметали монополисти новца (а они више од тога нису ни способни да појме), од религијске до револуцијске и сада тржишне порнографије. И на крају, више нема ко да се надзире. Задатак извршен. Дух се паркирао на Крају историје. Роботи долазе. Уметници су отишли.

Али, како је то било пре историје, сада је поново исти случај: уметници поново постају друиди, шамани, вешци, мудраци, чаробњаци ― све ово пролази кроз ум, а зашто да не? Положај уметника, човека што саопштава лично искуство које постојећа цивилизација не прима лако, бива одгурнут на, или боље иза граница друштва. Ако погледамо шта данас пролази као уметност, све се претворило у савршену технолошку мимикрију физичког / природе ― запрепашћујућа реплика идеализоване стварности, Платонова идеална љубав, остварени мимезис. Алатке које врше овакво осмишљавање својствене су свим медијским издањима ― препознавање лика, или назовимо то популарнијом мемом ― алатке за препознавање обрасца, лако их користе некреативни и у свему превлађујући просечни умови. Критичари уметности такође су нестали, застарели, извезени у не-стварност краја историје.

Садашње стање ствари, заправо, ослобађа уметнике свих обавеза према друштву, нацији, класи, штагод. Ово је потпуно раздвајање. То је слобода и лебдење. И више од тога. Ко је то могао да замисли! И није било подстакнуто, изазвано, почињено од стране уметника. Савест ми је веома чиста када ово кажем. Нема карме. Уметност се помера ка својој следећој реинкарнацији, или још даље ― у Нирвану. Видећемо убрзо како и зашто.

Авангарда

Треба да кажем неколико речи о авангарди, историјској као и савременој. Овде се такође завршава авангарда. Она (оне су) је била последњи напор уметности да обезбеди свој положај у великој породици друштвених / биолошких животних појава. Али, као у Библији, у Нојевој барци није било места за ову „животињу“. Добри стари Ноје није спасавао никакву технику у свом ковчегу, да не спомињемо уметност. И кажем, нек и није.

Авангарда је, како год, увек била или за нешто „ново“ или за „деконструкцију“ ― језика, лика, логике, традиције ― Дада, апстрактно сликарство, позориште апсурда, експериментална музика, итд. Међу последњим и најиздржљивијим покретима, сигнализам је сав о методолошкој асимилацији најновијих научних, медијских и комуникацијских технологија и њиховој трансформацији у уметност (визуелни потенцијал Интернета заправо је експлодирао визуелном поезијом и доступношћу текста). Авангарда 21. века практично ствара недоступну зону за тупане, својом префињеном употребом постојећих алатки и готово (апсурдно) туђинским дејством ― трезвени и озбиљни приступ савременим појавама насупрот „хајде да се забављамо“ површним упражњавањем дијет-попа у свим облицима и начинима.

Уметност и авангарда су, то је чињеница, сада једно и исто. А ово је строго због тога што су компромитовани уметници коначно изгубили своје обзнањено занимање, претварајући се у примењене уметнике, док авангардни уметници нису успели да их повуку за собом или асимилују. Ови други су они који су преживели. Али ― где?

Свет богат сиромаштвом

Глобализација је створила Земљу богату сиромаштвом. Све заслуге иду подједнако и богатима и сиромашнима ― они су створили јефтин свет. Богати су украли, користећи се својим бесконачно обезвређеним и лукаво раздељеним новцем, најбоље уметничке објекте из прошлости. Међутим, у овом часу, они немају појма како изгледа уметност 21. века, јер се налази иза њиховог обзорја. Нема новца у њој. Нема знања о њој. Она не припада њима. Не постоје више тумачи уметности. Једино постоје образовани сикофанти. И, остаће тако. Јер је знање које поседују друиди, мудраци или шамани „тајно знање“ за оне који су себе за њега ослепели.

Селфи Доријана Греја

А сада да видимо с чиме се суочавамо. До ког формалног стадијума је еволуирала слика Доријана Греја? Све застрашивање у вези с технологијом је постало стварност. Али, и природа је некада такође била велики и превелики непријатељ. Шта су људи учинили у међувремену, куд су доспели? Бежећи од природних сила у идеолошку а затим поново у нову и изузетно моћну природну силу ― технологију. Има ли ико, на овом превише несигурном и непредвидивом свету, ко се не осећа макар нелагодно у вези са садашњошћу и непосредном будућношћу? Очи које вребају, дронови, политички подобно оптуживање, затрованост ― индустрија терора. Какав је став уметности, на који начин одржава додир с оваквим светом?

Не одржава га. Уметност је анализирала свет и он лежи мртав пред њом као распаднути фрактал. Свет је расточен и фантомизован. Покреће се, истина, али уметник зна да је то само слајд-шоу. Кадрови су неповезани и лишени смера. Лешина света се трза у налетима, даје празне изјаве и затим поново скаче себи у уста. Ко може озбиљно да узме било коју од његових изјава? Политички систем прождире, пред нашим очима, сопствене основе. Лаж на лаж, порицање на порицање. То ли је интелигентно понашање? То је оно на шта циљам: где је ту интелигенција?

Интелигенција је уметност.

Интелигенција је способност стицања знања. Друштво ово превиђа, што је природно, јер друштво није извор знања, оно је извор незнања, манипулације, покварености, лажи, ропства, физичког и психолошког тлачења, негативне селекције. Интелигенција је еволуцијска мана. Било је много покушаја да се интелигенција усвоји у друштво, али све време смо сведоци ― ћорак! У модерној номенклатури, баш као и у прошлости, уметност, интелигенција, издвојени су из командног ланца.

Бесмртна кошница

Када уметник инсистира на истини, он развија алатку која може да прожме и пробије надолазеће облике / појаве и чинећи тако остаје изван њиховог утицаја. Ово аутоматски искључује уметника из постојеће мреже и модуса друштвене расподеле моћи. А пошто је људска цивилизација заправо врхунац живота на планети Земљи, уметник се суочава с тренутним пресељењем у област изван живота, пошто се условљавања живота не примењују на онога који је прозрео његова обећања, саморекламирање и ― неуспех. Логично и традиционално, то се зове ― смрт. Међутим, метод који је особен уметничкој делатности је у стању да преименује и превеже односни склоп, па испада да, пошто је живот област незнања, смрти остаје област интелигенције. Е, сад, размислите о томе. Каква је то врста постојања у домену смрти / знања? Можемо ли да тамо одемо у својим телима? Пошто су тела традиционално (обично тако верујемо) ― ми? Шта ког ђавола треба да радимо? Да умремо?

Технологија већ рекламира безбројне могућности кибернетске и биолошке простетике која се може применити на људе, стављајући акценат на „пренос свести“ у машину која има боље способности рачунања и памћења. Ово је зачуђујуће обећање и одлично је представљено у научно-фантастичној литератури до сада, јединој литератури која се заиста рачуна јер је заснована на антиципацији а не на правдању ― а сада се чини да се обећање обистињује, оно је у својим првим степенима остварења. Ко би се коцкао тиме у замену да постане бестелесни, изгладнели и изгнани ― уметник?

Обећање бесмртног, одрживог и лако доступног технолошког телесног облика побеђује. Оно остварује апсолутну привлачност над незналачким умом. Органско постојање еволуира у строго практично, Боргу налик, друштво кошнице. Људски-инсект се рађа.

Тамни вилајет

Област знања / уметности, надилази просторно-временски континуум, надилази живот, и једина веза с физичким светом је практично ― осмишљавање, склоп односа, који омогућује пријем обе области, за разлику од емпиријског метода који није у стању да види било шта изван сопственог одраза. Меч лопта припада људима од знања. Они могу да постоје у обе паралелне области истовремено и остану једина веза између њих, и једини који су свесни оваквог распоред. Али, има ту још.

Свет тамне материје ― свет неусловљених честица информације. Свет који се не може сондирати и подредити. Свет који једино може индиректно да се доведе у пажњу јер није реактиван. И тај свет чини много већи део познатог свемира од физичког света материје условљене да буде реактивна.

Изгубљена и поново стечена особина уметности

Како је уметност била усвојена у историју, изгубила је своју особину осмишљавања знања. Многи уметници постали су збуњени, лишени смисленог говора. Овај задатак додељен је цркви а касније и науци. У оба случаја, односни системи били су организовани на такав начин да спрече било какав појединачни пробој кроз димну завесу створену од стране паразитске пирамиде расподеле моћи. Појединачно спасење или ослобађање морало је бити одобрено од механизма институције. Овај појединачни подвиг ослобађања пројектован је такође и на физички људски облик, живот ― док уистину, живот није нешто што треба спасити већ га треба надићи.

Сада када је идеја спасења / ослобођења у потпуности банализована, досегнуто је стање „свако свој насмејани светачки лик“ ― селфи. Колико дуго ће се ово светогрђе одржати? Прихватајући живот као идеално стање постојања знање о животу самом бива изгубљено.

Нема сврхе расправљати о овоме, јер човеку је потребна интелигенција како би изашао накрај с проблемом. Интелигентни људи, међу собом, никада не расправљају, они једино стварају мождану олују. Неинтелигентни ― расправљају, тролују, ратују.

Они уметници који су задобили неопходни замах у свом истраживању стварности, стекли су знање које их одређује етички и естетски. Човек не може ићи против сопственог знања. Знање је оно што одређује личност. Шта је то друга врста личности, она физичког појединца којим управља незнање? Таква не постоји. Појединачност није личност.

Дуго времена упражњавана лажна расправа о слободној вољи, као на примеру слободне воље човека утопљене у вишу вољу претпостављеног свемоћног и свезнајућег бића (Бога), коначно је расправљена с тачке незнања која је дала предност индивидуалности (неизбежно произвољној) ― и није била у стању да схвати различиту врсту „поретка“ у Другом Свету. Постојећа хијерархија моћи пројектована је на Други Свет као да овај поседује исту особину условљавања. Нема хијерархије и нема условљавања између честица / делића информације у области знања. То је суштинска разлика. Нема надзиране расподеле знања, као у овом копирајтованом свету изгнаника из Едена и растурене Вавилонске куле.

Прекидач копирајта

Копирајт, као кад је рецимо SONY власник музике Џимија Хендрикса, представља планетарни крај културе и уметности. Јер, није заиста SONY тај који ствара уметност.

Исти прекидач је искључен када је у питању марксистичка теорија, која је тврдила да би производ рада требало да припада радницима, али проблем отуђења представљала је системска расподела богатства и то је требало да се разреши међукласном револуционарном борбом. Истина је, Маркс није видео да једини рад који постоји припада идејама, а људи се само користе као гориво или храна како би се остварило благостање и преживљавање идеја, које су, као нека туђинска сила, поробиле човечанство још од памтивека. Тако је „непријатељ“ погрешно именован, као да заиста постоје две класе људи, радници и капиталисти, док су уистину обоје робови исте идеје. Soylent Green је заиста човек ― то је још један добар увид из НФ литературе! Штета што политички и друштвени филозофи нису у стању да виде кроз ово. Али уметници јесу.

Свеједно, кога се уопште тичу уметници, који нису ништа друго до ли друштвени паразити чији рад је ту само због тога како би га SONY присвојио и остварио профит? Уметници немају друштвену и политичку структуру неопходну да би остварили монопол на свој рад. Није се никад десило у историји да интелигентни људи створе механизам тлачења, као што је држава. Увек су то чиниле банде беспослених, безвредних људи, који би се организовали и наоружали, прогласили себе „Аријевцима“ и „племенитим“ и наметнули своју вољу, истребљујући непослушне. Уметност није поседовала оруђе које би променило свет. А није ни марксистичка револуционарна идеологија.

Но, уметност је пронашла излаз!

Тунел који води ван тамнице

Иако је решење било присутно у писаној форми током више миленијума, и стално ажурирано, изгледало је сувише необично и неприхватљиво за обичне људе. Превазилажењу људског облика супротстављене су моћне идеје породице, друштвеног положаја и постигнућа; решење је једнолично и једнобојно у поређењу с живо обојеним обећањем срећне породице и друштвене екстазе.

Ако човек треба да оде у монахе како би се ослободио, дођавола све!

Уметници као и монаси, имају кредита и дозволу да буду чудаци, али не могу никада да остваре превише утицаја. Тако да су негде између, постоје и живе на ничијој земљи. Могу да виде другу страну, али када излажу своје искуство обичним људима, то мора да буде разводњено и увијено у облик фантазије и алегорије и не може непосредно да утиче на неискусне. Јер знање, за разлику од заблуде, нема особину да утиче, и то је велики проблем. Иначе, знање би беспоговорно и тренутно победило над слабијом обманом, која сачињава свет. Ово је терет који људи од знања морају да носе, често усамљени, без сапутника, остављајући све за собом.

Овде ћу да пресечем ― прелазак се догађа једино личности. Личност је жижа пажње која се покреће из области живота у област смрти, од незнања до знања. Тела немају ништа с прелажењем личности. Физичко пропадање и смрт су ту за свакога. Али поистовећивање личности с телом није обавезно.

Уистину, личност је увек тамо у области знања, метод задобијања личности је метод искључивања чула (класична медитација). Кретање личности је фиктивно. Ради се о томе како представљамо себе у свом уму, али стварност је оваква ― распршивање обмане мора да се догоди. А то се једино може учинити разумевањем.

О томе како то постићи, како се дисциплиновати, написане су многе књиге, и постојали су велики учитељи у свим временима. Ретко би то попримало облик уметности или уметника, због историјског усвајања и преименовања мудраца у религијске или филозофске фигуре, као и због специјализације уметничког језика. Али сада уметници не могу да избегну да виде свој задатак као нешто много више него што се веровало да би требало да буде. Сада, када су уметници на свом, морају да појачају своју формалну мотивацију или да ― нестану. Нема више ларпурлартизма, то није довољно! Бављење уметношћу зарад задовољства ― није довољно! Упражњавање уметности зарад задовољства ― није довољно!

Космичка Мрежа

Уметник тежи да усклади своју вештину с филозофијом ― осмишљавање искуства у језику је обавезно, оно ће створити смислени склоп односа, мрежу која омогућује личности да се ефикасно креће и повеже с другим уметницима / људима од знања, како би се ослањали једни на друге и на крају крајева деловали у овом свету с много више утиска. Кроз знање, не кроз групе, партије, синдикате или секте. Уметник треба осмишљено да разуме шта чини.

Личност није појединац ― личност је (тамна) сила равномерно раширена Космосом. Сила је знање, она чини то што чини јер зна како. Када се очи ума уметника отворе, он постаје део те, човеку од знања, сада видљиве области. Личност ступа у свет тамне материје, где влада слобода, делање се слободно осмишљава, није наметнуто протоколима. Ово је једина врста међудејства која је могућа у Тамном Свемиру. Дељење знања / силе, подједнака расподела свега за све, погрешно именована, оклеветана и застрашујућа „ентропија“ као дељење (а не неравноправно размењивање какво је у копирајтованом, монополизованом свету заснованом на профитерству и изнуђивању) ― експлозија као Велики Прасак, крај физичке патње, улазак у Нирвану.