Маглина Сигнализам

Маглина Сигнализам

„Сада улазимо у Мутара маглину“

Спок, Канов гнев

Области живота и смрти

Битка у Мутара маглини између капетана Кирка, човека који је варао смрт, и Кана, генетски модификованог генија, који је такође жудео за вечним живљењем, представља ремек дело генерације поникле око идеје Џина Роденберија – „Звездане Стазе“.

Свако ко је покушао да мислима досегне до истине, завршио је у маглини, далеко од обриса препознатљивог. Стога, верујући разума краду простор и време од непрозирног, несазнатљивог и самим тим застрашујућег. Последица тога је осећање угрожености=безбедности, и стрес одржања живота. То је уграђено у нервни систем живих бића, као реактивни, рефлексни механизам.

Осећања су животна стања и супротстављена су неизвесном и неименованом које тумаче као – стање смрти, област у којој не постоји низ условљености. Другим речима, та област иза границе бивања, доживљава се као претходећа Великом праску, почетку живота и удаљавања од смрти (несазнатљивог, неразлучивог) у којој, парадоксално, влада начело равноправно расподељене енергије (ентропија).

Област маглине/смрти, живот означава као од себе различиту, од које се треба удаљавати, а не тежити.

Тако ради дводимензионални, двосмерни ум.

Страх, право лице оваквог ума, види ствари наопако: у природној науци стање ентропије, топлотне смрти, види се као крајњи исход пропасти такозваног изолованог система. Значи, смрт је и пре и после Постања. Овако се права линија претвара у кружницу.

Искорак у тродимензионално размишљање даје нам слику мехура, који је са свих страна окружен вакуумом, али, на сву срећу – свемирски простор се сам од себе растеже, па, изгледа, не постоји опасност да ће та непојамна сила смрти коначно уништити живот. Напротив, тродимензионални ум се осећа безбедно у својој растегљивој апорији. И нехајно.

Просторно временски континуум, то је отприлике граница цивилизованог ума. Угодна материца у којој је успостављено стандардно трајање живота, с вероватноћом да ће се просечност растезати у складу с основном идејом ширења у себе.

Тако ради тродимензионални ум. Медиокритетски ум.

Овде је реч о парадоксу живота, јер је управо он тај који остаје необјашњен. Уколико би се десило објашњење, живот би изгубио своју основну особину – изолованост¹ од спознаје. Опстанак живота овиси од неспособности да се разуме, односно од способности представљања замишљених исхода као и уместо истине. Живот је формално насупрот неформалном. Испољава се као тежња, и као такав не досеже до спознаје.

Овим проблемом баве се, равноправно, филозофија и уметност.

Обе делатности, на размеђи живота и смрти, доживеле су подвајање, филозофија се подвојила на мистичку и разумску/чулну, а уметност на апстрактну (енформел) и реалистичку (формалну).

У покушајима да се свет објасни или лажно објасни, догодиле су се различите историјске појаве и токови. Једни су тежили смрти а други животу.

У мистичкој филозофији одређење смрти је врхунац спознаје – са оваквог става живот се сагледава као патња. У уметности, ослобођена енергија, која је научно означена као ентропија, а у теорији уметности нешто прецизније, као експресионизам, производи живахни свет изазова, као експлозију која се може обухватити и задржати у једном тренутку и једној тачки.

У филозофији (зен, таоизам, апејронизам), такође, егзистенцијална спознаја јесте сажимање у једну тачку, која је и пре- и истоветна Великом праску.

У оба случаја, спознаја је јасно разлучена од разума и није последица логичке симулације спознаје. Напротив, основни метод који води спознаји јесте аналитички – разлучујући, разарајући.

Уметничка и филозофска авангарда

Треба јасно рећи да авангарда не припада идеји уметности, као друштвеној, цивилизацијској надградњи. Уметност је као и филозофија, у историјско доба, украдена од мистицизма, где јој је порекло и дом. Затим је дошло до претворног настојања да се разумно одреди (да мехур обухвати вакуум около), ницале су теорије естетике, покушаји религиозне и политичке идеологизације, и на крају је уметност бачена на тржиште – на слободно тржиште заједно с осталим цивилизацијским ђубретом, потпуно обезвређена – лишена оног мистичког, које заправо никада у историји и није могло имати цену.

Претходница истражује непознато. Она при томе залази и у неспознајно и саопштава своје налазе главној ордији. Ову, пак, неспознајно не занима. Ордију занима оно што је за јело, од чега се – живи.

Ордији оваква претходница не треба и она је се у свакој прилици одриче. Великом Кану требају истраживачи-преваранти типа Волтера Рајлија, који ће објавити да тамо негде, у непознатом свету, који треба колонизовати, постоје планине и реке препуне злата (Елдорадо). Ордији треба таква спознаја која ће покренуту глупе масе у жељеном правцу. Потребна је конкретна представа а не прича о безобличном.²

Потреба за променом, ослобађањем од стега, услов је настанка авангарде. Међутим, често се тај напор своди на свађалачку расправу с припадницима етаблиране, традиционалне културе, при чему се леђа окрећу просторима који чекају да буду осветљени. Оно што људе везује јесте идеја да комуникација овиси о медијуму – разговору, захтеву да се све одвија посредовањем друштва. Због тога има много покушаја да се понаша авангардно, али они најчешће завршавају у облику графита на зидовима који нису прескочени.

Сигнализам – авангарда искључивости

Оснивач авангардног покрета сигнализма, Мирољуб Тодоровић, није био спутан поменутом потребом да своју ствар ради у договору с постојећим „токовима“, који се пре могу назвати устајалим млакама него бистрим потоцима.

Већ су његови први покушаји да у постојећи поетски контекст уведе до тада непримерене садржаје, а што је он назвао сцијентизам, изазвали аутоматску и бесловесну реакцију дежурних надзорника културних дешавања. Они су својим плитким, квазифилозофским и квазитеоретичарским назорима сами себи ископали дубок гроб.

На сву срећу, а то је оно што незналице и кукавице не знају, када човек врши притисак на неспознатљиво, отварају се нови простори у којима постојање није под принудом. Оно што спречава стварање низа условљености јесте метод деконструкције, као филтер кроз који се пропушта доживљена стварност. Тиме се она прочишћава и ослобађа силе тежње, узроковане памћењем и представљањем као начином да се успостави лажно истрајавање.

За сигнализам Мирољуба Тодоровића, карактеристичан је напор да се деконструише једнострана перцепција естетике живота (Планета), за њега је космичка свест обухватни маневар муњевитог пролажења кроз материју и њене ковитлаце, при чему се набој употребљен за сагледавање процеса чува у облику апсолутне брзине – а што је поетска енергија која се не троши у обожавању облика. Напротив, трајање облика остварује се у жижи силе, и облици остају с њом, а не пропадају као што је случај у природи. Тако је оно живо код њега сам чин стварања.

Потребно је имати довољно искуства, силе, да би се свет који нам је драг вратио у посед, али он при том неминовно бива измењен и преведен у силни облик постојања.

Ова разлика у интелигенцији песника сигнализма и оних који своју памет позајмљују од (традиционалних) образаца – непремостива је. Она представља разлику између живота и смрти. Интелигенција је оно што недостаје животу. Живот се плаши и одриче интелигенције.

Сигнализам није просто одбацио традицију. Он ју је критички просејао и задржао оно вредно, додајући том садржају нове чланове стварности, али је и одбацио некритички метод имитације старих мајстора. Мајстор није историјска категорија, једном заувек дата као узор. Може се и данас бити аутентични мудрац.

Оно што је сигнализму омогућило постојање и све силније бујање, након више од четрдесет година, јесте јасноћа израза и метода које песник користи. Сигнализам не трпи и не дозвољава понављање. Тодоровић и други, стварају циклус за циклусом, али они се међусобно разликују – по садржају, позицији сагледавања, темпу и резонанци, непрестаном откривању и усаглашавању нових поетских израза.

Интелигенција или индулгенција?

Много је лакше платити попу и добити опрост, него бити паметан и сам разрешити проблем „грешне“ природе.

У филму Канов гнев, наведеном на почетку овог кратког есеја, основ радње је сукоб два света, који наизглед личе један на други, али се суштински разликују. Кан је неприкосновени, свезнајући вођа, доказане и документоване интелигенције. Али, његова интелигенција делује једино у области познатог и предвидљивог. Самим тим, она се бесправно назива тим именом. Интелигенција се не доказује у одношењу према познатом – то је тек повиновање ропском односу према основној идеји савршеног, изолованог система.

У маглини Мутара не важе протоколи. Капетан Кирк је слободан да створи правила која ће његове очигледне слабости претворити у предност. Довољан је само један тренутак усређења, сажимања у тачку, да се савлада наизглед непобедиви противник.

Аналитички метод спознаје и стварања, назива се још и стохастички³ – подразумева се да постоји довољно искуствених елемената да би се могло импровизовати.⁴ Парадоксално, метод који се ослања на непредвидљивост исхода даје изванредне резултате у области стваралаштва. Искуство плус одсуство представљања могућих исхода (предвиђања) за последицу има чврсту и делатну творевину која, иако нова, поседује као склоп све делове неопходне за одуховљени опстанак у вечности, за разлику од представа вечитог обнављања и подмлађивања у области где је све осуђено на пропаст – области живота. Што је, рекосмо, ум праве линије.

Очигледна је терминолошка збрка. Може се израз живот употребити и у једном и другом случају. Такође, смрт може значити и добар и лош исход. Разлог овога јесте искључивост и тврдоглаво одбијање да се испита смрт, као могућност и основ квалитетнијег постојања, јер се за то користи једно-, дво- и тродимензионални ум. За правилно схватање и превазилажење устаљених тумачења неопходан је неограничени ум.

Још реч-две о Систему

Једна од „моћних“ идеја, које највише збуњују, јесте идеја о систему. Примитивни ум замишља свеобухватни систем, као рецимо онај о којем је Платон писао као о „највишем добру“, конкретно – држава. Али, не само држава, него и „еко систем“, Гаја, друштвени систем, „изоловани“ систем, или по Хегелу „Дух као историја“, итд.

Примитивни ум, следећи Аристотелов принцип категорија, жели да надгледа свет као систем ускладиштених делова (тиме се делови аутоматски уређују), при чему прижељкује њихово законито међуодношење. Као да у природи постоји закон или закони по којима се све управља. Овај „закон“ је сама природа организованог виђења, дакле – у сагледавању а не у природи сагледаваног. Ово због тога јер је основно својство идеје, представе – самооправдање. Она себе види као – закон.

Наука уводи случај у игру, бацајући нагласак на вероватноћу да ипак постоји законитост. То је Теорија игара. Овде је стохастичко различито схваћено од горе наведеног, јер вероватноћа и даље настоји на пројекцији као на догађају, те ствар није доведена у тачку где време више није чинилац (него постоји условљени низ догађаја). Наука је неспремна на суочавање с неизвесним.

Садашњост је увек неизвесна, јер не види будућност. А не види је јер је нема. Хегел је сагледавао прошлост и у њој видео законитост, па је извео закључак да је све како треба. Јер постоји „законитост“. А то је самооправдање.

Прећи ћу сада на ствар. Стохастички или сигналистички однос према систему јесте да је систем нешто у настајању и само тренутно постоји као „коначни“. Систем се неће „оконачити“ једнога дана. Систем је у тренутку оно каквим га видимо – тако га и користимо. Песник ствара циклус песама, или роман, користећи стохастички метод, при чему не зна које ће конкретне речи, и у каквим међуодносима, употребити. Све је до краја неизвесно. Упркос томе, метод који се храни искључиво намером да се не предвиђа⁵, ствара нови свет који се тренутно сагледава са свим потребним „законитостима“ које га и чине светом. Овим се доказује да свет не произлази из неког претходног света, по законима условљавања. Дакле, нема кретања Духа као Историје. Нема „напредовања“ кроз историју. Правилно схваћена еволуција, без идеолошке надградње, је управо то. Нема ту никакве „временске линије“.

Сигналистички систем-свет је динамички свемир. Сила која га твори је знање. Свет је онолико колико знамо о њему. На који начин сазнајемо јесте кључни моменат стварања. Уколико „сазнајемо“ у складу с претходним „знањима“ никада нећемо доживети Стварање света, јер је свет већ одавно створен, чиме смо лишени задовољства да и сами стварамо. Хвала вам лепо! Створеном свету неопходни су домари и чувари, жртве и страдалници.

Теорија игара се разликује од уметничког играња. Уметник се игра знањем као силом која ствара. У оваквој коцкарској игри, уметник ће увек освојити талон. Професионални коцкари, који ионако никад не играју на срећу, извисиће свеједно. Јер нису у стању да предвиде или надзиру стварање. Створени исход у потпуности припада стваралачком методу. А каузални метод може једино да се бави – створеним.

1Лат.. insula – острво.

2Већ је почела кампања Насељавања Марса, која ће сасвим сигурно следити познату, Холандску шему насељавања Новог Света (верски прогони и сл. производе гомилу избеглица које је лако раселити и при томе им наплатити превоз, а што је основ историјске економије).

3Стохастички или алеаторни – дословно коцкарски.

4Кованица improvisatio дословно значи предвиђање.

5Нечињење – not-doing.