РЕЦИКЛАЖА
ОРГАЗМА
Оно
што је током седамдесетих и почетком
осамдесетих рађено на најбољи могући
начин, критички описи лудила и глупости,
од стране великих режисера (Дивља хорда,
Апокалипса сада, Лет изнад кукавичјег
гнезда, Полудели Макс или Година опасног
живљења, итд), већ од осамдесетих почиње
да призива булазан која кулминира, у
другој деценији 21. века, реал-имбецилством
на политичком и забавишном плану:
производ индустрије која функционише
по познатом старинском принципу „што
горе то боље“, али сада без призвука
сарказма, у форми недуховитог хумора
бригандинског цинизма. Ход
историје-природе-технологије, као
незаустављиви Терминатор, завршава се
хордом „џихадиста“ (као у Полуделом
Максу) накачених по хаубама борбених
тојота.
Исламска
држава и њена иконографија нису нешто
ново, она је само једно старо говно које
се хиљадама година претумбава евроазијским
пустињама и прашумама. Али и по холивудским
филмовима, у рециклираним умовима, већ
више од три деценије.
Већ
је појава видео-спотова означила крај
и протеривање напредне рок и џез музике
и уопште ослобођеног духа, оном ко је
то желео да види а да не падне на слатко
одушевљење технолошким новотаријама
типа МТВ, вокмена и мобилних компјутера
– играчака које су онемогућиле уживање
у музици на креативни начин и спустиле
задовољство на ниво угодне топлине
упишаних пеленица, на гледање бесмисленог
смењивања бесмислених сличица. Као да
је уметност управо то, нешто што сваки
идиот може да произведе и аутоконзумира
само ако си нађе вољног продуцента који
„зна шта идиоти хоће“.
Овако
се мењао човечански ум а с њим и систем
вредности.
Можда
је свако доживео барем једном оргазам
у животу. А онда, помислио како би било
лепо да се то понови. И, онда, покушао
римејк. И римејк је оставио слабији
утисак. Па опет, где ли се то погрешило,
због чега нема жељеног интензитета?
Затим је продукција рециклираног оргазма
најурила писце и паметњаковиће те
наставила с експериментом. Маркетинг
је послужио да се дође до оргазма, додуше
друге врсте, али свеједно – оргазам је
оргазам. Убедивши себе да тако треба,
створила је свет-ехо сопственог
оргазмичког живота. Дакле, иако није
прави оргазам, ипак јесте прави оргазам
и та се идеја брани до последњег.
То
је, отприлике, метод који је довео до
врхунца уметност живота као иживљавања.
Више се не тражи, не сме се доживети
нешто ново или друкчије, већ само једно
те исто као апсолутни врхунац вредности
– рециклирани оргазам.
4.
август 2015.
Posts
