ШАМАНИЈАДА (УВОД)

ШАМАНИЈАДА

„His truth is marching on“

Елвису Прислију, Краљу који није мртав!

УВОД

Кад Бог пева, зове се Елвис...

Невидљиви Марс се одвијао тако што се тежиште приповедања постепено преместило у област искуства (Еона) где просторчас губи своје упориште, чиме заправо бива растављен на саставне делове, а смислено склапање приповедачке пазле се претаче у уметности импровизације. Тако сам дошао до форме „калеидоскопског“ приповедања која је у основи приповедање без „плана“. Пре свега мислим на план унапред дате представе као идеје о томе шта се хоће. Тежиште намере је било на како пре него на шта, то јест нисам желео да метод писања користим како бих доспео до одређеног садржаја, већ сам користио метод као извор садржаја, који је (због тога) у принципу био непредвидљив. Надао сам се да ћу тако превазићи класично приповедачко правило о постојању непроменљивих ликова, као и јединства места и радње.

Премештање места радње у унутрашње, лично искуство ликова ослободило је енергију неопходну за тренутно кретање из тачке у тачку, негирајући временску и просторну удаљеност. Утолико је вакуум у функцији просторчаса колико је, према Николи Тесли, сила у функцији материје. Јер напон (разлика у енергетском нивоу) између тачака у простору, односно између честица, управо јесте обрнуто пропорционалан вакууму – то јесте сила.

Овакав метод је полазиште за Шаманијаду, с тим што ћу сада акценат ставити на један други проблем који се јавио током експлоатације стохастичког метода, а то је питање односа делања и „памћења“, као базе података коју лик користи. Делатни принцип се ослања искључиво на искуство, које је „сила“ или „моћ“ која тренутно делује и производи последице, без претходне обраде постојећих података. Међутим, то је тако само у „познатим“ ситуацијама, у којима лик има посла с „већ виђеним“. У пракси, лик се сусреће с новим феноменима и ту је неопходно време да би се феномен анализирао те тако упознао и савладао. То подразумева активни повратак у област просторчаса, чиме се и успоставља елемент неопходан за постојање драме, односно напетости, без које нема романа.

При примени оваквог метода лик се мења, он из пасивног, непроменљивог лика, прелази у стање активног лика који учи, који стиче искуство, што и означава промену. То је процес индивидуације који је сабирање (дословно у тачку).

Укратко, иако је овакав приступ присутан још у мојим ранијим текстовима, сада ћу покушати да у један лик убацим искуство из више живота – због тога је носилац радње лик који се остварује искључиво у области квантног скока, у метафизичкој реалности, а пројектовани, формални живот је само основ, застор на који се пројектује конкретан процес анализе феномена – (појединачног) живота сâмог. И тај застор ће се у овом роману појављивати на разним местима и у разна времена, а континуитет ће чинити зборност (или саборност) искуства. Другим речима – шетња аватара кроз медијум искуства.

Због чега посвета Елвису? Знам свега још неколико људи који се могу поредити с Елвисом, али код њега је таленат можда најочигледнији: Док неки „јуре“ музику, музика извире из Елвиса. Из апсолутне празнине могуће је у потпуности овладати страшћу, тако што се она ствара а не тако што се њој препушта.

Фантазија је растварач – оно што је жанр: то је медијум састављен од конкретних атомских веза и једињења – жанр као профилакса или „шведски сто“. У овом случају, шаманска фантазија има укус мистичких искустава извитоперене и неартикулисане перцепције, кристалисања искуства као талога који је изгубио везу с растварачем, шетња кроз простор и време која их преображава у тле или небеса из којих избија необјашњива стваралачка и разарачка сила.

Шта је оно што даје чврстину клупку перцепције испреплетене животним искуством? Сâмо искуство које асоцира с једним или низом догађаја? Животу се може прићи на стохастички начин, живот је стохастички низ догађаја који доживљавамо као откровење непознатог и непредвидивог – ми смо истовремено и пасивни и активни, ово друго једино уколико преводимо „причу“ на лични језик који стално изнова настаје и који нас непрестано „мења“.

Активни однос, не само према садржини приче, него и према самој причи, истовремено негира „спољашњост“ и афирмише „унутарњост“ догађања. А оно што је духовно, силно, јесте сама моћ да се тако чини – утолико је живот чудо. Но, живот је и бол, безизлаз, јер сила не може а да не ствара, и чинећи тако она – разара.

Шаман разуме ову истовременост чина и расчина, он хоће да измакне болу, тако што истовремено сагледава „све“ и доживљава „ништавило“ узроковано потпуном спознајом – „просветљењем“ или „будношћу“. Шаман се радује болу, за њега је смрт једина опција.

Дечак-окаринаш, који је носилац радње и приче, енергију црпе из катализатора. Можда је необјашњиво на који начин катализатор поспешује или кочи радњу, али у овом случају се може назрети одговор, уколико се личност поистовети с катализатором, то јест уколико је личност неутрална. Неутралност у постојећем свету производи највећи напон између себе и свега осталог. Пасивност у свету свеопштег крета јесте апсолутна опозиција. Штавише, она је могућа само с позиције знања, које је непосредно супротстављено реактивности условљеног субјекта. Катализатор јесте сила, он јесте вакуум. Насупрот овоме, препуштеност – која је некритичко и неспознајно доживљавање – јесте парализа.