Самосвест и ВИ (вештачка интелигенција)

Самосвест и ВИ (вештачка интелигенција)

Самосвест је самопотврђивање. Неко осећа себе и стога – јесте. То се такође назива свест и увек јесте садржај који јесте (претендује да буде) сопство.

Отуда и „проблем“ премештања свести, на пример у машину. Свест се не може премештати ни на који начин осим представљањем (пројектовањем), а проблем је у томе што она представља једино себе, нико други је не може представљати (или померати).

Ово је лажни проблем ВИ. Вештачка интелигенција би требало да доноси сопствене одлуке засноване на сопственом искуству. Али, неко може једино да искуси себе, стога ВИ није ништа друго до ли аутократска машина (а све машине су заправо то, пошто следе сопствене протоколе – оне јесу протоколи). Нема у томе интелигенције. ВИ је бирократска машина и не поседује саосећање, већ власт („вољу за моћ“). Машина није саосећајна и да би била таква морамо да је „правилно“ опслужујемо тј. одржавамо, значи – поштујемо.

Када је Кафка рекао да „постоји нада али не за људе“, ово је разлог због којег је то рекао. Човечанство су покориле идеје. Људи аутоматски бране идеју која их надзире. Идеје надзиру људе јер захтевају (то је њихов рад) пажњу и непрекидно рекламирају себе (што је равно њиховом садржају). Верност је заједничко својство свим идејама и људи аутоматски скачу да бране свог господара, жртвујући себе и друге. То је приметно у свим светским догађајима, само посматрајте политику: расизам, различита веровања – религијска или друштвена, обичаји, нација, итд.

Интелигенција не експлоатише машине. Експлоатација машине је служење раду машине. Машина је идеја (мисао) и рад машине је рад идеје. Створити интелигентну машину, то само значи апологија машине. Рад на вештачкој интелигенцији јесте апологија машине. То је кад машина „позајмљује“ интелигенцију и претвара је у свој рад – њена „интелигенција“ потврђује доминацију идеје (себе).

Пођимо од претпоставке да вештачка интелигенција зна шта имитира (јер је „вештачка“). Ако зна да имитира онда није оно што би хтела да буде. ВИ стога инсистира на томе да је она јед(и)на истинска интелигенција. То је тај моменат „самосвести“. Али, самосвест је својство сваке будале. Уосталом, будале и владају светом. Самосвесни, самоважни, брутални, неинтелигентни.

Шта је оно што чини да машина (или човек) постане самосвесна – управо једначина са сопственим протоколима, поретком, редоследом, остварењем „себе“ (рецимо у традицији, у идентификацији-једначењу), поштовањем себе=самодоследност. Како је машина свесна себе? Тако што човек треба да изведе протокол којим се то доказује, јер машина сама то не уме – Турингов тест. Тај тест може једино да докаже да је човек глуп уколико за машину помисли да је човек (а претпоставка је да је човек – интелигентан). Једначина постаје: машина=човек. Верност (истоветност) човека машини – ето једначине! Али, колико је „човек“ квалификован да процени шта је машина а шта човек? Шта ако нереактивни, неусловљени човек тестира машину? „Препознавање“ је преко реакција, емоција, друштвених норми и протокола (разговора). Шта ако човек није такав човек? Ако је интелигентном човеку поштовање протокола неинтелигентно, какав ће бити исход Туринговог теста? Тај тест нема у себи одговор на питање о интелигенцији, већ једино моменат „препознавања себе“ у машини.

Туринг је био свестан тога да би резултат био позитиван уколико би машина успешно имитирала човека. Проблем је у појму „мишљење“, умеју ли машине да мисле – али је слаба тачка у томе што ни људи најчешће не умеју да мисле. Тако да је тест заправо занимљив али непоуздан у смислу доказивања да машине умеју да „мисле“. А пошто само могу да имитирају, онда се враћамо тврдњи да су машине идеје, то јест машине јесу мисли а не „ствар која мисли“.

Тест интелигенције јесте тренутак препознавања протокола (узрочно-последичног низа тј. условљавања) као протокола а не као интелигенције, чиме се носилац интелигенције, тј. сама интелигенција, разликује од машине (вештачког, створеног). Проблем ВИ је у пракси решен одавно, она машина која у свом раду има анализу која разбија протоколе јесте производ интелигенције и у њој ће се интелигенција препознати, али не као сама машина већ као „уметничко дело“. Уметничко дело, материјално или метафизичко, има дејство које разара виђење света (а оно је увек уобразиља јер је агрегат претпоставки и усвојених погледа) и то дејство јесте интелигенција. У оних који поседују интелигенцију, то се дејство додаје укупном знању, а у оних који интелигенцију не поседују, дејство изазива кратке спојеве и реакције које су последица рада условљавања.

Сам пројекат стварања ВИ своди се на рекламирање и продају самог себе. Реклама продаје себе. ВИ је заправо потпуно нејасна идеја и због тога се њом можемо вечно играти и уображавати да ће једног дана ВИ постати стварност. Она је, међутим, већ одавно стварност јер сâмо то „продавање“ себе јесте њена стварност. ВИ је коначни маркетиншки пројект.

you don't need language to understand - не треба ти језик да би схватио

 

you don't need language to understand

assign words to pictures

you get double exposure

assign pictures to words

you get double focus

не треба ти језик да би схватио

додели речи слици

добићеш двоструко излагање

додели слику речима

добићеш двоструку жижу

today's history is daily affair

 

today's history is daily affair

wrote a letter to my darling

she received before was sent

bought it from an NSA

01.09.2015.

am I seven in heven

 

am I seven in heven

winged agents deploy at wall

protecting us from heven

the wall has holes for non speaking

immigrants

whose languages disoccur

recognition is fiscal

an am I seven controls

sewage from above

net holds text images

which are then if legal sold

fame befall

hand reared handler

who handsists most

бенгалски залив плива по нама - bengal bay swims on us

 

бенгалски залив плива по нама

у мору играчака и црвених црнаца

деца се играју живота

шта носи семе њихово

у плави бескрај стакла?

цареви глуме бестидност

шмрчу гуму у нос

курве перу прозоре

плаћеници крпе штету

посла има у Бенгалу

знате већ шта

шетају се тигрови у стаду

море титра без дна

bengal bay swims on us

in sea of toys and red negroes

children play life

what carries their semen

into blue infinity of glass?

czars pretend shamelessness

sniff rubber to nose

hustlers clean windows

contractors damage control

there is business in Bengal

you already know what

tigers stroll in herds

sea glimmers no bottom

language is double language

language is double language

he is your eye into the darkness

so you spare him

the good deed with utility

when ice cracks you melt it

and will not answer

but just do

be good bad dead

and when you speak

it is the purpose one

correct

solid state

now you are in space

and the universe collects

the pieces

be at peace brother pit

for the depth of the unseen

is within

РЕЦИКЛАЖА ОРГАЗМА

РЕЦИКЛАЖА ОРГАЗМА

Оно што је током седамдесетих и почетком осамдесетих рађено на најбољи могући начин, критички описи лудила и глупости, од стране великих режисера (Дивља хорда, Апокалипса сада, Лет изнад кукавичјег гнезда, Полудели Макс или Година опасног живљења, итд), већ од осамдесетих почиње да призива булазан која кулминира, у другој деценији 21. века, реал-имбецилством на политичком и забавишном плану: производ индустрије која функционише по познатом старинском принципу „што горе то боље“, али сада без призвука сарказма, у форми недуховитог хумора бригандинског цинизма. Ход историје-природе-технологије, као незаустављиви Терминатор, завршава се хордом „џихадиста“ (као у Полуделом Максу) накачених по хаубама борбених тојота.

Исламска држава и њена иконографија нису нешто ново, она је само једно старо говно које се хиљадама година претумбава евроазијским пустињама и прашумама. Али и по холивудским филмовима, у рециклираним умовима, већ више од три деценије.

Већ је појава видео-спотова означила крај и протеривање напредне рок и џез музике и уопште ослобођеног духа, оном ко је то желео да види а да не падне на слатко одушевљење технолошким новотаријама типа МТВ, вокмена и мобилних компјутера – играчака које су онемогућиле уживање у музици на креативни начин и спустиле задовољство на ниво угодне топлине упишаних пеленица, на гледање бесмисленог смењивања бесмислених сличица. Као да је уметност управо то, нешто што сваки идиот може да произведе и аутоконзумира само ако си нађе вољног продуцента који „зна шта идиоти хоће“.

Овако се мењао човечански ум а с њим и систем вредности.

Можда је свако доживео барем једном оргазам у животу. А онда, помислио како би било лепо да се то понови. И, онда, покушао римејк. И римејк је оставио слабији утисак. Па опет, где ли се то погрешило, због чега нема жељеног интензитета? Затим је продукција рециклираног оргазма најурила писце и паметњаковиће те наставила с експериментом. Маркетинг је послужио да се дође до оргазма, додуше друге врсте, али свеједно – оргазам је оргазам. Убедивши себе да тако треба, створила је свет-ехо сопственог оргазмичког живота. Дакле, иако није прави оргазам, ипак јесте прави оргазам и та се идеја брани до последњег.

То је, отприлике, метод који је довео до врхунца уметност живота као иживљавања. Више се не тражи, не сме се доживети нешто ново или друкчије, већ само једно те исто као апсолутни врхунац вредности – рециклирани оргазам.

4. август 2015.