4.
Не смем ни да провирим „напоље“.
Ипак, натерам се. (Радозналост у мени се копрца.)
У Ралфа...
Нестане струја. Помоћни агрегат никако да се активира. Трчи, излази из собе за трансфер. Особље се судара. Нико нема упаљач, да макар мало...
„Проклети непушачи!“ мисли Ралф.
Ипак, напипа врата. Има још доста ходника до првог прозора.
Коначно! Светлост.
Неко је разбио стакло на прозору. Ослушкује звуке споља.
Ништа нарочито.
„Кући! Кући!“ виче нешто у њему. Обуздава панику, али ноге га носе према – лифту...
Који не ради.
5.
Преда мном је јато голубова. Стоје на земљи, не кљуцају. Кренем међу њих, једва се помере.
Очи им црвене.
Сад схватим. На њих је Трозвезд заборавио. Ни духова од њих...
Но, можда има и других сила, агенса...
Ако сам Трозвезд – нисам Бог. Депресивно је то...
Данашњи наслови у новинама: „Изолација“, „Стерилизација“, „Останите код куће“, „Вакцина само што није“.
Грабим булеваром. Сумрак је. А светла се не пале...
6.
Остајање код куће је пожељно. Док траје евакуација...
Војска.
Јад...
Телефони не раде. Остављам тело у кревету. Тело је деактивирано.
Оно сада није моје, таман колико никада није ни било, него је трпело моју самовољу. Тело би да – мирује. Нек почива.
Вируси су исплели мрежу. Слободно, ко жели, може да се креће тим простором. Он је црн, очи не требају, њух не треба, додир... е, па, додир... је електрика.
Други су се определили за чауре, из којих ће пројектовати своју спољашњу, људску „суштину“. Бука је велика међу њима, клоним их се. Прионули су на протезање нити – према Марсу и спољашњим планетама. Подизање хардвера не долази у обзир, праг кретања по свемиру ипак није прекорачен. То ће остати сан сателитског доба. А ово доба – био-хазарда – спасава холограм.
За почетак – холограм ће имитирати. Ја се не слажем...
Остајем.
(наставиће се)
Posts
