Духови
Закуцани у почетак. У пред-биолошку праматерију. Али, сасвим самодовољну. Свако за себе. У потрази за заједништвом. Али овога пута, без изврдавања.
А зашто заједништвом...
Опет, можда, електрика? Магнетика?
Принцип недоречености?
У реду, време је истекло... Заправо, игра је истекла... У ствари, истина...
Али заиста, пандан људског у кристалној структури микроелемената, која је само једна од мрежа, и још има ту вољу да се сачува, као низ слика – прелетање пажње преко низа – зрачењем светлости из очију...
Страст духова... где јој је извор? У намери старијој од духа?
Једни се преобратише у паници, из страха, други из равнодушности прихватања, трећи... који се, као ја, не могаше смирити.
Патња која беше тиха. Углавном, због неспособности да се схвати. То је био главни разлог патње. Зашто баш ја, зашто нама, шта смо скривили...? Типични робовски менталитет – безвредност, кривица – и, у оваквом тренутку, апсолутно неадекватан.
Касно, касно.
О, они што утекоше туђинкама, најбоље су прошли. Друге поједоше К-10 и еквиваленти. Рециклажа материје омекшала је кору планете. Нас-Три покуписмо шта смо могли. Дервиши се покренуше...
Омар...
Е, па, сад... стати пред Омара!
Онако, у узношењу...
Шаптање и жагор...
Циљани звездани удар и одвајање, ослобађање, чишћење, разрешење, оплемењавање, распадање...
Па ипак, та визија Омаровог гнева...
Ма, не, не недостају ми речи, него их је превише...
Што су будале замишљале да се може с богом разговарати, изложити му своје проблеме...
А Омар, јасно, није онај Бог...
Зрак са звезде докачи Месец...
Вируси – спремни. Боље речено, плазма их је одржала (на окупу). Јер је плазма Омарова „девојка“. Јупитер, Венера и Сунце, стриктно према свом нагону, прилагодише путање. Мада, и то остаде недоречено...
Но, и онај Бог, сиђе на Земљу...
У облику лука... Волтиног.
Лук спржи све...
Постоје опречна мишљења о томе да ли га је неко позвао, или – изазвао.
Тај Бог је доживео већ доста фијаска.
А сама вера у њега више је посејала збуњености (читај: штете) него што је коме било јасно шта ваља чинити. Одгуривала је таму од себе, али јој није шкодила. Више, као да се ова, консолидовала...
Време доживљаја – е, па, то је друга прича.
Богови се не замајаваше превише временом. Он су вазда и били само ознаке у њему...
Не и покретачи.
А покретачи, на концу, побегоше...
Posts
