У ходницима неутрина
1.
Нисам луд...
„Него, нешто сам приметио,“ каже Карл Пит.
„Аха...?“
„Што се више шетам, као да то више нисам ја...“
„Или си све више ти, каквог ниси познавао...“
„Па, може и тако...“
„Питање је опредељења...“
„Шта? Ко сам ја?“
„Е, то ти је добро питање!“
Онда мало ћутимо. Азиза као да нешто рачуна, сабира утиске.
„Ишао сам скроз доле до Хоризонта 2. Кроз Влат 1.“ То кажем гледајући у њу. Она оклева.
„И, шта то значи?“
„Према плану и нацрту, то није предвиђено. Улаз и излаз у овај део торња налази се изнад Хоризонта 1. Идеја је да буде одвојен од свих осталих делова, као капсула.“
Објашњавам јој да, према овом најсвежијем, као и према ранијем искуству, постоји мрежа лифтова, и пролаза, која је помало нелогична у односу на пројектовани простор арко-торња. Причам о мртвацима и болесницима. Дервише не смем ни да споменем...
„Мртваци из Влати 1?“ Азиза ме гледа с неверицом.
Сад ће она да брани своју љубичасту представу о овом научном-и-урбанистичком-чуду-решењу-спасу за већ поприлично срозани и хаотични живот у мегаполису.
„Ма, где су ти мртваци? Ја овде не видим никакве мртваце.“
„Да те одведем?“
Не изгледа баш много вољна да проверава.
„Гледала сам план. Нема ту никакве велике болнице која би могла да лиферује толике мртваце.“
„Тај план је пун зона у које ти немаш приступа. Како ћеш да знаш шта је стварно у тим зонама?“
„Па, не треба ни да знам све. То је нормално...“
„Исто као и вани. Само, овде ћеш бити као детенце у забавишту. Све што треба да радиш је да будеш добра... Волео бих да видим те њихове тестове на основу којих одабирају станаре...“ додам, помало претећим тоном. „И какав критеријум користе. Шта је њихов „идеални профил“.“
„Пријави се, па ћеш видети.“
„Нисам луд!“
„Хајде, покажи ми тај лифт,“ изненада се тргне Карл.
Азиза је невољна, али под нашим погледима ипак се покрене.
„Нисам бацао мрвице, али мислим да ћу наћи пут... Идемо!“
Из лифта у лифт...
Само: доле, доле.
2.
У једном тренутку, чинило се да лифт предуго вози. Никако да се заустави.
„Уф! Ово као да одосмо на седми хоризонт...“
„Ма какви, не може,“ уверава ме Карл.
„Креће ли се уопште?“
Осећа се слаба вибрација.
„А кад уђеш у тај неутрино, како знаш где ћеш изаћи?“
„Не знам.“
„Тако и ја. Не знам...“
„И, шта сад?“ пита она.
Гледам у ону дугмад, има једно црвено...
После мало, лифт се заустави. Ништа. Притиснем дугме за отварање врата. Отварају се.
Знам ово место. Пред нама је леш. То је (био) један од оних чувара који прихватају болеснике и убијају их. Мало даље, требало би да буду купасти-дервиши. Али, не осећам промају...
„Још доле, је место где испоручују болеснике,“ кажем. „А овде су дервиши.“
„Дервиши?“ пита Карл.
„Клошари-дервиши-чигре-вихор-мумије...“
Азиза зури у мртваца. „Ко је ово?“ пита.
„Пострадали чувар-џелат.“
Нећу да причам, него крећем у потрагу за дервишима. Можда би требало, пре свега, објаснити се с њима.
Поприлично је мрачно, али, на срећу, под је раван па нема саплитања. Ипак је непријатно. Чујемо нејасне звуке, приближавамо се њиховом извору.
Дервиши су ту, пред нама, али то су само светлуцави обриси завртелих хаљина. Осећа се пулс, вероватно инфразвук, осећам пре кожом него ухом.
Нагнем се према Карлу и Азизи: „Ово је само једна од аномалија. Они јесу клошари, које сам упознао доле, на рампи за Хоризонт 2. Требало би да смо сада на Хоризонту 1...“
Око нас се оформи ветар. Лагано се креће, кружи.
Једна купа се приближи. Има фес на врху (глави).
Лепо га чујем како говори:
„Ја сам пулсар, Омаров џихад...“
Пулсар – о томе имам нејасну представу, Омара – не познајем, џихад – то је некакав верски рат-поход.
„Ко је Омар?“ вичем на њега, пошто ми од његове близине пуцкета у ушима.
„Још није позван, још није позван...“ одговара купа.
„Шта је ово?“ пита Азиза, пренеражена.
„Ово ти је неземаљац...“ кажем тријумфално.
„Јел то они спремају инвазију?“ заинтересовао се Карл Пит.
„Ђаво би га знао. Чујеш ли шта говори?“
„А туђинке-незнанице?“ вичем на дервиша.
Дервиш се врти.
Прилази још дервиша. Четворица зује пред нама. Из једног излазе руке и усисава ме у себе. Све нас усисава.
Цангр!
Паднемо.
Круто.
Један, два, три! Удара шиљак у мене.
Кроз шиљак видим. Осета има много, али ово је једино-ипак-налик на људско. Све је заокругљено, кроз рибље око, но... Кашљем у себи. Накашљавам се. Сад осећам и мирис. То је неопрано тело. Сасвим унутра, у кружном једру, с разливеним уснама по спљесканом мехуру. Неко покушава да говори, али излази само дисање. Кашљуцнем. Крцкам, стакло или лед. Смрад је клошарски. Чарапа.
Мигољим се. Морам да се измигољим.
Плоп!
„Рачунај да си сада заштићен, али за после... не знам,“ каже ми један одрпанац.
Разгледам. Ту смо сви. На неки начин.
Азиза ме забринуто посматра. Држи се за Карла, подруку.
„Чекај,“ кажем одрпанцу. А Азизи: „Слушај, навикавај се.“
Клошар ми се уноси у лице.
„Све је готово, знаш.“
„Аха,“ гледам га.
„Џихад је почео. То је свршено.“
„Време није битно,“ упада други. „Има ли га, нема ли га... Није битно. Чујеш?“
Карл ћути. Оборио главу, стреља очима.
„Омар...“ покушам.
Као да сплашњавам-сплашњавамо.
Лифт се креће. Ошамућен сам, али мислим да идемо наниже.
„Ко шаље позив?“ кажем наглас.
Пропадамо.
Азиза се врпољи, помера руке. Видим лепо да размиче паучинасту кукуљицу. Наравно, очима не верујем.
Све је психоделично. У себи се радујем, али баш никакву контролу над утисцима немам.
Карл је потпуно миран. Заковрнуо је очима, медитира.
У „црној кутији“ је гужва. Продрли су вируси у њу. Краду духове. Ралф се није досетио, схватам. Стиснуо ме мрак...
Овако је у мору „подсвести“. Светлости нема.
А у мору светлости – све је изједначено.
Око мене – лепрша хаљина.
Зауставимо се у мртвима.
3.
Преузели су нас вируси. То је јасно. „Квантни мозак“ је промена у перцепцији – промена коју иницира „увид“ (што је и генератор „квантног мозга“). Да не би било стани-пани, када човек покуша да се врати у своје телесно обличје, квантни мозак симулира телесни лик. Овај ум је око „мене“ и – показује ми сопствену „акрецију“ и „структуру“ језгра – „его“, дакако!
Е, ту су нас „цапнули“!
Цена је висока, али то је „релативно“.
Квантни ум добише вируси, а ми треба још да се навикавамо-одвикавамо.
Тело је мртво – заустављено. Ђубре.
Још је ту једна идеја, слабашна. Да се сабере то што се може – душа – на једно место. У централу... Сврха? Очување људскости...
По слободној вољи, наравно. Вируси се не противе, живот у оквирима вечности им не смета. Безопасан је.
А вируси? Ослобођени... Измичу из мог видокруга.
Зато је, каже дервиш, време – небитно...
Баш чудно: болесном је здравље – чудно...
Болесно.
Posts
