Прича о Јони
Јони је израсла у предивну девојку, али је имала мало другова и другарица. Патила је од неизлечиве болести зване аутизам, а поврх тога и од фотофобије.
Једном речи, била је ћутљиво, ноћно створење.
Њен брат-близанац, Јона, који је био два минута млађи, био јој је чиста супротност. Разговорљив, дружељубив, вредан ученик, талентован фотограф-аматер (за сада). Волео је и штитио своју немушту и повучену сестру.
Били су, заправо, потпуно комплементарни. А пошто су се налазили на тако удаљеним позицијама, сила која је постојала између њих била је веома снажан извор инспирације за обоје.
Јонин велики узор био је чувени јапански фотограф Кишин Шинојама.
Јони је на свом лицу одражавала израз благости која је тек у наговештају прелазила у осмејак. Тај израз губила је само у случајевима када је морала да уложи већи напор у нешто што би радила, а то је било веома ретко.
Углавном, око ње су били чврсти докови и валобрани. Јона ју је волео овакву каква је. За њу се, међутим, није знало, шта осећа према себи. А према њему, била је као и увек – блиска.
Сама, или с неким у друштву, било је увек исто: седи, гледа пред себе, само благо помера очи, не реагује на изговорене речи или покрете. Када је с братом, она чека да је додирне.
Међу њима нема тајни.
Онда, склопи капке, а јабучице поскоче.
Фотографишу се у мраку.
За њу, тела нису видљива.
Слике.
Кружење информације не постоји у њиховом случају.
Његов објектив је не види.
Он је зна.
Још из плаценте.
Posts
