Машта као
поетски метод
Поетска
маштарија није „празна“, испразна
производња слика и секвенци. Велики
маштари не маштају ни трена. У њих је
машта чист доживљај. Презент: слика
тренутних збивања. 1
Милоша
Комадину сам упознао на Мљету, а тамо
је свет који је измаштала природа у
саучесништву с маштарима-намерницима.
На том Медном острву, Бахова музика ниче
из кршевитог тла, мирис смоле и биљних
естера гради неописиве и непоновљиве
просторе, човек се сукобљава са сопственом
немоћи да се сачува, у својој крхкој
чаури, од грома – силе која навире из
непознатог извора и нагони га да се с
њом суочи. А цена тога је, у то су се многи
уверили, замена оног прозаичног за свет
чија је стварност жива – у оном смислу
у којем је жива прострујала, прокључала
течност.
Понекад су
људи заиста на истој таласној дужини,
али то је због – таласа. Ови таласи, или
клобуци врелине, јесу пулс силе која се
отела реду и поретку и обитава у оним
тренуцима спознаје која се не може
упамтити, забележити и присвојити на
било који начин осим у магновењу које
се назива маштање. Песник учи да му је
ту дом, и стога редукује све оно што се
представља као вредно и важно, али не
може да опстане на тој веома учесталој,
проврелој таласној дужини.
Живот се
појављује и као низ догађаја у памћењу,
али се ти догађаји касније, ма колико
их чували као драге или немиле, разарају
бољим увидом сакупљеног искуства. То
се догађа у машти, не просто умској
анализи и разликовању, него као у једном
другачијем медијуму живота. Другачијем
по томе што напредује к младости и
силини, за разлику од оног скончаног у
бескрајно сложеном систему остава, чије
кључеве непрекидно затурамо, а браве
рђају и губе своју првобитну форму и
намену.
У машти се
енергија уложена у збивања враћа,
ослобађа, а песник у својим текстовима
управо бележи ту деконструкцију,
разарање сопствених и туђих заблуда,
као на некој анти-инквизицији која као
млин непрекидно меље набеђена органска
ткива у плазму која се више не дâ охладити.
Овај живот
у машти све више заузима простор стварног
живота, чак до оних размера које је
означио Дис у својој песми Можда спава.
Песник који
сада једино може још да слути, не би
више мењао нову стварност за ону стару,
просећану, која више не може ни очију
тих да се сети. Уместо тога, те исте
али измењене, сада невидљиве очи,
долазе да њега гледају и чине да њима и
он прогледа и коначно сагледа сву ту
љубав коју једино жели да поседује.
Дис дипломатски
користи можда:
Можда спава
са очима изван сваког сна
изван
ствари, илузија, изван живота...
Моћ сна је у
сањању, у постојању које не зна за моћ
буђења. Песник своју машту, или сан,
преводи у живот и тај измаштани живот
превлађује над овим на силу, законима
природе, или људи, наметнутим.
У томе је сва
борба песника, да се избори за слободу
од условљености и коначности живота
који се непрекидно окамењује у одвратну
громаду историје, смешу насталу кувањем,
мешањем и хлађењем лаве.
Поље маште
је једино енергетско поље у којем се
овај процес одумирања у времену може
преокренути.
Методолошки,
машта је подручје у којем не делује
цензура – тек при записивању ступају
у дејство уграђене кочнице. Тек на том
месту, нуди се избор метафраза којима
ће се песник послужити да избегне
„опасну“ непосредност. Али у машти,
као у сну, човек може да краде, да вара,
да говори у лице, без гриже савести,
која није ништа друго до условљавањем
наметнута омча неслободе.
У машти,
остварује се путовање кроз време. Човек
не може да поверује да је то могуће, па
ипак, у тренутку садашњем може се
поништити претходни тренутак. Могу се
вратити сви дугови и може се рећи „не“
и Богу и Ђаволу.
Критичко
сагледавање догађаја у машти, то је
критичко мишљење. Дис је у Тамници
отворенији. Тамо се поништава свет патње
и јада до краја. Остаје само песничка
стварност.
Та стварност
је – нирвана.
Код Диса је
процес губљења света и патње очит и са
снажним патхосом. Он то уме и те како да
нагласи. Оно што многе збуњује, због
недостатка песничког искуства, јесте
немогућност да схвате да је крај нечега
што фигурира само као консензус трајања
нужан и добар, а не непожељан и трагичан.
Трагедија обитава у стварном животу,
она је последица неспоразума, ропске
укочености пред влашћу логике и емоција.
У нирвани тога нема. Она није просто
негација, она је изван сваког зла.
Ова жица на
којој песник балансира између света
пролазности који у себи носи чисти
губитак и нирване, која је место на којем
свесно биће никако не може да изгуби,
трепери таласима силе која јесте поезија.
Онај поглед
који као кам, пада на све, обеснажује
варку, враћа јој емоцију и заблуду –
тај поглед је аналитички, немилосрдан,
супротан милосрдном Богу који прашта
и подноси туђе грехе. Није случајно
питање страха прво на које песник
мора да пружи одговор, и то делатно, да
пође путем „смрти“ упркос свему. Слобода
од страха (казне) је услов да се машта.
Без тога, може се само замишљати. А
замишљање је игра без последица. Безбедна,
забавна и млака.
Проживљавање
паралелног живота у машти нужно је
песнику јер је тај живот онај у којем
се одлуке, донете у сили која не пати,
састављају и обзнањују. Прво тамо, а тек
онда на папиру, на који се песник потписује
безрезервно.
Патња је онај
набој енергије заробљен у облике који
се под њеним дејством ломе, вену, умиру,
па ипак бандоглаво усмерен да и даље,
узалудно, покушава да обнови ту булазан
од среће, чиме се заправо троши. Песник
је, заиста, пре свега обавезан да се
одреди према овоме: до чега му је стало,
до енергије или до варке?
Битно је да
се сваки ерг енергије поврати из шупљине
емоција, из пећине идеја. То је лавиринт
којим песник мора да прође као кроз
Пакао, то је дантеовска шетња. Песнички
пролазак кроз Пакао је могућ једино
када се стварност сагради у машти у
којој се непрекидно симулирају животне
ситуације и у њима налази слабо место,
те се од таквог делања одустаје – у
стварном животу. Пошто је песник већ у
доброј мери искључен из друштвених
токова, јер друштву није потребан неко
ко ће да пали светла док свет ужива у
представи, он у свом мраку осветљава
гледалиште и избија из гледалаца мотиве
који делују на начин силе теже (нужности)
и паралишу их чулним, емоционалним и
идеолошким доживљајем.
Оно што песник
чини јесте да пише водич, као што су
то чинили Данте, Даглас Адамс, Кастанеда,
Хомер, и многи други, који су своје
искуство „туристичког“ путовања
записали. Песник, као туриста, који није
у непосредном односу са светом којим
путује. Ова метафора је битна, пошто
песник има заштиту „више силе“
која га води и чува да не упадне у кал
живота.
У одређеном
тренутку, догађа се пресељење живота у
машту која добија значај стварности, а
претходна стварност, виђена као опште
расуло, престаје да мами и дозива. Код
Кастанеде, на путу за Ихтлан (Пут у
Ихтлан), људи су обични фантоми,
они су заправо измаштане творевине које
се на сваки начин труде да зауставе
путника.
Песник не
може да објасни фантомима куда се то
упутио. Ихтлан није неко одређено место
на овој планети.
Јасно је да
песник који је извршио трансфер стварности
више не може да рачуна на сарадњу оних
без слуха за застрашујући зов дивљине.
Дивљина настаје тамо где не постоји
монопол на дистрибуцију ресурса. У машти
песника, у уму, влада расуло, пустош.
Традиционални облици постоје, али они
нису вредновани према функцији идеје
којој припадају. Због тога су они у
међусобно неусловљеном облику на
располагању песнику. Нису статистички
поређани и организовани, него су у
калеидоскопској расутости.
Песничка
истина може да се саопшти једино у
оригиналном вредносном систему –
коришћење постојећих вредносних система
(традиционалних, друштвених, филозофских
и религијских) унапред дисквалификује
песника. Довођење елемената и садржаја
по слободној вољи, која, да се разумемо,
није песничка самовоља, тек тако из
каприца одабрана, догађа се на основу
ауторитета аутора. Стваралачка моћ
песника заснована је на познавању форми
којима барата. Песник се игра, али то
није дечја играрија.
Управо у
овоме и лежи тајна метода маштања. Оно
што песник измашта на овакав начин,
постаје чињеница коју нико на овом свету
не може да порекне. Можемо да разговарамо
о томе како су настале планете – наука
тврди да се то догодило према природним
законима, ма шта то значило. Када „научник“
каже „природни закон“, он под тим
подразумева да су сва догађања у природи
„усклађена“ с његовим виђењем. У томе
је слаба тачка „погледа“ на свет. То
је ипак само поглед (теорија).
Песнику није стало да његов „поглед“
буде једини – никако догма, никако
– закон.
Пошто метод
песничког маштања подразумева стваралачку
слободу, „закони“ према којима се
понаша материја (садржај) нису у функцији
поретка који се, нормално, намеће јер
смо навикнути да свет сагледавамо
организовано чулно – они су у функцији
ослобађања енергије (шлагворт, панч-лајн,
coup dе
grace).
Због тога
што у својој машти песник одустаје од
сукоба између елемената садржаја
(емоционални или идеолошки сукоб), тај
сукоб се сели на друго место, у стварни
живот у којем влада емоционални и
идеолошки хаос, и то у име – реда и
поретка. Стварни живот је тај који је
противречан, а поезија маштовитог живота
исмева и обесмишљава те такозване
природне или друштвене законе. Судар
две стварности може имати разнолике
облике, од бизарног до насилног. Ово су
најчешћи облици које песник призива у
тренутку „судара“: гротеска, сатира,
пародија, сарказам, цинизам, иронија,
комедија, трагедија, патхос (сета). Сама
драма је означена набојем, разликом
у потенцијалу, који постоји између два
нивоа стварности. Драма је сила. Тамо
где нема ове силине, нема ни драме, то
онда није поезија.
Сада је већ
јасно да песник не машта ради угођаја,
већ има „задњу намеру“. Знајући ово,
свет зазире од поете.
На почетку
21. века, свет је озбиљно наумио да угуши
сваку маштовитост. Шта се дешава када
се оно што непрекидно испарава заклопи,
свако зна.
Увидевши
ово, песник лако може да претумачи
значење Великог праска, те научне
теорије која, очигледно, покушава да
главни васионски догађај смести
тамо негде у далеку, прадавну прошлост
и тако се осигура да „поредак“ који се
тренутно ствара остане ван њеног утицаја,
да не доживи експлозију. Али шта, пита
се песник, уколико Велики прасак тек
треба да се догоди, због нагомиланих
противречности које светска машина
непрекидно производи?
Ко се овде
заиста одаје маштарењу, наука и њени
пребогати финансијери, или песник?
Песничка
стварност превладава над оном историјском,
која није ништа друго до представа,
очишћена и пребрана од свега оног што
„квари“ илузију опстајања. Танка
глазура над ускипелим гротлом, која не
може да спречи неминовну катаклизму.
1Милош
Комадина, Саучесник,
„Шетње кроз нови крај“, Светске свеске
Београдске мануфактуре снова, Београд,
2004, стр. 17.
Posts
