ЈЕРИХОН, ЈЕРИХОН - збирка песама, 2006.

Јерихон, Јерихон


Садржај

1. Јерихон, Јерихон
2. Носталгични крејони
3. Титаник
4. Нијагарине порнографије
5. Плач хрисолита
6. Селективна ентропија
7. Бела поворка
8. Делавер
9. Поговор, Илија Бакић



Јерихон, Јерихон

фотон

вири из канделабра, проширена му свест
падоше челици моћи
пред квантом теорије сила
клецнуше архонти зноја и неухрањена
античка свиња
у храму искона, класни идоли
дрвене главе, шангајска свила
мирта и тамјан, крвави олтар
бубрези, јетра и слез
снопље отровних
гљива, ...
чемпреси, зурле, козе
лапис и мандарина
трагови гума, жаруље, уљасти
рејв бензина
плазма-екрани, рабљене роге
асфалти, софтвери, и доњи
веш
све то освојише варвари
с дивљим нискама апаурина
ал' неко посао обави пре њих

Крон не хаје за анахронизме
прераспоређују се дивљине
меса се тару, растежу артерије
котрљају очне јабучице...
буљуци многобројни, ...
влада рад

и песма, улицом крстари тихо, црни
аурига
обилази роксане
проучава уедер-рипорт
прогноза је јако лоша
наилази ледено доба
prudentia non kosher

куд одоше заборављени
ледождери
вунасти носорози,
понестало им пећина
завеј'о их снег
шуњач се збио у ладовину
определио се за кратки рез
стопало зарио у бусен
тело му лако
пала му глава, зури
наопако
у пренапучен свет

хеј, који ти је бар­код?
не умаче прст у боршч
жваће брезову кору
волшебни мирис воска
турио нос у мед
неће да филозофира док џогира
разгибава се инстинктивно
крстари алувијалним стазама
острашћеног генома
rūpa-kāya – област тела
проширена свест –
слобода виртуелног света
материца варвара

ал' неко невидљив је ту
био

неко је у дивљини свирао
џез

санкијот спознаје
музику сфера
чини се, све је чисто
билдује саркофаге
пун му је фрижидер
посипа брашно пред праг
а од урока, штити га бели лук


tuba mirus

познаваоци дописују истине
веслају супротно од Сциле
плове низ морске струје
у рујна јутра армагедона
прецизно ровито јаје
усисивач у клавиру
гудало без струне
вирус у синусу

алергични су на празнину

а затурили беочуг

обрезани и јајоглави
Нефилими нису ни били народ
а Енкиду није био човек
метастаза није врста
нису се смели сетити
да је точак котураст
у јеловој шуми
у плитким фјордовима
дугих отока
у мирису смоле
у кавезима улица

у долинама Поа
у наслагама Креде
тињају кадуље
а они плахи чантају
и притворно се гибају
мислима силовитих вулкана
и праћкама пуне торбуљке,
гигантомахије и волци
котрљају се низ падине
у трошне седефе
глечера

Џеронимо путује у дух
истегнули шије да протумаче
даждевњачке пеге
киша се слива низ масна
гнезда, а неми преци случајно
загазе у плитка умовања
черече медведе по урвинама
столица им тврда док
слепа црева варе
кљукане волвоксе
кремирани планктони испаравају
ружичасто

госте се и разговарају о
уникатним некрополама
у којима живе слатки мајушни
дечаци

стасавају им прамичци у шетњи
а лабудови пиље у раскош
јоргована

у она давна времена
кад паде Јерихон
планета је била равна плоча
а пупак је био центар света
прво су била неписана правила
а затим је наступила
моногамија

рашчупана стегна
ваљала су се по кречњацима
торнада су урлала
а грандиозна достигнућа
лебдела у вечним пећинама

тако је говорио велики злодух

о пролазним стварима
али тешка времена...
скакућу пропланцима

нису увек били сами
босоноги пастири
била је велика мржња између
дивова и мноштва

зато су ретардирани лезилеби
рецитовали громадама
схеме носталгија
цртицама поремећених смерова
жврцкали ред
гурабијастих мућкова
а онда су се краве лудилом
спасавале

радничка класа
у комбинезонима
титравих калодоната
распирује гранитне ватре
троугластих конфета
док се одмарају – уче
статистичке сликовнице
од Пирамида до Асуана:
њихових трудова дела

идеологија им се примила
као зељаста маховина
али понестало јој севера
накотила се виртуелна
деца, у левкаста уста
сипају крекове

и њихове брађевине
остаће необријане

слинаве величине увенуше
на термопилским плажама
све је унутарња борба
дијамантских глодаваца
али у стара обзорја
уткана су тамна
сноврења

хладна је зеница утекла
од зубаља
а брбљивко им не даде имена

неупамћени остадоше
праоци Минотаура
и змајевска јаја остадоше
без жуманаца
и Атланти потонуше
у неколико верзија
куване слезине просуше се
по живописним гудурама
мајстора-зидара

тајни утисци

у ружичастој крајности
постоје невидљиви следбеници
великих јабука
петељке им непрестане
крагне разгажене
у тунелима и хамамима
срозавају им се
лојави раздељци
окружени су
одјецима бехара
сузе им теку од некролога

и те зенице из којих
тамни кременови
буљооке девице
с презиром
одгоне тетовиране ратнике
у друге светове
у осветничке кланице
чувају мора и равнице од
њих

аристократе збуњени у
салонима чепркају
носеве
и срчу усољену херинг
створења из уклетих одаја
магловите зелени
накострешених профилакси
хране се клоновима
на тајним вечерама

дружине брину о својима

не буди окрутан

величанствени воајери гугучу
од среће, гнусне су им
вилице закржљале од
исповедања содомије
славе одлазак необрезаних
урокљиваца у кавкаску
вечност
далеко од пластова мамутских
балега

кожни гонгови одјекнуше
неиспаваним камењаром
вибрације светова
табани, фруле
отворише пут
ћутању

фосфорне амнезије спалише
саване

у свету металне естетике
краљ још увек живи
у песми окрутној
у пластичној приколици
пржи стејк

у хладу ружа
одмара се хромирани
блузмобил
у кожи бафала спава
плавичасти сан
дивље пузавице,
крадљивци злата јашу кроз
магле пасторала

љубав је њена остала
расплинута у мекоти
чађаве науснице…
само је један врисак осећа
у јези фотонског климакса.

у стварности чудовишног
аниса
зло тумачи племените
пупољке оргазмичких
растанака

у еху изгубљени демони

12. јун 2006.





носталгични крејони

чупава пустиња
сива каскада
сва врви од
филмских агрегата
отисци приштева
смрадови катаракта...

и тако седим
шаке ми мртве
песак ме одире
жуља ме око
један пиктограм
у паранирвани
маше ми перушком
ко Лаокоон

из окер крејона
миш скочимиш
увређен
рђаво схваћен
одлази низ риђе дине

о проклетства!
набоји звезда
о моје нагарављене риме!
и брзе руке
спрегнуте брзине
о дамари неуљудни!

ценим, ја ценим
генија
тужног маестра
нека се само
подаље склања
нек иде тамо у
ладовину
па нек му лобања
пластичне сисе
сања

јер сада идемо
у земље нетрпељиве
без плодних океана

сви елементи су ту
источнообалске
културе
ал' енесеј држи
ствар под контролом!
џаба смо ратовали
изгинули силни
мартири
а још се тамо вију
куле од карата
и кољу црвени
мундири

назад у пустињу
милу!
па каква да је
ипак је тамо слинављење
опростив грех
можда је пусто
и без гужвањца
али смо зато
сероња
сити

чекрци уместо мозга
раде
корисно шкрипућу
конци
све је у песме опевано
па и гованца
што гурају
скарабеји...
грађевина силна
ниче!

у епопеји овој
чудом се неким
из лужине разгрће
(једва се миче)
мој стари
храпави глас
ој! (чуј како
кличе)
ој! јој!
ал брзо у кострет
шмугне
зна шта му следи!

једеш ли дрека
уживаоче крње
месечине?
ево све неке
носталгије
читави каравани
преслицама
танке нити вију
уста да пресвуку

што из уста излази... еј!
ал они су ко
пудлови
издресирани да
крекећу над
кркачином
кучака
што побијене висе са
билборда
а онда се осврнем и
видим их како
нестају

тужни су им
гегови
док их растерујем
фламбираним гљивама
и смрадовима сулфонметана...
кога су они нашли да задиркују?
наука у служби поезије – еј!
има да цркну
ворхоловштине
и да оставе рибе...
нек шверцују своје
неоглодане свемирске
цитостатике

нек се развлаче
силиконска колена
булеваром филмских дива

оно што један пеликан
нахвата
три галеба не могу да
исклоњају!

рентген ми је
оставио
незаборавни мементо:
кад сломих се сав
помешале ми се слезина
и шљивовица
мутирао сам у
Керемпуха
јер нигдар ни било
да некак ни било...
све се то лепо види
на снимку
ех, што ми је то...
па и Буда је патио
од задриглих подочњака
јер је месецима зурио у
накинђурену слоницину
сурлицу

надрљао сам
од кућепазитељства
још су ми се
одметнули
идеолошки длачци
даљинске контроле
одлетеше све препелице
у Месопотамију

ни последњи пораз
ејлијена
није ме обесхрабрио
њему су сигурно
искркљали опело
очевици стругања
мртвих муџахедина
и њихових прљавих
сукања
са шавова
оних, тамо... догодовштина

ал' ништа није, бре
ко сирило
наших кобељања!

још
да запевам
па да ухватим маглу
међу оне дивље
бутине

и све тако
из промене у
промену
расположења
док ми се не врну
гласници
промуклих певачица
са вестима о
помирењу
коња и магараца
јеленака и балегара

ни дагеротипија
не би овде
успела
џаба ти мрачна
кутија
све је у крофнастој
перспективи:
мртва деца
а родитељи пијани
улицама се котрљају
ко кромпири

и ко да успостави поредак?
онај разглављени?
она чепуља?
онај што сиса галицу
а из ува му вири
чегртуша?
насраће се брабоњака
до угушења
а нога без ципелице
угазиће у пиринчана поља
макијавелиста...
е, моја безрука Клио
не би те ни
Кавафи опевао
као ја
а тек у ноћима...

брбуљомуди се
гле, сав ознојен
баритон у сецканом луку
(а у првом реду му
сисају лимун)
усне се стисле
ма, не могу да цикну
а он упорно надима
фрак
не, не, нећу се
одазвати том
апелу
па макар цркла Бијафра

све је некако
отромбољено
од лелујавих миража
до скакаваца у налету
па ни ове културне
чамотиње
од крокодилских хрскавица
не улазе ми у
нервозну руку
а да ми не крцне
зглоб
тамо негде
иза хвалоспевишта

ретко су се
Шарлемањке
либиле.
сад је све
летаргично
упропашћени су надеви
ложишта развеслана
расконзервисани пандрчци
неком је прсла
епрувета
а и романтика је
заоденула
кафтан од микрофибера

највише ми смета
што жонглер
не жонглује
крастачама
туга ме скрхала

ни мартовски зец
да протрчи
у журби за
биометријском ергелом
а толике паре бачене
на истраживање
ублажења
марсупиламског
истребљења

сви су аеродроми
због кремирања
затворени.
пуно ми је грло
керозина.
не разумем ту њихову
километражу
небески гњатови
заћућурили по
контејнерима
а овамо све је као
Џорџ благословио

ал нека
барем ће гаће
остати суве
их! ма не дâ ми мира
брига око
корпуленције
раставићу је као лутку
све до
ластиша
а кофер може и да
чека

распевао се ко
вогонски адмирал
сеје смрт на све
стране
а брадурина му се спојила с
грудима
опепељавиле му се уши од
јодловања
чује се чак овде
у заливу Отран

федери поиспадали из
душека
а флаша ми празна

тешка је депресија
што ме обузе

нисам се ни осврнуо
а крезуби хрт се
догега до
круништа
седе право у упљувак
жваће клип
вести се брзо шире
Бургундија је на
ивици слома
а Скандинавија
само што није

ко још да се диви
тој кафилеријској
масажи
кад ни туткало више
не смрди као некад?
тури вади, тури вади,
побише све недужне
овиснике о чоколади
вије им се дим из
чмара ко перце за
Диреров бакропис
затвор им у цреву
миришу на карамелу
све је то последица
какофреније

чврсто корача
(а кришом гута прозак)
гаћан
вуче уланчене штрајкбрехере
а висока резолуција га
шири по читавом
свету
ал све је то ђубре
о које ће се саплести
несрећни талибан
чуче по јаругама
и чекају
а онај се само кочопери
и тврди пазар

док не óдлете у ваздух
у Багдаду
где су му га спрчили
исти они што су га
подмићивали голим
наруквицама од
бундевиних семенки
ха! ха! ха!
е мило ми је било
кад се бетонска греда
сурвала
на надвожњак
од накурњака

иначе, опис
система изгледа
овако: све је жуто
људи нема
а котрљају се крепавци,
бојних отрова
још ту и тамо
међу омршавелим становницима
северних бара.
географија ишчекује
мапирања
а козорози
троше паре на
индијску порнографију
маса људи се гура
око поплављених докова
главе им ко зрнца
врло су неспокојни

није било овако весело
још од потапања
Титаника
а да је Хирошима била
на почетку рата
било би то крајем рата
ех, да је Јукјо постао цар...

овако, харају херикени
а дромедри се чешу о
брезе
нису се ни сурфери
офајдили
пошто су им
велике беле
остале неспаковане
а кофери пуни
фармаколошког спама

нагаравио бркове
па се слика за
магазин
а свемирски бродови му
паркирани у
деветом кругу
тамо се прже
капетани и корморани
а штефице кухају каву
Ајхману

никоме се удварати
нећу.
чарапе сам изуо
отребио вашке
па сад голицам
лепезасте мишиће
на дебелом трбуху
бифловане
Барбике

нису се ни зечице
смрзле кад је
наишао ударни
батаљон
грофова из
Лас Вегаса
мечке им се укоштачиле
с рисовима и утвама
па само цврчи шваргла
спакована у кондомизу

ми, наравно, свињетину
не једемо

али сам зато флашу
напунио
табачином

огрезо сам у
крајњи непокор.
извуко сам им се
испод самог
левка
док су сипали
артиљеријске корективе
а ракете им се
срозавале до
јастогових зглавака

и набио их на
мућак.

све док торнадо
није ударио по
Хамбургу
нико није веровао у
Сингуларност
а онда су
крмељци схватили
да је доберман
однео шалу
и да се из пустиње рађа
нова светска сила –
некрофила!

све су се оне
чигрице
разлетеле по
кауфхофима
па се хозне и
брезлетне
раскотрљале
куд и камо
дрхтуље и барбуни
се наватали на
аспираторе
загушили су кењаре
тромбони
чуло им се трештање
све до Урука и Ура

нису се ни Сибирци
боље провели
омлитавеле им саре
на гумењарама
а ирваси зањакали
од Амура до Чаре
никле им планине
у равници
од претеране употребе
вијагре,
навукли се на
електронску пошту...

напутовао се ко Синдбад
али му се чартер
насукô у Гштату –
носоња,
препекла му се
паприка
и укиселио
пундравац
па му перут попадала
по фотељама
белих слонова
а онда се пренеразио
и угазио у импичмент

на њега сам највише
волео да
шмркам.

еј, који су то
сомнабулисти били...

дали смо им све
најбоље
а они се ужегли
намазали трупине кајмаком
па слажу дупета
у гузореде
и срчу вермуте и
булове

треба им снага за
карфиолисање

ал залетео им се
шевролет у
стомак
па исповратили
помије по
ролексима

шорткатовао их
кад је било најлепше

лелекнули те-ве џинглови

уврнуо сам шију
док сам ишчачкавао
ситуацију

напред у антологије!
ви окамењени пси
чаршијске квадрофоније
провозајте своје
зимнице
баците крагне у
центрифугу
извитоперите
штикле

витрине се напуниле
киблама

пресели вам геџети

хеј пирамиде!
креснули су багери,
зелене воде Венеције
попиле барбитурате,
на роштиљу цврче
Кристови смотуљци
ја бих пола света
спаковао!
а не само
Манахату

побили сте китове
али нисте
вирусе
амебе се накотиле
у метроима
а у лавабоима
зелени скелети

а ми смо од ноћију
ткали своје
шпајзове
сакрили смо блага од
гмазова западних
пустара
а љубав смо заменили
за страст

тада сам отпао.

историја је постала
копиљача
све је притисло
црно уље
каљава баруштина
а мени су се кости
урахитичиле
јајници се накострешили
бронхиоле састругале
вене ми прсле
крв се згромуљила
и разбежала по
синусима

не, нема ту мрачних
тунела
ни шећерлемских
бордела,
куглагерима
јурцају
сурвајвалистичка
силовања
растегљиве чарапе
сеју слуз

моћ слива
компромисе.
картонска беда
и запаљене гуме...
кријумчаре детелинождере
љубе канибале
фараонски бродови
плове по крдољупцима
:све ја то схватам

све сам драмеж.
успављујем се у
пепео
у слом белокости
у шедрван изломљених
пакости
тигророгаши
жеђају за
склиским

кочопере ми се узенгије док
туширам гонгове

не би се они тако
прашњавили да нису
луди!
папски папци им
клепећу по
кевларима
латице бехара се
заглавиле у ноздрве
дувају плин из
марсовских долина

радују се риђим
жбуновима.

нису доказали теорему,
аксиоми се накотили
понапијале се катете
тангенте промашиле
додирне тачке
азимута
кругови се поквадратили
пи се уконкавило
ламбда раскречила
редунданца бљује нојево
перје
абакуси се накљукали
инфинитезималима

гумене жабе се подавиле
по кадама

експлодирао им
сумрак богова
расна мржња се
помешала с
родословима трилобита
геноми им укакали
чајну
ускиснуле шненокле
фетуси се закартали
с електричним
овцама

а онда је загњавио
монсун...

континенти се пољуљали

кљувнули су по
дрвењарама
челици се поперецили
поискакали итинерери
стровалили се акредитиви
митохондрије плазмирале
спидвеји се схрпили
озарио их дах
надсахарја

захучали ламенти

неће се силика овенчати
глечерима
црни белци
њиштати под
папајама Вијетнамки
стеоне капије
стењаће под графитима:
ритривери њушкају
побркана времена
амфиоксуса

перфекти задригли

вране ошацовале
сјај

бели прах

дух се умешао у
квргаве зидове

нашао сам истину
у стриповима:
подвила се под
туш
и акварел
зеницама мртвог
цртача

како падају закивци
младости
из облака стратокастера

ритам анимира
рапире

у рају се одмарају
носорози
шмрчу црвено блато
очи им ваде светице
кардиограми светлуцају
сви су мртви

каолин се љуспа

опет ми се слива низ олуке
неуромансија
скрајера
у крпама је страшило
на ђоновима мармелада
хацијенда се намрштила
заборавили су
на дистрибуцију
вуку их метлама по
словима

буквари су бели

демони су обрисали
заварене ћупове
ех како је то лако
пратити им
семплове

насамарене су звездице
отпале с крила
запетљале се пруге
амблеми с подвезица
укрстиле се путање
воајера
с орловима

ал ветар је сковао
план бе

раставио се град
од сплачине

поразмештале се пластике
под шифонима
лак на колима отпевао
Марсељезу
шкрипнуо умирући целулар

по космодрому разљућен
застењао накарминисани
Харон
отпала му кобилица
међупланетарног
егзидоса
уместо хидрогена
наждрљеко се луизијанског
бујона

остаће суви марсови
канали
неће њима врлудати
неуштројени нарвали
Валис Маринерису!
остаћеш и даље
фатаморгана
наклобучених
знојаваца

неће им се бела кожа
ругати сунчевим
мрљама
нити ће течни кристали
скапавати по
хидрогенским горама

вриште ћелије у комама

смрде подраменице
бубре окртавеле вене
тела се отискују у
неверице кишних олуја
тугују робови за
разбукталим котловима
локомотива.
све је клепет
и дрозд одлеће у
измаглицу

нека, нек жале
шаљивџије

понапијали се
климајући главама на
бубуљасте криптеје
док су их клали
секирама и кијачама
извуко се из њих трептај
дромбуља
и дим љуте крџе
суви прдеж
душе

шта би им заједио
Бодлер
до баш оне црве
и мракове
живописних сламова

и пас подвио реп

они што су барем
пловили храбро
одмерили су себе
мастиксом и тамјаном
и заорали по
Аполовој лиценци
од њих су страховали
краљеви

бацам песак из очију
на шниреве
пророка

њихови омени
жигошу животе
крајеви се уплели
у смене генерација
жаришта се котрљају
несхватљивим путањама
снови очврснуше
снови се осуше
браздама рокенрола
нико не виде да
пут ка звездама
савија леђа
бескичмењака

они ће кренути без
скелеџије

прошириће сој свој
вакуумом
заглавиће у црне џомбе
свемирских богаза

неће с њима путовати
лукавци и
маслинари

одгојени аполози
и лаковане кожураче
онемеће
кад овлашћени
преговарачи
ударе иглом у чир

све је то раздрагани
безимењак већ
видео

Бог једноставно није
хтео
да разговара

е, авај, цртали га они
по свом лику

појили сопствену браду

сад су клепнули
по хоризонту
дошепали до моје
пустиње
нисам прстом мрднуо
да им одглавим
ровере

ишчешкао сам перут
по њиховим мапама

како да знају
да су дошли
кад нису ни пошли

тамо вам је Вавилон
рекох
и зурим у штрокаве им
шофершајбне

еј, заденуше носеве за
сквошеве

ко Бредберијеви патуљци
упадоше у срчано
стање

зарад мноштва
одрекли се
генија

онда су се доскочице
шћућуриле у кожне
каишеве
козе се ритнуле
млеко се просуло
запела ми клепетуша за
јабучицу

затрештала је музика
суморним паркиралиштима
курбле се завртеле
свици завриштали
лименке се спрштиле
подригнули жиреви
помешале се осеке и
плиме

обезглављени клинови
обезначени гасоводи
млака цурка
хероина
брља у лаворима
жедна деца
крхутак огледала

чизма у играчкама
погазила
надмудривања

где ће се сусрести
гнев песника
и љубав намигуше
у празној шпиљи
или кокосовом гају

иза завесе
очедомориле се
слутње

сви су вапаји
одједном
штрцнули у слуз
сунђери се уврнули
неко их је све повез'о
у једну нит

сабио их у чемпресов
прут

хеј кадилаци
идите
прочачкајте маљаве
ауспуфе
охладиће вам се
краути у шифонијерима
бежите од гаража
у нехајне пивнице
извозајте се по
гриловима

све се распада од
прекомерне волтаже

смејем се у прашњаву
радкапну
испао ми златан
зуб
због леблебије

ометао сам ђавола:
скакавац се порадовао
уштипку
а дрипац дрпио
наду
дрво се провезло кроз
шегу

шестарољупци
скицирају акционарске
шешире
јутра се губе у
доручцима
ваљају се бриге у
презли
читају новине бубашинтери

зарозала се ногавица
махнуо сам риђобрадима
да клону
да рикну с јеленима
да очерупају ластавице
да зароне дуге
бродове
жабождери

отворила се нова фаза
дамара

коначно се и моја дина
скљокала

моји бивши господари
у црним шалварама
играју се огњеног
мача
кћерима им закасниле
менструације
вребају их супрематисти
из формалдехида
омлитавиле им
змије

опхрвала их брига

окаснео Нил

био је судар на путу за
Арарат

Бог је бол
суши је љут
камичак у ципели
зауставља караван

песници-декоратери
наденули им
пијетете
обрасли у бршљан
ородили се с
Кроном
полегали по пупољцима
зјапе по
фреквенцијама

вирблају сефиротима

чуче по крошњама
урликавци
хране кавкаске орлушине
смолом
содомишу ораснице
креозотишу
добровољце
разбеснели пламичци

римују сублимате

ни они што су сликали
краве нису
жвакали травке

али после њих је
догмизала пустиња

и они што су плодили
земљу
окером
нису филокалисали
ушкопљенике
дерали су звери
духовима

помодарили су
прашумама
у муфовима
комешали се с ороксима

посекоше храстове
истребише тетребе

ослободише ветрове

загрмеше револуције

ту смо сада у затишју
пандемија
слажемо цитате
по новим софама
руламо родстерима
крцкамо орахе
стонхенџским тиквама

сломио ми се крејон
остаде жута флека
уместо слепила
кварцни снег
закопрцан у слогу

ал где су бесови
ко заборави на њих

Абадона онлајн...?

ослушкује ли Азазел
СЕТИ?

све то што не видесте
оком Киклопа
има ли тежине
осим тишине

зибам се у пародији
мрешкају се хитини
смехови виличастог
сикофанта

Лотреамоне
надркани
распори флуорите
цревима пошкропи
палете
промешкољи се у лужини

родни трупци
косматих дивова
подврискују под лавинама

квазар је замуко
отворило се тројанско пиле

неравнотежа плеше
над амбисом

29. 05. 2006.




Титаник

припадао је времену.
Бог се мучио с њим
никако да разуме
његова тужна хитања;
и Афродита му је измицала
усред пене Корната
и вино га је чинило стоунд

са Виса је угледао небеску
планету, закривљено море
измаглицу стратосфере
и питоме галебове у
рукама утихнулог.
ламент се препречио
као стрвождер
што воли слатку утробу

умотао се у пешкир
и пушио хашиш
као цар Мохенџо Дара;
док су Исуса терали
узбрдицом, строго га је
гледао и немилосрдно
подупирао у духу.

али није га Бог напустио
као што кажу мишоједи
откровио се као Бол

Матсуо је боље знао
да води љубав с
муњама и жабама

а овде је небо пало
громови бију из валова
брод као жеравица
тоне у ноћ

у стиховима борова
опојни терпентин
надјачава људскост

вечност се сакрила у зуј
инсеката

12. јун 2006.



Нијагарине порнографије

славе нас небеса јер смо
натоварили дебела меса
на карлице крилоножаца

кад су штрцали млазеви
низ литице Чомонлунгмеа
веселио се Пан

заљубио се у фетиш цар
џамахирије, напунио фес
уштипцима

одр'о се од шушкања
напујдани перогмаз
:черупнуо хризантеме

размахнула локницама вила
олизала запешћа јунаку
грицнула му вену

богови су завидни залудним
шармерима, дрогирани
деколтеи их запахњују

изненада се стискају мишице
у водопадима Нијагаре
то знојеви бубре од пржења
хормона; грчеви и несвестица
певуше уздрхталим телом,
девојчице и дечаци маскирани
трепетљикама шимшира
распростиру се по огледалима;
плахе бујице маме гузовима,
обријаним главицама
љубичастих плажа

24. јун 2006.



Плач хрисолита

предивно, прелепо ткиванце
располућено, но, није ли
мало катарактично?
ал' да л' in vitro
постоји грушак супстрата
алкимијског албеда?
те, како ли у мозгу настане формула
индивидуализационог флукса
синапсичке катализе
мегаломана?
каква је процедура
одмазивања мармеладе
или одваљавања таласа?
и како да делове сатена прошијеш
окрајцима штраса?
не, одмах би процурели
катетери бионичких
антропозоа;
сипали тинктуре у огромне
напрсле трактове
између Гатаке и острва Самоа.
у мистици псионичких параноја...

ал' тамо где је све празно
радозналост се скрива од
врцкавих хрисолита.



Селективна ентропија

1.
има ли живота у салати
осим црва
а има ли разума у животу
осим у кромпиру

а може ли кап ћелавца
да стане у мисао жутокосе
или да се лампионима обухвати
уврнута природа ладолежа
или да човек схвати
рат периодних елемената
угљеника и силицијума

и да ли се Дајсонова сфера
шири ван или унутар
неког сунца

и да ли је кретање фотона
изван или унутар слободног
простора Пекменове лобање

не би се синтетички ешелони
штеловали по звезданим мапама
да није ваздушних џепова
у кичмама ортодокса

у лавиринту питања
не сналазе се кочоперници
подешавају одговоре мастиљавим
крејонима, лижу пудер

и тако остадоше сами
пацови с фитиљима
уместо репова

на врху игле као анђели

2.
у врелини страсти
копрцају се светлећа неба
медени колачићи нарастају у
сновима, у стерилним
картотекама роје се мали
наследници

као галебови, надмећу се
црне шаре неакустике
у ватреним млиновима
селективне механике

магла опстаје у аурама
ириса, неразумљиви крици
и шапат, има ли живота у градовима
ласта, има ли интелигенције у
разбарушеним сиренама
јутарњих мóра

хоће ли пасти с неба
дегенерисани адути
еволуције
у облаку пргавих фламинга

20. јун 2006



Бела поворка

у џунгли Амазоније
или под калдрмама Сирије
у Заволговљу или хунском
паклу:
питоме звери сричу литаније
лажни мрци улаштених кринки
скакутави Кромањонци
лакирани Инуити
Англи у крампонкама
милују лобање давалаца
истребљених праотаца
из бушманских каљуга

преријама до савана
својим дугим животима
цртају путеве Римљанима

ветрићима 'ладе попаре
сакатих баба
пузавци моле за мрвице
мартира, дроњке, смоле
стубове срама

у травама Трансилваније
леже склупчани тапири
гатаре бишту мраве

још даље тамо, на рогу
Гондване, копали су окере
скретничари душа

пали су ничице пред
узхукталом надом
на низ каменова, снопља,
на златне барикаде

њихове очи зуре у пламичке
зоре

јесу ли нешто заборавили, обузети
собом? тигрове канџе
латице лимуна
сирове коре кинина?
терају козе у провалије
да земљу напоје вином

свирају у окарине
црни магови опсидијанских
урвина; снови помешани у хладу
црних јама, душе
у ватрама змијских отрова

пре војски и пре бола
у топлим мајкама
навикли се на аспарагусе,
на издрндане рукаве

велике реке преплавиле су
жиреве, крда се посула
прашином, крпељи се
назобали брусница

док иде поворка бела
пепељастим њивама
смишља зигурате и луке,
богове тера звончићима у
плавичасте измаглице
небеских океана

28. јун 2006.



Делавер

1.
драги гавранови шепуре се
по тешким лијанама
Делаверске џунгле

племе убојица саставља
кринове и брзибоде
у опасне асемблаже
вировитих дубина националних
магистрала; разваљени
кадилаци смрде гумама
и мрљама и оружја сјаје
утробама свинутих цеви
:гнев је уобличио
вијуге главног јунака,
Морга, мамутског господара

међ хуљама и међ ђавлима
ватрених кринки и пурпурних
одашиљача, сред топографија
пиритских стена и рђавих
локализама, у подножјима
ураганских пустиња и
мочварских вејавица,

Морг, заслепљен мржњом
патриотâ, успоставља поредак
зевалица, у пољима ражи,
на отпадима риђих свлакова

смакнути ветробрани
клате се под стопалима
ветра и гладних, страшљивих
глодара, неонске ствари
шиште изненада у
белим ноћима плашљивих
вукодлака

док Морг шиба скорелим
репом гила-чудовишта
лица болесних клонова-играчака,
воњају дизентерије и
електронске акупунктуре
побијених братских десничара

њихове шиљате капе
попадале по стратишту,
а бела крв усирена у бљузгама
по рупицама лица
и ленте с натписима...

Морг-леукоцид милује погледом
црне птице пост-трауматичног
преображаја повампирених Делаверљана

у градовима Морг сусреће
делимично поседнуте организме
Ридике – сензуалне вештице из
доранских лабораторија Леукополиса

њене траке лепршају хлорским
варијацијама рип-клип мелодија
истарских складатеља,
зрна рогача котрљају се низ
бедра алуминијума,
падају у драчасте наборе
чојаних хаља

вертилети журе
натоварени илузо-цветовима
поливинилских равница
источне Пенсилваније
а Морг застаје опијен
нектарима

он слуша језик јецоманије
срицање слогова и трептаје
графова хадске полифоније,
у његове струје увлаче се
нежне слутње,
бритки бакарни кошмари,
излива се из њега бујица
наговештаја покоља,
рад мишица добује
слепоочницама,
из дубоких шупљина проваљују
млазеви назала

љутит је Морг у сутон
док искидани праменови сунца
жаре линију хоризонта,
шкљоцају двери небеских одаја
над рушевинама Новог Орлеана,
слани пескови полегли по
верандама,
споро се њишу поља алгастих
обода океана

у митска времена био је Пас
господар ослобођених душа,
кроз брда жутих листова
јурио је дрхтај зимског даха,
пред зору се будиле птице
слепе, окићене хујом водопада,
тада је Морг у крајичцима сна
крочио бистрим стазама
ињастог јутра...

тамо где погледи виде иза брда
Морг је шибао страшила агрикола,
газио леје
патлиџана; опишавао ћерпич
воловских штала; кичме
јесетри мрвио у ступама и
плуговима драо коже
шугавих мурина; палио мостове и
камаре, солио бунаре

а сада, Ридика пева из тмине
мрког сина сјаја

Морг, неумрли, у
слинама сперме земљом
ватру затрпава

ридају преживели евнуси
над тужном судбином чађавих
вентилација, паклене справе
посејане у доба дивљих
демократа, препуне опруга
и слатких сокова, шаљиве смрти из
коситарских шкатлица,
морлочке теревенке над телима
псеудошакала


2.
свирач на тестери
ремети шклопотави мук
ваздушних коридора
и Морг полази у правцу
веселог звука; хиљаде свитаца
пршти пред њим,
роје се око млака шафранских
излучевина

ту, на трошним темељима
валобрана, повијен свира
Кенонбол – распрскава сакс
у безброј струна; бог ласера
крвари бичевима мрака,
траговима олује, смрсканих
кортекса, кроз језгра малигне
синапсе, кртим пршљеновима
и мртвим органима, где плазма
сукља бљештавим колотецима

у маглама Новог Орлеана
скривен од муклих вермута
и надутих варана

Бог ступа у сили
и пали кандила
златооких сопрана

Земља, излизана
тог судњег дана,
искрсава као рана,
ивер у ирису,
менует у метроному
Лудвига вана,
искрсава радост из бола
и у огњу шкргут плача


3.
када је човек у црвеном
рио казамате
перима и кичицама
нису се у њима нашли
доколичари из белих
каравана; а када су вулкани
апалачки изровали своје бразде,
испливали су из магме
надничари
у кожама и сумпорима,
развалили бакелите
и матрице:
Мајка је избљувала отрове,
пљуснула по губицама
рајске стрводере
њихове историје расула по
молу, међ јахтама и тениским
лоптицама прошетали
Калигуле и Рокфори,
тиранија се пољубила с
креветашима – ђубриоцима
светог тла дискократије

тасилијске краве и еротоманије
извириле су из окованих
шкриња; осмуђене Венере,
преживеле из доба ћелавих
богоносаца, скврчиле се
у ватрама кенозоика:
застареше атласи
новог поретка, иструлише
биометрије у маглама
нових мора

међ тимпанима, јуришао је
Морг, пијан од питијског
сватовања; међ Тернерима и
Фрагонарима, плесао је с
Корама, газио их крутим
гојзерицама, одлагао у
гареж јавних писоара

када се Ридика пробила из
хесиодских одаја
заблистала је лековита нада,
пала на свест завеса
виридијанских аура,
из тракастих аутомата
залупала су срца антропоморфних
фалсификата

видео је Морг да је драма
постала фобофобска забава


4.
забављајте се
љубитељи лепоте
праћакајте се безбрижни у
недрима оркана
шта су ригања Кракатау
небески камичци
сурвани у планете
електрични монсуни
у провалији Арктика

благи пулсеви информатике
носе вас кроз прашуме
катаклизме
љубе вас фанови окачене по
зидовима матрикса
тамо где сунца пропадају
над црним јамама –
квантним крилима, невидљивим
зрачењима

само шкољке умиру
њихова меса, бисери, муљ
енергије опстају у трансверзалама,
сиве магле у очима
смрти у знојавим порама


5.
иза свега,
Морг у раљама
у плими ужаса
што из кљунова џивџана
рије по тироидама
растворена у зле нијансе
злочина, издајства
у опака мировања

из крвавог срца је штићеник
наказа и љубавника
испевао степеништа
ходочасника –
црвене одаје, чаробна острва;
лакше је стићи до дна
него до висина
згазити змије, убити брата

у лудило је пао Лир
у понижење Кир
у мегаломанију...

посматра Морг све у одлажењу
буку у титрајима светлаца
бол света у утроби приповедача
крик Месијиног издисаја



Илија Бакић

КАДА ЈЕ ПОЧЕО КРАЈ СВЕТА?

Једна од традиција која прати крајеве векова и миленијума Западног света, коме, хтели-не хтели, нажалост, припадамо, јесте и интензивирање предвиђања, пророчанстава или, најблаже, спекулација о могућој пропасти света. Истина, тема смака света на овај или онај начин, спада у стандардно занимљиве теме за жарка лета и дуге зиме али, некако, најбоље пролази око већих промена у календарима. Као да та пребацивања са нпр. 1899. на 1900-ту или 1999. на 2000-ту годину имају неки додатни мистички набој који привлачи, као громобран, муње свеопште пропасти. Медији који су датом тренутку доступни пуне се фаталним садржајима и, наравно, боље продају. Јер, пропаст света је велики бизнис, свидело се то некоме или не.
Пропаст света је и велика мода, свидело се то некоме или не.
А како то с медијима и људима бива, пре или касније, засите се неке теме, ма како она битна била, и оду да траже друге. Пропаст света остаје да чами у фијокама уредника, главама научника и загрижених фанатика и оних најређих од свих – песника.
Слободан Шкеровић један је од песника који не заборављају, који одбијају да забораве усуде.
Али, он није нежни поета згрожен над немилом судбом, забринут за крхки људски род, пун разумевања и сажаљења.
Зашто би био такав?
Јер, може ли нежност спречити пропаст света?
Има ли оправдања за беспризорне игре похлепе и суровости оних кои су моћни, силни и немилосрдни?
Има ли оправдања за непрестано потенцирану негативну селекцију која се спроводи у друштвима?
То што је 'социјални дарвинизам' званично проглашаван за лошу теорију не значи да не постоји и функционише. Можда је тешко да признамо да око нас успевају снагатори и полтрони, убице и преваранти. Можда је тешко да откријемо сами себи да су идеали истине, алтруизма, добробити свих били и остали само пуке пароле које ретко ко уме и жели да разуме. Можда је мучно погледати ТВ екран, док тамо парадирају политичари и бизнисмени, генерали и душебрижници, и упитати се: да ли је ово врхунац еволуције? Зар ово?
Но, без обзира на то ко и зашто затвара очи, факти остају факти и раде оно што раде а то је управо срљање ка пропасти света.
Зато Шкеровић сме да буде љут, да буде циничан, да се спрда са великим истинама и великим људима. Нико и ништа није тако велико да се не сме ставити под знак питања. Зашто би се било коме веровало на реч? Речи и обећања јефтини су као и меци у пушкама 'на готовс'. Могу бити испаљени и усмртити некога. Кад су већ у цеви лакше је да излете него да остану у њој.
Ако оне који нам о глави раде не може спречити да раде то што раде, песник им се сме барем ругати, церити, сме, како рече Вијон, 'пљувати на њихове гробове'.
Јер после 'опште историје бешчашћа' следи нам општи помор у коме ће најпре страдати масе које су одавно сведене на потрошне хрпе меса.
Док не стигне тај трен ваља се, макар, ослободити илузија, отворити очи и сагледати све те дежурне усрећитеље народа у целини њихових креатура.
Ваља се церити. Јер, то јесте онај 'смех под вешалима' али они који намичу омчу неће јој побећи. Истина, њихов ред ће доћи касније али ће доћи.
Шкеровић шкргуће зубима, шамара сликама и речима, плеше по главама и нервима, громко извикује своје стихове и шаље их читаоцима.
Каже: не будите слепи код очију, смак света је одавно почео, то што такву вест нисте прочитали, видели или чули значи да вас/нас и даље лажу, да купују време и 'социјални мир'. Али, тамо, на хоризонту, већ се навлаче облаци отрова људског и долазе нам. Све су ближи. Зар ћете/ћемо се томе дивити као правом кич заласку сунца који засењује очи испраних мозгова?
Када је почела пропаст света?
У трену стварања? Када је бољег од себе победио човеколики убица?
У свим оним малим, јадним лажима и преварама које су пратиле генерације и генерације?
У свим одбијањима да се помогне, пружи рука помоћи и разумевања?
Чини се да и бездно људских опачина и гнусоба има дно и да оне тек што се нису прелиле и потопиле, раскидале, сломиле све око себе. У коначном хаосу и ужасу нестаће сва цивилизацијска упоришта и лажи. Кроз безобличне наносе технологија и култура витлаће ветрови. Онда ће стићи нови господар светова и мамута и његова ће бити последња за нас и прва за оне који долазе. За наследнике уништеног света.