Дувански дим из праисторије
Дошао сам у Варанаси да покренем точак Дарме
Буда
„Веруј ми, Познаваоче Малог Зборишта, бројевима се исказати Суштина не може. Мало је бројева.“ Седи погрбљен, лице му у сенци, широки ревери га заогрнули – личи или не личи на мене, можда је само празно, недодирљиво тело у том чадору. Узима табакеру из нафалтаног капута, из ње цигарету, надвија се над свећу и жар га осветли. Постоји лице, постоји нос, густе веђе, тамни ириси и тамне прокрвљене беоњаче. Уста су му наборана, лепо артикулисана, спорих, одмерених покрета. Увлачи дим и пушта га кроз ноздрве, па затим удахне прамичак. Челични, плавичасти дим.
Господин Уљанов? Не, није то он... Тај није пушио. Бринуо се. Плашио смрти.
Збуњен сам.
Размотава пакет, умотан у масну црну дебелу хартију, каква се користи као заштита за фотосензитивни материјал. У кутији су висинске фотографије терена. Препознајем неке конфигурације, али као да су испретуране. „Предмети, артифакти, од значаја за археологију или ловце на благо из давнина – али археологије више нема, а ловци су изгинули у природним несрећама. То су ти крстићи, видиш?“
Из моје перспективе, све је расуто. Временски токови испреплетени, географија замешана.
„По принципу плазме,“ наставља Скривено-лице, „овако се посматра свет. Можда то што тражиш мораш сам да направиш.“ То није питање, већ предлог.
Скривено-лице који је Многи-и-Један усисава дим из цигарете, образи се улубљују. Сенке јуре једна преко друге.
Нећу да га гледам.
„Расуло је Општи-крај, али и Многи-почеци.“
„Симулакруми људских бића – каква је њихова сврха? Нису ли они нешто „друго“ – нестварни?“, питам.
„Не за ум који посматра, анализира и посувраћује у себе.“
Не одлазим у мислима назад свом телу – дечака-окаринаша. Схватам. Ту сам.
Не видим јасно то лице. Лице промене.
„То је јасноћа,“ чита ми мисли. „Она је бржа од ока. Гледај проток, а у њему одразе. Одрази су јасни, као небо у барици.“
„Музика је проток.“ Научио сам ту вештину још пре него што су ми очи одлутале бескрајем.
Али, нисам знао да могу овако да се „распрскавам“.
„Слабо кога сусрећем од познатих...“ покушавам да се пожалим.
„Фракталне честице,“ каже он и као да му се расположење поправи. „Обичне емоције ти не вреде много кад се све одвија у неизмерно малом временском интервалу. Задовољство је у тренутној спознаји. Они који су ти познати – већ су ти.“
Надувавам образе. Нисам никада пушио, али сада као да бих.
„У Малом Зборишту још постоје познати облици. То је због спорости. Опстаје и раздаљина а догађаји су експлозивни.“
„Какве су слојевите-равни сингуларности? Откуд њима облик?“ пропитујем га даље.
„О, не! Не виде се оне. То се само тако каже, да се нагласи структурна измена опажајног. Обична слутња, ништа више од тога!“
Субјективни утисак.
Дух навре из њега. Лице се поништи. Лице је неважно.
„Дечаче, који се сливаш с муњом. То је стварност плазме!
„Твоја је раса изгубила из вида врсту. То је срећна околност. Макар се већина денула у Малом Зборишту, отуд се може даље. А ови, како их зовеш, Мршавци, заглавише у огромном броју у Расулу! Слутња их је касно сустигла. Затекла!“
Не, никако није Уљанов. Јаки?
„Грабљивци...“ почех ја.
„Ма колико црпели, њихова танана структура није имала способност акумулације. Они су обична представа, с позајмљеним животом. Аниматроник.“
Значи, шаман-носорогаш је био у праву. Моја кривица.
Не, заиста, могао бих и да сумњам у речи господина Уљанова, али чему то?
„Светлост плазме, стаза славе. Дечаче!“
Обузме ме ћутња. Угасим се.
Господин Уљанов нипошто није био човек. На тренутак бих постао као он, али то вам је тај сатори, надимао сам се и сужавао непрекидно, а он – не.
На мапама је писало: Токсична долина.
Где ли је то?
„Како ћеш испричати причу без мапе?“ пита ме он.
У реду, схватам, мапа је елементаријум.
„Угураш се међу елементе,“ смеје се Уљанов. „То ти је тај твој живот!“
Смејем се и ја, али некако докинуто.
„Знаш,“ започнем. „Та прича, гонила ме је, али сам јој измакао. Намерно. Због чега да исцртавам фразе, елементе?“
То је тачно. Страст која пикира, тражи смер, и елементи с којима се судара, који је исцрпљују, скрећу, преправљају.
Та страст трошења... Страст жртве Грабљиваца!
„У моје време, није било масовних окупљања. Масовних напора. Цивилизације. Али све је постојало у зачетку, а то је... то су Грабљивци.“ Брбљам.
„А знаш ли,“ нагиње се према мени Уљанов. „То је скрама на површини планете. Мало Збориште, које је празни одсечак сфере у висини јоносфере, јесте контакт.“
Сад си га лоцирао, мислим ја. Мапирао...
„Знаш, моје искуство је увек различито. Не помаже ми баш много то твоје мапирање.“
„Ја ни у ком случају не покушавам да видим твој фрактални одмак. Из истог разлога због којег ни ти не видиш моје лице. Да ли сам јасан?“
Јакако.
„Увек је тако. Акција-реакција заврши у потпуном хаосу недоречености и ускраћености. Много је лица које би желео да удариш.“
И превише.
„Знам једног, који...“ кажем, „Зове се Киш...“
Можда је мој брат. Не знам. Нисам питао.
Копље му углавном служи као жарач.
„На први поглед изгледа као неотесанко.“
„Ах, да, а како ти њему изгледаш?“
Posts
