ДОГМА (циклус)

Догма

Бог прди песме. Прдеж-прженице!

Језик је сјај суморне звезде.

То је колаж звука, свемирске лађе.

Ту Громки, скривен у кајути,

смрдљив плеше.

Докле ће месо отровно бити?

Кажи, вољени Творче.

Куд оде сури Луцифер, далеко

од охоле висине!

Пре Праска још, Пробуђени,

из црева паразита, клисну.

Ал', прво сруши греде кровне!

Лека од силе има! У тишини.

Бујице људи, залудни!

Не мрзе живот, ал' ни не живе.

Наги, у балеги помни.

Гадни свемиру, доме кужни...

Гле, водопад разноси ветар,

леђа ми кваси! Видео сам

поган. И казну, бол.

Преко струје, у сети.

Ко Тебе воли? Гамад, слине.

Црвени путир, златне чипке.

Пламени танго, презир вије.

Хвала

Хвала ти месару

на свем месу

али не и на стоци покланој,

беспримерној жртви.

Задивљени смо напретком,

срећним свршетком.

Тешко је било видети

све то кроз лупу,

капљице зноја,

сукрвицу.

Сад се лако, скрштених ногу

опуштамо. Мазимо, да

одагнамо авет.

Сркућемо тинктуру

из загрејане чаше.

Сагињемо, да нас не

виде кроз прозор.

Пермутовани у савременом

свету. Мртви ждралови

уместо нота у тонској скали.

Чело соло. Употреба

у мраку.

Изненади ме

Изненада си

поклекао. Ту си посрнуо,

с клештима у месу,

вриштиш.

Извлаче ти нерве из

цреваца. Шта би хтео

у замену за миран сан?

Да прећутиш крволокање

галапашких дроздова...

Иди у баруштине

међу купине, искрвари.

Нежним загрљајем

управља страх.

Волите се страшљивци!

А знаш, мислио сам

да ћеш изненада повикати,

кроз крваве крњоке.

Али у мозгу је јама,

у њој мрак неизречених одјека.

Пена, слуз, галица желуца.

Крепани анђели

Опустите тела. Крените

у спас. У небесима

мртвачница цвокоће.

Попуњена, хладна места.

Остаци неживе анатомије.

Ноге, вене, крила.

Бог је напустио

анђелчиће. Умрли су

недовршена посла.

Силно су се напатили.

Слава им...

Абориџини

Черечење кенгура и кување црева,

цврчање канџи, зелених

мрава. Таласи змије,

здробљени жбун, трк коала.

Ураган носи

кору мора. Плута корење.

И зар су важне те судбине,

сквашене?

У сачу пурпурних ждрела.

Врели жар традиције?

Кад земља полети,

трње распара очи.

Где је сад врлина врача?

Џез

Кад из пустиње проговара

махнити. Устоличен у креативном

сплину. Кругови и црте. Наг,

међ лавовима.

И, речима пророка: река жудње,

бујица погрда, куља из тртице!

А носталгија, само, сливеност брзине.

Крошње шуме, црна плетива.

Џез у спрженом крду.

Малахитска песма

Јека семенских беба. Вашар племенâ.

Злуради богови ришу раскол,

злехуди ко вихор. Пошаст сомота.

Крда стоке, жигови потомака.

Гласови горја.

И тако плодни сој оштри зубе.

Гњили злато у рупи.

То је оно неописиво,

а све остало лаж.

Тегли нарамке, глођи папке.

Лочи слике хемијске. Вечна ватра из

бушотина глади.

Мера протока: урез,

куд светлост промиче. Ту њишеш

у нишама црних пруга. Влечеш реп

предива. У јари пркосиш зару.

Црно и бело сито дробива. И огњене

пахуље сукћу у небо. У окнима

одсјај планете. Бруј звука кружи.

Дрмуса душа.

Лижи малахит.

Низ зној, низ леђа, укус слан.

Орфејева песмица

Сквашена свила јој груди открива.

У сенама јавора нађе свој гроб.

Химне јарости славе несвестицу.

Киници из самоће лају.

Срчу ракове и шкољке,

баханти. Из њихове перспективе,

слатки стихови су шлаг. Сагове газе

блатњавци. Мрке мрље на

сунчеви жар.

Поигравање Одисејом

Пут до срца Ираклу тежак није.

Из мита у вечност, из губе у још

гори гној. Док тромбон свира,

шаре месечеве плове.

Највиша добра, бравље суштине.

И начин лукавства, од Покоља до

Итаке, збачен би ко свлак. Гмазови

гладни леже по шкрапама, сикћу на

туђи брод. У лављој кожи и Бореус греје.

Хомер је сакрио лице у ловоров жбун.

Ко види зелено, ко види сјај...

Или је шума густа, и у њој мрак,

или је море одраз звезда, пучина модра,

бескрај.

Већ први завеслај, слути пут.

Лош полицајац

Одложи оружје.

Лези у пресвлаке.

Пронађи у тајнама

огласе среће.

Намени себе некоме.

Пази на чауре,

зелене страћаре.

Зајаши крила,

навуци завесе.

Летиш у солитере,

селиш селице. Плава

светла у лобањи

разлучују честице.

Не држе се протокола

лоши полицајци.

Ренесанс Јупитер

Влажна ока сева титра.

Дипље роса с фрула.

Корача воњ. У осаму, несит.

Узмили танка. Кротке пипа.

У мандолини сањај псалам.

Свети додир хини.

Види ноћ.

Мастило трпко.

Чини булазни.

Пегава снена.

Удица чепа јабуку, плача.

Страва рита.

Свилени судар. Грува

тамбура. Троруки бич

бризга. Бежи сад штрокав

јаслом живота.

Онамо Ригел млитав.

Пржи високо стило.

Пише у капак руковет.

Тиха неба

Горе је флукс, гавран, рај.

Трупло у скитњу.

Кинин у вену. Иди,

тони.

Чекају бели, обли.

Анатомије

Из мудрих машина.

Ко пљусак дрхте.

Пушу у покрет,

растаљен. Содомити дивни

бодри. Бело-плаветни.

Перје-слап.

Цури у јутани килт.

Хаику

Нагон бунован. Тек мало

окомит, цвет. Нижи

од васионе олтар прашни.

Путир дрвени.

Мрмља сечен.

се разумемо

не раз

уме м

омито

снапудраним

убрусима кајн мус,

у пиву испенисана.

греј

етнички чиста, ригорозна

волујице. неразум

емо мит

о

само се обриши убрус

ом док фронцле

голицају ражама

стигме и кроте

црне пике

по хаљиници

Сео белутак

Сео белутак у кутак

Пао му мрак на праг

Уснио белутак лутак

Лутку белутак драг

Стоглава одрубљена

1.

Малигна снена ноћ. Тромбон

крилат савија време. Сати галаксије

капљу, низ олују.

Зар се сан пробија

кроз откровење?

Та се сећања нижу на

танане вриске. Врте се

укруг стоглаве звери. Пате,

што дрвеће шуми.

Грезну сузе у чари.

Рачва се пут пред

светим рањем.

Ретина у арени. Посрће.

Можда у секунди. Ко

блато позлате. А можда

изван круга. У мрвици зоре.

2.

Кукуту пије виртоуз омражени,

клупко појмова се затеже.

Срозани у низине, мучци,

довикују се с племеном висине.

Храпави шар чаробне

шуме, трпи у болу трулом.

Гамиже и преде смртности сукно.

Страх од празнине!

Темеље Паклу млитавци ударе,

дом себи, гробље за живе!

Хаику

Пустићу сенку љубави

да плаче. Лелујав лик, звон,

мрак. Склопи ли кудраву лиру?

Страх у малинама

Зрак гњечи. Ломи полугом.

Крцка млаз, хрбат кошчицу.

Празни целулоид, гладак.

Крчи у прадавнини.

Плоди се лењом језом.

Мирис је довољан.

Крв црвотоком.

У малинама црвеним,

у прслом водењаку,

вија се с псоглавим.

Уплакани кетони

Увијен у себе – плаче

дионизијски кетон,

кевће смрт.

Паника слузи обредне кришке,

видиковац грицка хоризонт.

Он је народ, кротки

смолни дим.

Банде-ембриони

сукљају жаром по

утроби.

О, само се ми разумемо

у бунилу отровани.

Прљави оковратници.

Нокти, масни.

Музе и губице.

мрачни коридори

плове низ зрачне коридоре

тамнозелене лађе орканских

туђина над белим

хаљама зидова

прстима цепа омиљене стихове

и не види таму пловећих купола

ни зрачне долине што изгоне

спаљене кринове

цев изотопа гурнута у влажне гараже

не види несита слабина

пирамиду над улицом покоља

и гужву омиљених лица

слутња вечита убија

у води успаниченoг доксата

рецитује занета

ритам заспалих громова

тамо где облак лежи у реци кровова

и тихо улази

кроз нервне цевчице

у дим ока