УМЕСТО ПОГОВОРА
Урушени фрактал
Биолошко и технолошко преклапају се уз помоћ хронолошког...
То јест, еволуција, као кретање, води од једног другом, а сада, опет – то није тешко замислити – од другог – првом .
Латерално кретање производи врсте...
Врсте, дакако, упадају у фракталну ентропију.
Линеарни, једносмерни напон, отвара нове просторе за појаву нових врста (тзв. ширење свемира). Врсте трпе од напона, а то се привиђа као „конкуренција“ између врста.
Када је у питању људска врста, догађа се „убрзање“ хронолошког вектора (или синусоиде, пошто се време опажа и као циклично смењивање временских периода) – утисак је да се време „скраћује“. То је неминовно довело до застаревања људског (биолошког) облика (перцепције). Могуће је да се мање групе људи, привремено, врате у старије (аутархичне) моделе, али свеукупно гледано, човечанство пропада – у себе или изван себе, потпуно је ирелевантно. Ово пропадање је фрактално и као узрок/последицу има „омекшавање“ кохезије (виђене као интерактивно, „глобално“, јединство).
Моментум технолошког фракталног пропадања (напредовања) је толики да се не може зауставити, чак ни на планетарном нивоу, пошто су планетарни ресурси већ у превеликој мери ангажовани.
„Померање скупне тачке Земље“ (према Кастанеди и другима) заиста се догађа.
Ово префокусирање, или рекалибрација, истовремено и ослобађа и захтева огромну енергију. Ослобађање енергије (Расуло) одвија се у Тачки Нула коначне (апсолутне) брзине – на врху хронолошког вектора (крај времена).
Ангажовање исте те, сада „ослобођене“ енергије, производи, барем у први мах, „плутајуће“ визије којима недостаје хронолошка кохеренција.
Разуме се, идеја „опстанка“ овде мора да се задовољи апстрактним садржајем – што је, дакако и јакако, у потпуности исцрпљује и обезвређује.
У том тренутку, слободна енергија, појављује се у форми Космичког Зрака. Ако један квазар има у себи енергије од које може настати читава галаксија, онда је јасно да је феномен времена у њему сажет у једну (бездимензионалну)тачку. Уколико се та тачка пројектује као линија, она представља почетак новог свемира – враћање „почетку“ на начин Великог Праска – успоравање, које на крају крајева, као урушавање принципа фрактаљења – поново долази до себе апсолутним рашчињавањем свих могућих калибрација (арбитрарног дефинисања мере).
Ови периоди-размаци, од праска до потпуне ентропије, имају релативно трајање-растојање.
Одржавање пажње у стању „примордијалног хаоса“ је својство чисте силе, која једино има апсолутни увид у природу ствари. Ова сила постоји и на „почетку“ и на „крају“, а у области „између“ је „изгубљена“.
Ко је ово схватио – на вољу му. Може поново да зарони у област релативног, да „падне“ и да постане субјект патње.
Али не мора.
У следећој књизи, којој је име Шаманијада, биће описано бивање врсте у настајању и врсте у одлажењу. Посебно ће бити истражене могућности интеракције између појединаца ових врста у свим основним облицима (а-а, а-б, б-б).
Врста а се налази на крају свог „пута“ и она је својим духовним развојем досегла област неусловљене силе. Врста б (савремени човек) је на самом почетку свог путешествија, и има озбиљан проблем...
Крај људског рода назначен је у Коферу, с посебним увидом у његову нераздвојну повезаност с технолошким напретком, што је у једном тренутку развоја ове врсте била искључиво ствар одлуке. Одлуке да се крене путем фракталног пропадања.
У роману Невидљиви Марс, радња почиње од тренутка настанка Расула (ново име за оно што је остало од планете Земље и њеног пратиоца Месеца). У овом (поетском) роману, људски род је само јека онога што је некада био. Пројектована стварност је слабашна, у њу се поново уплићу примордијалне силе (стари богови) али и планетарна интелигенција. Ослобођена сила манифестује се и у форми разноликих сингуларитета, који су експлозивни потенцијал који избија у процепу између појмова и облика, у тренутку нестајања кохезије.
У вакуум – из вакуума.
(крај)
Posts
