Пун круг - Full Round

 

Пун круг

Ево нас поново на истом месту

На којем су нестале џиновске жабе

А сада ће нестати и огледалца

Из твојих чипкица

Настаће облик летећег живота

И отперјаће ће

Слатко црних боровница

У пупак галактичке љубавнице

Full Round

Here we are again in the same place

Where giant frogs were extinct

And now too will disappear mirrors

From your laces

A form of flying life will appear

And will scram

Towards the sweet of black blueberries

Into the navel of galactic mistress

Prikaz zbirke pesama "Ostani noćas doma", Barbe Franka Bušića

KO OSTANE NJEMU DVIJE

Franko Bušić, Ostani noćas doma, DADAnti, Split, 2012, 111 str.

Preda mnom je zbirka poezije Ostani noćas doma, splićanina Franka Bušića, jednog od najprominentnijih hrvatskih pesnika s početka 21. stoleća, iako je tek zašao u „najbolje godine“ (rođ. 1971). Svestrani umetnik, slikar, ilustrator, poeta, esejista, performer..., ovaj mladi avangardista je predsednik i osnivač veoma aktivne „DADAnti“ – Udruge za promicanje Eksperimentalne Umjetnosti iz Splita.

 

Ispod vrha njegovog pera izašla je pregršt genijalnih stohastičkih haikua, ali i nekoliko ciklusa provokativnih, erotskih i kritičkih pesama u kojima se autor poigrava eksplozijom telesne strasti i zaglupljujućom pornografijom društvene kulture. I upravo je ova njegova kritička igra banalnim konvencijama sredstvo sasvim neposrednog razotkrivanja pravog stanja stvari.

Već pesmom koja otvara zbirku, „To su moji dukati“, Bušić određuje prostor u koji uvodi čitaoca. Sjekira i strašilo su njegovo oružje i ne zna se unapred ko će od njega postradati. Pred nama se otvara bojno polje, na kojem se odvija boj prsa u prsa, bizarnim, vulgarnim, nežnim i duhovitim sredstvima.

 

U ovoj zbirci se u pojedinim pesmama ukrštaju mnogobrojni aspekti društvenog taloga, koji zapravo jeste savremeno društvo, i pesnikovog sukoba s njim, što se i vidi iz stihova poput sledećih:

najebao zbog poezije

kao mnogo puta prije

uskraćen za vaginu

ne prvi put

(„Zbog poezije“)

Prepoznatljivi su uticaji velikih pesnika, od E.E. Kamingza, Džojsa, do signaliste M. Todorovića, ali i klasika poezije, poput Bašoa ili Vijona. Ovi uticaji, međutim, nisu nakalemljeni erudicijom, nego su proživljeni od najranije mladosti. Evo nekoliko stihova iz jedne autobiografske („Ne moram se truditi“), nakon sudbonosne automobilske nesreće:

probudio sam se sa spoznajom

da se više ni oko čega u životu

ne moram truditi

i onda su se u školi

petice pretvorile u trojke i dvojke

jedinice čak

pa onda punk alkohol rat

razorene veze kockarnice

putovanja zatvori

ne moram se truditi

znao sam s deset

Bušićevo „nevezivanje“ pred opasnostima života, uzneseno je na nivo visoke umetnosti pružanja otpora zakonitoj gluposti koja nas okružuje kao „prirodno stanje“. Neprestano je u sukobu s takvom prirodom, a kruna toga u realnom životu je DADAnti udruga, anarhistički „prst u oku“ učmaloj i hinjenoj „kulturnoj sceni“ kojom vladaju nedoučeni političari i hijererhijski sikofanti.

U četiri pesme „Apokalipsa I-IV“, vrhunskim umećem, pesnik sažeto prikazuje strukturu raspada koji se nasilno uspostavio kao civilizacija. Karakteristično za istinskog slobodoljupca, Bušić ne nudi ulepšane i moralizatorske „bolje svetove“ od ovog „najgoreg od svih svetova“, nastanjenog konkubinama, porsekim obveznicima i objesnom jagnjadi. Njegov prezir prema apologetama, zahvata široko – od Vitmena do vegetarijanaca, bogova s Olimpa do Hrista (koji je egoista).

Poezija zaista nastaje iz pobune, i ona je odraz postojanja izvan uređenosti nastale metodama i zamislima gore pomenutih subjekata. Ovakvo stanje pobune nema u sebi „obećanje“ da će biti bolje. Ali i ovako kako je, dovoljno je zanimljivo pesniku da se prošeta po Paklu i prkosno svede računicu u orgazam sada i na licu mesta.

Peta pesma Apokalipse, naslov joj je „Njoj“, glasi ovako:

blijede pogledaj ruke isusova sveviđenja

u znakovitim snoviđenjima

na marinkova stojka uzjaši

i zanjiši se kudikamo tamo-amo

tamo

ispraznosti ništavila

Ovde je sažet virtuozni ludistički kredo, koji je možda u naše krajeve došao na istočnom vetru, prozirući kroz veselo šarenilo iluzije. Spoj ovakvog ukrštanja filozofije „praznine“ i balkanskog, dionizijskog Stojka, porodio je istinskog barbarogenija – Barbu Franka Bušića, na našu sreću i radost.

Крај - End

 

Крај

У улици Липа, Моритомо

плаче над радио-тишином,

електрофони су запалили град.

„Бесмислено је!“, урличу људи,

„Зар нема Бога у Космосу?“

„Ја ћу корачати кроз вас“, одлучио је.

„Тамо где је плазма прошла, нема крви.“

Радује се, јер је свемир препун

неразумних крвопија.

Нагарављене машине клонуле су у

кртичњак.

„Испразнио се“, домунђавају се

док пролази кроз њих. „Пресушио.“

Рањени су и непокретни, али говоре.

Сабласт материје.

У мору су се подигле шкољке.

„Сад је стварно крај“, говори док се

празни од облика.

„Испустио је мастило“, каже један,

али неписмен. „Крије се“, додаје

други и клоне мртав.

„Ето вам, па се тетовирајте“, последње су

његове речи.

End

In Linden street, Moritomo

cries over radio-silence,

electrophones had lit up the city.

“It is pointless!”, bellow people,

“Is there no God in cosmos?”

“I will walk through you”, he decided.

“Where plasma passes, there is no blood.”

He rejoices, because Space is full of

unreasonable bloodsuckers.

Sooty machines drooping into the

molehill.

“He is emptied”, collude men

while he passes through them. “Dry.”

They are wounded and immobile, but do talk.

Specter of matter.

In sea the shellfish arose.

“Now is really the end”, states he while

emptying from forms.

“He has released ink”, says one,

who is illiterate. “He is hiding”, adds

another and drops dead.

“Here you are, tattoo yourselves”, are his

last words.

Црна јабука - Black Apple

 

Црна јабука

Извири црв из јабуке

Погледа, кад оно – метеор!

Брзо назад, у срце гравитације

Black Apple

Peeks worm from an apple

He looks – a meteor!

Quickly back, to the heart of gravity

Буда и слон - Buddha and Elephant

 

Буда и слон

Слон је појео дрво

А од дрвета се могла направити

Клацкалица, кућа, шифоњер, клупа

Свеједно, дао сам му јабуке

Мада, то није био питоми слон

Посматрао сам дивљину у њему

Планине и шуме, облаке и реку

Киша се сливала низ кожу

Семење је клијало из набора

Велика житна савана с

Дворцима и пагодама

У том сну људи су се кретали

Радили, спавали на гомили

Саграђено је велико огледало

У којем се није могла пронаћи истина

Песак је вејао

Пробудио сам се под дрветом

А слон је само махнуо

Buddha and Elephant

Elephant ate tree

And from tree could be made

Teeter, house, chiffonier, bench

Never mind, I gave him the apples

Although, it was not a tame elephant

I observed wilderness in him

Mountains and forests, clouds and river

Rain flowed down the skin

Seeds germinated from folds

Great wheat savannah with

Castles and pagodas

In that dream people moved

Worked, slept on heaps

Huge mirror was built

In which truth could not be found

Sand winnowed

I woke up under the tree

And the elephant just waved

Цвет и бумбар - Flower and Bumblebee

Цвет и бумбар

Немам шта да ти покажем,

Каже цвет, осим голотиње.

Ја немам ништа од твоје голотиње,

Каже бумбар, мене занима твој

Слаткиш!

Али, тај слаткиш је, каже цвет,

Суштина моје голотиње!

Баш ме брига, каже бумбар,

Нећу да размишљам!

Flower and Bumblebee

I have nothing to show you,

Says flower, except nakedness.

I have nothing from your nakedness,

Says bumblebee, I only care about your

Candy!

But, that candy is, says flower,

The essence of my nakedness!

I don't care, says bumblebee,

I don't want to think!

Ноћ - Night

 

Ноћ

У ноћи раштркана светла

И према пучини

Расути зуби

Night

In night scattered lights

And towards deep sea

Spilled teeth