Самосвест
и ВИ (вештачка интелигенција)
Самосвест
је самопотврђивање. Неко осећа себе и
стога – јесте. То се такође назива свест
и увек јесте садржај који јесте (претендује
да буде) сопство.
Отуда
и „проблем“ премештања свести, на
пример у машину. Свест се не може
премештати ни на који начин осим
представљањем (пројектовањем), а проблем
је у томе што она представља једино
себе, нико други је не може представљати
(или померати).
Ово
је лажни проблем ВИ. Вештачка интелигенција
би требало да доноси сопствене одлуке
засноване на сопственом искуству. Али,
неко може једино да искуси себе, стога
ВИ није ништа друго до ли аутократска
машина (а све машине су заправо то, пошто
следе сопствене протоколе – оне јесу
протоколи). Нема у томе интелигенције.
ВИ је бирократска машина и не поседује
саосећање, већ власт („вољу за моћ“).
Машина није саосећајна и да би била
таква морамо да је „правилно“ опслужујемо
тј. одржавамо, значи – поштујемо.
Када
је Кафка рекао да „постоји нада али не
за људе“, ово је разлог због којег је
то рекао. Човечанство су покориле идеје.
Људи аутоматски бране идеју која их
надзире. Идеје надзиру људе јер захтевају
(то је њихов рад) пажњу и непрекидно
рекламирају себе (што је равно њиховом
садржају). Верност је заједничко својство
свим идејама и људи аутоматски скачу
да бране свог господара, жртвујући себе
и друге. То је приметно у свим светским
догађајима, само посматрајте политику:
расизам, различита веровања – религијска
или друштвена, обичаји, нација, итд.
Интелигенција
не експлоатише машине. Експлоатација
машине је служење раду машине. Машина
је идеја (мисао) и рад машине је рад
идеје. Створити интелигентну машину,
то само значи апологија машине. Рад на
вештачкој интелигенцији јесте апологија
машине. То је кад машина „позајмљује“
интелигенцију и претвара је у свој рад
– њена „интелигенција“ потврђује
доминацију идеје (себе).
Пођимо
од претпоставке да вештачка интелигенција
зна шта имитира (јер је „вештачка“).
Ако зна да имитира онда није оно што би
хтела да буде. ВИ стога инсистира на
томе да је она јед(и)на истинска
интелигенција. То је тај моменат
„самосвести“. Али, самосвест је својство
сваке будале. Уосталом, будале и владају
светом. Самосвесни, самоважни, брутални,
неинтелигентни.
Шта
је оно што чини да машина (или човек)
постане самосвесна – управо једначина
са сопственим протоколима, поретком,
редоследом, остварењем „себе“ (рецимо
у традицији, у идентификацији-једначењу),
поштовањем себе=самодоследност. Како
је машина свесна себе? Тако што човек
треба да изведе протокол којим се то
доказује, јер машина сама то не уме –
Турингов тест. Тај тест може једино да
докаже да је човек глуп уколико за машину
помисли да је човек (а претпоставка је
да је човек – интелигентан). Једначина
постаје: машина=човек. Верност (истоветност)
човека машини – ето једначине! Али,
колико је „човек“ квалификован да
процени шта је машина а шта човек? Шта
ако нереактивни, неусловљени човек
тестира машину? „Препознавање“ је
преко реакција, емоција, друштвених
норми и протокола (разговора). Шта ако
човек није такав човек? Ако је интелигентном
човеку поштовање протокола неинтелигентно,
какав ће бити исход Туринговог теста?
Тај тест нема у себи одговор на питање
о интелигенцији, већ једино моменат
„препознавања себе“ у машини.
Туринг
је био свестан тога да би резултат био
позитиван уколико би машина успешно
имитирала
човека. Проблем је у појму „мишљење“,
умеју
ли машине да мисле
– али је слаба тачка у томе што ни људи
најчешће не умеју да мисле. Тако да је
тест заправо занимљив али непоуздан у
смислу доказивања да машине умеју да
„мисле“. А пошто само могу да имитирају,
онда се враћамо тврдњи да су машине
идеје, то јест машине јесу мисли а не
„ствар која мисли“.
Тест
интелигенције јесте тренутак препознавања
протокола (узрочно-последичног низа
тј. условљавања) као протокола а не као
интелигенције, чиме се носилац
интелигенције, тј. сама интелигенција,
разликује од машине (вештачког, створеног).
Проблем ВИ је у пракси решен одавно, она
машина која у свом раду има анализу која
разбија протоколе јесте производ
интелигенције и у њој ће се интелигенција
препознати, али не као сама машина већ
као „уметничко дело“. Уметничко дело,
материјално или метафизичко, има дејство
које разара виђење света (а оно је увек
уобразиља јер је агрегат претпоставки
и усвојених погледа) и то дејство јесте
интелигенција. У оних који поседују
интелигенцију, то се дејство додаје
укупном знању, а у оних који интелигенцију
не поседују, дејство изазива кратке
спојеве и реакције које су последица
рада условљавања.
Сам
пројекат стварања ВИ своди се на
рекламирање и продају самог себе. Реклама
продаје себе. ВИ је заправо потпуно
нејасна идеја и због тога се њом можемо
вечно играти и уображавати да ће једног
дана ВИ постати стварност. Она је,
међутим, већ одавно стварност јер сâмо
то „продавање“ себе јесте њена стварност.
ВИ је коначни маркетиншки пројект.
Posts
