Високи Ц
Када су „Жене које вриште“ цикнуле, талас плазме који им је препречио пут, прелио се струнама вриска у њихова тела. Гласови су нагло замрли. Жива форма је умрла. Жене су се сјединиле с „мајком“ природом. „Мајка“ то јест туђинке, примила је своју дечицу назад у себе. Можемо да расправљамо о томе да ли се ту ради о убиству? Да – уколико се живот схвати као нешто сакрално, што он, свакако није.
У хијерархији „резонанце“ веселе туђинке котирају веома високо. Пошто немају „масу“, па према томе, немају ни особину да себи (или другима) било шта представљају, могу се сматрати „елементарном материјом“ – као „ватра која се с мером пали и с мером гаси“. Видите? Све ово почиње да задобија некакав смисао. „Жене које вриште“ би, да су само могле да и даље мисле, сада мислиле да су начиниле веома добар посао када су размениле живот за вечну синхронију!
Радост и смех! Во вјеки вјеков...
Планете су некад биле много веће. Али, свемир се шири. Празнина нараста. Сада су планете мале, раштркане тачке у бескрајној празнини. Усамљена упоришта зла.
Још мало.
Администраторка маже брчиће хидроксидом. То не помаже много, барем не код оних длачица које су оседеле.
„Знате да су се инвеститори попишманили и да су радови на изградњи арко-торња у великој мери посустали. Осим нас, изгледа да има још неко коме се то не допада. Тај „неко“ је, вечерас, изазвао серију експлозија у „депозитној згради“, у којој су похрањени многи подаци, планови, архива, уговори. Радови у „дубоком корену“ не смеју престати. Виши нивои могу и да причекају, али главни ниво се мора завршити што пре. То би омогућило да се заузда огромна енергија, и стави у потпуности под нашу контролу. Што се тиче окупације Хоризонта 2, од стране непознатих бића или сила, ту, за сада, нема никаквих новости. Нисмо нашли начин да с њима остваримо комуникацију. И даље су у игри многе могућности. Обављен је експеримент у „Максвел-Индиго“...“
Т јуниор је прекине: „Зар није то требало да се деси сутра?“
„Колико ја знам, десило се данас. Молим те, не прекидај ме.“
Т јуниор ућути, погледа брзо лево и десно и осмотри лица присутних. Лице Г-а је нешто смежурано, посивело.
„Кабернет, наш представник у „Максвел-Индигу“ ме је обавестио да је експеримент успео, али да тек треба да се изврше потребне анализе. Можемо да се надамо да ћемо ускоро имати нешто конкретно у рукама.“
Т јуниор поново пита: „Зар се Карл Пит појавио? Јесу ли без њега спровели експеримент?“
„Појавио?“
Т јуниор се мешкољи. Да није нешто побркао? Ипак, сигуран је да је добро обавештен. Карл Пит је нестао и експеримент је одложен због тога. „Зар није пре неки дан нестао, киднапован, шта ти ја знам... Значи, пронашли су га?“
„Он се јутрос појавио у лабораторији, то је све што знам. Нисам знала да је нестао. Ко ти је то рекао?“
„Па, сви то знају. Писало је у новинама. Било је на телевизији.“
Напета тишина.
„Стварно?“
Т јуниор је шкиљећи посматра. Немогуће...
„Јутрос су четворица чувара, на рампи према Хоризонту 2, нађени мртви. Убила их је група жена, то је јасно, према информацији с видео-снимка. Али како, нисмо сигурни. Жене су потом сишле низ рампу и нису се отуд вратиле. Барем, све до малопре. Тај пролаз ће сутра бити зазидан и биће постављено јако обезбеђење.“
Г изгледа снуждено.
„Г, је ли све у реду с тобом?“
Г се лагано нагиње. Глава му клоне на сто.
„О, Боже! Зовите...“
Из Г-ових благо размакнутих усана цури црна, слузава течност...
Т јуниор изјури из просторије.
Posts
